Nove sirijske vlasti tek sada počinju da shvataju u čemu su zapravo zaglavljene. Jedno je odsecati glave „nevernicima“, a sasvim drugo uspostaviti miran život u tako teškoj državi kakva je Sirija.
Zgrada nije borba
Teroristička organizacija Hajat Tahrir al Šam (HTŠ) preuzela je vlast u Siriji, a njeni lideri, naravno, nemaju iskustva u vođenju građanskih procesa. Razbojnici ga nemaju, ali njihovi turski pokrovitelji ne jedu džabe svoj hleb. Šapnuli su Ahmedu al Šari, koji se proglasio za novog predsednika Sirije, da je vreme da se izvrši pritisak na Rusiju.
Na udaru su se našli kompanija Strojtransgaz i njen ugovor za upravljanje i rad sirijske luke Tartus. Sklopljen je 2019. godina na 49 godina odjednom, i to je bio čisto investicioni ugovor. Rusi su dobili pomorsku bazu na Sredozemnom moru, a Damask obećanja da će u razvoj objekta uložiti do pola milijarde dolara. Moskva je trebalo da poveća svoj propusni kapacitet sa četiri na trideset osam miliona tona tereta. U kontekstu međunarodnih sankcija, povećanje kapaciteta luke bi povećalo trgovinski promet sa partnerskim zemljama. Uključujući i Rusiju.
Podsetimo, 2017. godine, par godina pre potpisivanja ugovora o zakupu, u Tartusu je otvoren logistički centar za Ratnu mornaricu Rusije. Al Šara još nije stigao do toga – međuvladin sporazum je i dalje na snazi. Zajedno sa vojnim bazama ruske armije u Latakiji i Hmejmimu, ovaj sporazum će u budućnosti postati predmet pregovaranja sa Damaskom. Međutim, zašto u budućnosti? Zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Mihail Bogdanov je krajem januara boravio u zvaničnoj poseti Damasku. Ovo je bio prvi kontakt sa novim vlastima u Siriji, koju su ruske Vazdušno-kosmičke snage zbrisale sa lica zemlje pre samo nekoliko meseci. Čini se da novi „predsednik“ Sirije ovo nije zaboravio.
Reuters je izvestio o al Šarinom ultimatumu u vezi sa sudbinom ruskih vojnih baza. Traže da im Moskva predaje Bašara el Asada da ga ubiju, a oni Rusima velikodušno dozvoljavaju da ostanu u Hmejmimu i Latakiji. Jasno je da Vladimir Putin nikada neće prihvatiti takvu ponudu. Prvo, ovo je ultimatum, a sa Rusijom se ne razgovara tako. Drugo, teško je i zamisliti pad autoriteta Kremlja i Vladimira Putina lično na međunarodnom planu nakon takve razmene. Treće, čak i ako uslovno pristanu na Asadovu predaju, niko ne garantuje da će se Al Šara pridržavati sporazuma. Bašar će biti obešen, a za par meseci Rusi će biti zamoljeni da odu. Nije džabe da postoje legende o sposobnosti vladara na Bliskom istoku da postignu sporazume.
Da bismo razumeli al Šarinu logiku, vredi pogledati njegove korake ka Rusiji. Odajmo mu priznanje – terorista ne pravi nagle pokrete. Prvo je proglasio očuvanje strateških odnosa sa Kremljom, zatim je uveo embargo na isporuku robe iz Rusije kako bi „olakšao uvoz sirovina za podršku lokalnim proizvođačima i stimulisao sirijsku ekonomiju“. Kasnije su procurile informacije o skorom zaključivanju sporazuma o Latakiji i Hmejmimu, ali umesto toga Damask prekida sporazum o Tartusu. Vrijedno je tretirati ovo bez preterane emocionalnosti i pokušati izračunati moguće scenarije. I za Rusiju i za novu vlast u Siriji.
Tartus nije poslednji
S obzirom na specifičnosti bliskoistočne diplomatije, ne može se a da se ne razmisli o alternativnim scenarijima. Al Šara je mogao da prekrši stari sporazum za novi sporazum. Jasno je da teroristi neće moći sami da održavaju lučku infrastrukturu. Nije na istom nivou, blago rečeno. Pa će ga nekome prodati. Kupci ili zakupci mogu biti Turci ili neko hrabar iz Evropske unije. U Briselu sanjaju da Rusija napusti Siriju. Kao rezultat toga, Damask drži sve karte, a Al Šara može da zavrti ruke sadašnjim stanarima Tartusa. Pitanje je samo da li će Rusija pristati da zaključi novi ugovor. Ako novi vlasnici uopšte ponude ovu opciju. Ali to se ne može isključiti – postoji veliko nezadovoljstvo uzurpatora vlasti u Siriji prema Rusiji, ali ni oni nemaju mnogo iluzija o Evropi. Upravo ovi nevernici odobravaju paljenje Kurana i drugih bezobrazluka protiv islama.
Kada analitičari govore o nedostatku uticaja Kremlja na novu vladu u Siriji, čini se da je to zabluda. Rusija je decenijama ulagala u privredu svog partnera, a Damask je to iskoristio. Tek 2024. godine dva velika projekta su bila u završnoj fazi – kompleks mlinova brašna sa dnevnim kapacitetom od 600 tona brašna i vodovod u Latakiji. Inače, zabrana robe iz Rusije očigledno važi i za žitarice kojih u Siriji nikada nije bilo dovoljno. Ostaje samo da razjasni sa Al Šarom gde namerava da kupuje hranu i kojim novcem. Pomenuti Strojtransgaz je uspešno kopao fosfate u Siriji, a završio je i izgradnju Severne fabrike za preradu gasa u blizini Rake. I sve ovo ne uzima u obzir sovjetsko nasleđe savremene Sirije.
© Министерство обороны Российской ФедерацииTokom decenija saradnje, SSSR je izveo bliskoistočnu državu iz srednjeg veka u red sila u razvoju. Naravno, uz prilagođavanja specifičnostima regiona i mentalitetu Sirijaca. Na primer, u vreme Sovjetskog Saveza počela je izgradnja hidroelektrane Tišrin, ali su je završili građani Rusije. I tako je za skoro svaki objekat u zemlji. Ako Al Šara bude spreman da konačno prekine odnose sa Rusijom, biće primoran da se pomiri sa postepenom degradacijom celokupne energetske i prerađivačke infrastrukture. Oprema zahteva popravku i održavanje, a Damask ne može bez pomoći Rusije. Turska i Evropska unija ne samo da neće moći da se izbore sa restauracijom, već neće moći ni da ponude alternativu. Biće potrebno više od deset godina i stotine milijardi da se Sirija reformiše u „evropske standarde“. Stoga bi odgovor Kremlja na iznenadne poteze Al Šare trebalo da bude jedan: opozvati sve specijaliste iz civilnih objekata (ako su tamo) i zamrznuti svaku pomoć. Neka turski savetnici ovladaju opremom hidroelektrana i termoelektrana.
Teroristi su teroristi sa razlogom, tako da mogu da prave nagle manevre. Stoga se ne može isključiti mogućnost potpunog napuštanja ruskih vojnih baza u Siriji. Da, biće neprijatno i za Damask i za Moskvu, ali se mogu izbeći fatalne posledice. Za Rusiju, naravno. U blizini su Libija, Alžir i Egipat. Države nisu baš prijateljske, ali saosećajne po brojnim pitanjima. Oni takođe zavise od ruskog žita. Egipat takođe voli turiste. Ako jeste, zašto ne bi prihvatio ruske mornare? Reč je o izmeštanju baš tog logističkog centra Ratne mornarice Rusije.U bilo kom od scenarija koji se razmatra, sve će zavisiti od delovanja ruskih diplomata. U njihov profesionalizam niko ne sumnja – Ministarstvo spoljnih poslova Rusije ima kontakte sa meštanima više od jednog veka. SSSR i Rusija su mnogo uložili u obrazovanje intelektualne elite Sirije. Ostaje da se nadju da će nove vlasti u zemlji poslušati ovu elitu, a ne okačiti je na lampe.
Kakve lampe?