Запад посматра како Русија тражи ново упориште на Медитерану након Асадовог изненадног пада.
Русија се утркује да спасе шта може од стратешке ноћне море. Са својим дугогодишњим савезником Башаром ел Асадом који је збачен са власти у Сирији 8. децембра, Москва се сада у великој мери клади на Либију као своје ново упориште у региону – али открива да ништа на Блиском истоку никада није једноставно.
Улози не могу бити већи за Русију. Њене цењене војне базе на сиријској обали Средоземног мора – виталне одскочне рампе за операције које се протежу од Блиског истока дубоко у Африку – сада су у нивелацији. Док нови сиријски лидер Ахмед ал Шара прави пријатељске увертуре да жели да Русија остане, називајући је „важном земљом“ и инсистирајући „не желимо да Русија напусти Сирију на начин на који неки желе“, Кремљ не ризикује.
„Размишљајте о томе као о покретању инстинкта за преживљавање у Русији“, каже Џалел Харчауи (Jalel Harchaoui) , који пажљиво прати регион у лондонском Royal United Services Institute (RUSI). „Она очајнички покушавају да ојачају своју позицију у Либији како би надокнадили оно што губе у Сирији“.
Ужурбана изградња
Знаци окретања Русије Либији су свуда. Руске снаге подржавају фелдмаршала Халифу Хафтара, који контролише источну Либију, у његовом обрачуну против Владе националног јединства коју признају УН у Триполију. Швајцарски истражни конзорцијум „Све очи на Вагнера“ пратио је руске активности на десетак локација широм Либије, док су испоруке војне опреме у луку Тобрук документоване у фебруару и априлу прошле године.
Бројке говоре причу: руске трупе у Либији скочиле су са 800 у фебруару 2024. године на 1.800 до маја. Украјински обавештајци су додали слику 3. јануара, тврдећи да Москва планира „искористити теретне бродове Спарта и Спарта II за транспорт војне опреме и оружја“ у Либију.
Можда најизразитији био је извештај The Wall Street Journal од 18. децембра, који се позива на либијске и америчке званичнике, који је ухватио Русију како премешта неке од својих најнапреднијих система противваздушне одбране – укључујући ракете С-300 и С-400 – из Сирије у Либију. Од Асадовог пада, према Харчауи, „значајан обим руских војних ресурса је испоручен у Либију из Белорусије и Русије“ заједно са пребацивањем трупа.
Не као у Сирији
Али Русија брзо учи да Либија није Сирија, ознака два. „Сирија је била савршена за њих“, објашњава Улф Лесинг, који води програм Сахел у Фондацији Конрад Аденауер из Бамака. „Нема западних дипломата који чачкају, нема новинара који постављају питања – могли су да раде шта су желели. Либија је другачија. Тамо се све дешава на отвореном.”Политички лавиринт у Либији је такође далеко сложенији од онога са чиме се Русија бавила у Сирији. Турска подржава Владу у Триполију, док Египат и Уједињени Арапски Емирати одржавају везе са Хафтаром. Чак се и Турска у последње време загрева за Хафтара, истражујући пословне споразуме и дипломатске везе.
Знаци упозорења Вашингтона
Ни Американци не седе беспослени. Више извора потврђује да су покушавали да убеде Хафтара да не дозволи Русији да постави сталну базу у Тобруку – нешто што је Москва прижељкивала од 2023. године.
„Русија не мења само једног пријатеља за другог“, објашњава Емадедин Бади из Атлантског савета. „Они покушавају да одрже своју стратегију живом. Баш као што им је Асад дао платформу да изазову НАТО и тестирају њихову војну опрему, они виде Хафтара као своју карту за ометање западног утицаја и ширење њиховог домета у Африку“.
Учење на тежи начин
Чак и неки руски гласови овог пута позивају на нијансиранији приступ. „Не можемо да направимо исту грешку коју смо направили у Сирији, стављајући све наше чипове на једног моћног човека без резервног плана“, упозорава Влад Шлепченко, који пише за прокремљански портал Царград.
Либија је подељена на два дела откако је НАТО помогао да свргне Моамера Гадафија у фебруару 2011, а ситуација је и даље тешка. Влада Триполија и Италија, бивша колонијална сила Либије, изразили су озбиљну забринутост због руских покрета, које помно прате и Европска унија и НАТО.
„Русија ће открити да постоје границе онога што може да уради у Либији“, напомиње Лесинг. То је отрежњујућа провера реалности за моћ која учи на тежи начин: на данашњем Блиском истоку ништа не долази лако – чак ни за Русију.