Може ли Иран да потопи амерички носач авиона?

У актуелном сукобу, који је ескалирао крајем фебруара, Иран је већ показао спремност да гађа бродове и затвара Ормуски мореуз, док Вашингтон и Тел Авив настављају операције против иранских војних капацитета.

Како сукоб улази у фазу исцрпљивања, Иран полако открива до сада мање познате капацитете, од хиперсоничних пројектила, дронова на електрични погон, па све до поморских торпеда „аждар”. Питање ефективне контроле у Ормуском пролазу постаје све актуелније, те се у јавном простору могу пронаћи и анализе о иранским могућностима да нападну и озбиљније угрозе или униште амерички носач авиона.

Прво, треба разумети шта је носач авиона уопште. Носач авиона никада не делује сам. Он је центар ударне групе носача коју штите разарачи и крстарице са напредним одбрамбеним системима, као што је Aegis, ракетама ваздух-земља Standard Missile, системима за блиску одбрану „Фаланга”, мамцима „Nulka”, палубном авијацијом и хеликоптерима. Америчка морнарица свој Aegis систем описује као систем „од откривања до уништења“, способан да истовремено прати више од 100 циљева, док су искуства из Црвеног мора показала да групе око носача могу да одбијају сложене нападе дроновима, балистичким ракетама и брзим чамцима.

С друге стране, Иран нема класичну ратну морнарицу, али има оно што је за његову географију много важније – асиметрични арсенал. То укључује балистичке ракете, противбродске ракете, ударне дронове, морске мине, брзе чамце, мале подморнице. Све ово омогућава јефтину, али ефективну тактику масовног засипања циљева. Центар за стратешке и међународне студије још раније је указивао да Иран може да организује координисан напад који комбинује експлозивне или нападне чамце, „ројеве” брзих пловила, обалске противбродске ракете, подморнице и беспосадне системе, нарочито у тесном и географски повољном простору као што је Ормуски мореуз.

Ирански асиметрични арсенал у Ормуском мореузу

Кључна опасност за носач није једна ракета, већ засићење одбране. Иран располаже противбродским балистичким концептима као што су Khalij Fars, Hormuz и Zolfaghar Basir, а Reuters подсећа да је Техеран већ користио балистичке ракете против регионалних циљева и да и даље прети америчким базама и пловидби у Заливу. Америчка обавештајна процена коју преносе медији чак наводи да су директни удари дроновима и балистичким оружјем сада већа претња пловилима у Ормузу него саме мине.

Ипак, треба повући јасну линију између оштетити и потопити. Потапање америчког носача захтевало би или више тешких погодака, или врло успешан, координисан напад који би пробио спољну, средњу и унутрашњу зону одбране. Носачи класе Nimitz и Ford имају огромну депласманску масу, снажну унутрашњу сегментацију, контролу оштећења и делују под кишобраном читаве ударне групе. То значи да је вероватније да би Иран могао да нанесе озбиљна оштећења, привремено онеспособи палубне операције или погоди пратеће бродове, него да у кратком року заиста потопи сам носач.

Шта заправо штити амерички носач авиона

Најреалнији ирански сценарио био би напад у уском простору Персијског залива или Ормуза, уз комбинацију дронова, балистичких и противбродских ракета, мина и брзих чамаца. Највећа иранска шанса лежи у томе да подигне цену америчког присуства, а не нужно да оствари спектакуларно потапање. Другим речима, Иран може да претвори мореуз у веома опасну зону, може да угрози ескортне бродове, танкере и базе, и може да натера САД на већи опрез и ширу операцију. Али да би потопио амерички носач авиона, морао би да изведе скоро савршен напад против једног од најзаштићенијих циљева на свету.

Закључак је једноставан: Иран није беспомоћан и опасност није фиктивна, али је потапање америчког носача и даље сценарио мале вероватноће. Реалнија претња је тешко оштећење, губитак пратећих бродова, затварање Ормуза и широка регионална ескалација. А у савременом рату, понекад је и то довољно да се стратешка равнотежа озбиљно уздрма.