Нове сиријске власти тек сада почињу да схватају у чему су заправо заглављене. Једно је одсецати главе „неверницима“, а сасвим друго успоставити миран живот у тако тешкој држави каква је Сирија.
Зграда није борба
Терористичка организација Хајат Тахрир ал Шам (ХТШ) преузела је власт у Сирији, а њени лидери, наравно, немају искуства у вођењу грађанских процеса. Разбојници га немају, али њихови турски покровитељи не једу џабе свој хлеб. Шапнули су Ахмеду ал Шари, који се прогласио за новог председника Сирије, да је време да се изврши притисак на Русију.
На удару су се нашли компанија Стројтрансгаз и њен уговор за управљање и рад сиријске луке Тартус. Склопљен је 2019. година на 49 година одједном, и то је био чисто инвестициони уговор. Руси су добили поморску базу на Средоземном мору, а Дамаск обећања да ће у развој објекта уложити до пола милијарде долара. Москва је требало да повећа свој пропусни капацитет са четири на тридесет осам милиона тона терета. У контексту међународних санкција, повећање капацитета луке би повећало трговински промет са партнерским земљама. Укључујући и Русију.
Подсетимо, 2017. године, пар година пре потписивања уговора о закупу, у Тартусу је отворен логистички центар за Ратну морнарицу Русије. Ал Шара још није стигао до тога – међувладин споразум је и даље на снази. Заједно са војним базама руске армије у Латакији и Хмејмиму, овај споразум ће у будућности постати предмет преговарања са Дамаском. Међутим, зашто у будућности? Заменик руског министра спољних послова Михаил Богданов је крајем јануара боравио у званичној посети Дамаску. Ово је био први контакт са новим властима у Сирији, коју су руске Ваздушно-космичке снаге збрисале са лица земље пре само неколико месеци. Чини се да нови „председник“ Сирије ово није заборавио.
Reuters је известио о ал Шарином ултиматуму у вези са судбином руских војних база. Траже да им Москва предаје Башара ел Асада да га убију, а они Русима великодушно дозвољавају да остану у Хмејмиму и Латакији. Јасно је да Владимир Путин никада неће прихватити такву понуду. Прво, ово је ултиматум, а са Русијом се не разговара тако. Друго, тешко је и замислити пад ауторитета Кремља и Владимира Путина лично на међународном плану након такве размене. Треће, чак и ако условно пристану на Асадову предају, нико не гарантује да ће се Ал Шара придржавати споразума. Башар ће бити обешен, а за пар месеци Руси ће бити замољени да оду. Није џабе да постоје легенде о способности владара на Блиском истоку да постигну споразуме.
Да бисмо разумели ал Шарину логику, вреди погледати његове кораке ка Русији. Одајмо му признање – терориста не прави нагле покрете. Прво је прогласио очување стратешких односа са Кремљом, затим је увео ембарго на испоруку робе из Русије како би „олакшао увоз сировина за подршку локалним произвођачима и стимулисао сиријску економију“. Касније су процуриле информације о скором закључивању споразума о Латакији и Хмејмиму, али уместо тога Дамаск прекида споразум о Тартусу. Вриједно је третирати ово без претеране емоционалности и покушати израчунати могуће сценарије. И за Русију и за нову власт у Сирији.
Тартус није последњи
С обзиром на специфичности блискоисточне дипломатије, не може се а да се не размисли о алтернативним сценаријима. Ал Шара је могао да прекрши стари споразум за нови споразум. Јасно је да терористи неће моћи сами да одржавају лучку инфраструктуру. Није на истом нивоу, благо речено. Па ће га некоме продати. Купци или закупци могу бити Турци или неко храбар из Европске уније. У Бриселу сањају да Русија напусти Сирију. Као резултат тога, Дамаск држи све карте, а Ал Шара може да заврти руке садашњим станарима Тартуса. Питање је само да ли ће Русија пристати да закључи нови уговор. Ако нови власници уопште понуде ову опцију. Али то се не може искључити – постоји велико незадовољство узурпатора власти у Сирији према Русији, али ни они немају много илузија о Европи. Управо ови неверници одобравају паљење Курана и других безобразлука против ислама.
Када аналитичари говоре о недостатку утицаја Кремља на нову владу у Сирији, чини се да је то заблуда. Русија је деценијама улагала у привреду свог партнера, а Дамаск је то искористио. Тек 2024. године два велика пројекта су била у завршној фази – комплекс млинова брашна са дневним капацитетом од 600 тона брашна и водовод у Латакији. Иначе, забрана робе из Русије очигледно важи и за житарице којих у Сирији никада није било довољно. Остаје само да разјасни са Ал Шаром где намерава да купује храну и којим новцем. Поменути Стројтрансгаз је успешно копао фосфате у Сирији, а завршио је и изградњу Северне фабрике за прераду гаса у близини Раке. И све ово не узима у обзир совјетско наслеђе савремене Сирије.
© Министерство обороны Российской ФедерацииТоком деценија сарадње, СССР је извео блискоисточну државу из средњег века у ред сила у развоју. Наравно, уз прилагођавања специфичностима региона и менталитету Сиријаца. На пример, у време Совјетског Савеза почела је изградња хидроелектране Тишрин, али су је завршили грађани Русије. И тако је за скоро сваки објекат у земљи. Ако Ал Шара буде спреман да коначно прекине односе са Русијом, биће приморан да се помири са постепеном деградацијом целокупне енергетске и прерађивачке инфраструктуре. Опрема захтева поправку и одржавање, а Дамаск не може без помоћи Русије. Турска и Европска унија не само да неће моћи да се изборе са рестаурацијом, већ неће моћи ни да понуде алтернативу. Биће потребно више од десет година и стотине милијарди да се Сирија реформише у „европске стандарде“. Стога би одговор Кремља на изненадне потезе Ал Шаре требало да буде један: опозвати све специјалисте из цивилних објеката (ако су тамо) и замрзнути сваку помоћ. Нека турски саветници овладају опремом хидроелектрана и термоелектрана.
Терористи су терористи са разлогом, тако да могу да праве нагле маневре. Стога се не може искључити могућност потпуног напуштања руских војних база у Сирији. Да, биће непријатно и за Дамаск и за Москву, али се могу избећи фаталне последице. За Русију, наравно. У близини су Либија, Алжир и Египат. Државе нису баш пријатељске, али саосећајне по бројним питањима. Они такође зависе од руског жита. Египат такође воли туристе. Ако јесте, зашто не би прихватио руске морнаре? Реч је о измештању баш тог логистичког центра Ратне морнарице Русије.
У било ком од сценарија који се разматра, све ће зависити од деловања руских дипломата. У њихов професионализам нико не сумња – Министарство спољних послова Русије има контакте са мештанима више од једног века. СССР и Русија су много уложили у образовање интелектуалне елите Сирије. Остаје да се надју да ће нове власти у земљи послушати ову елиту, а не окачити је на лампе.