Posledice dugog građanskog rata u Siriji izazvale su šokove širom globalne geopolitike u kojima je Moskva prerasporedila ključna sredstva u Libiju, što označava namernu rekalibraciju strateških prioriteta. Ovim potezom Rusija ne samo prebacuje vojne resurse; ona oblikuje Libiju u centralno čvorište za dugoročnu projekciju moći. Ovaj razvoj događaja dolazi usred rastuće konkurencije među velikim silama u regionu Bliskog istoka i Severne Afrike, gde Rusija nastoji da stvori nove ekonomske i bezbednosne saveze.
Libija, sa svojom geostrateškom blizinom Evropi i bogatim energetskim rezervama, nudi Rusiji mogućnost da pojača svoj geopolitički uticaj na Mediteranu. Manevar Moskve takođe odražava nameru da podstakne veze sa ključnim igračima, uključujući Libijsku nacionalnu armiju maršala Halife Haftara, koja se pozicionira kao glavni akter u rešavanju ili održavanju sukoba u zavisnosti od svojih interesa.
© Maxar TechnologiesOdluka da se napori preusmere na Libiju zadirkuje šire ambicije Rusije usred globalnog rebalansa saveza u pepelu i ruševinama kolapsa Asadovog režima. Rastući geostrateški značaj arapskog regiona privukao je Rusiju da se vrati da potvrdi uticaj koji odražava ambicije iz sovjetske ere. Dok ruska trgovina i izvoz oružja u regionu tradicionalno zaostaju za onima u SAD i Kini, njene akcije u Libiji predstavljaju pokušaj da ojača svoje uporište izvan vojnih prioriteta.
Ovo repozicioniranje se odvija unutar komplikovane mreže regionalne politike, uključujući međusobnu interakciju sa nacijama kao što su Egipat i Turska, uticaje na globalna energetska tržišta, pa čak i poremećaje u međunarodnoj trgovini. Ugrađujući se još dublje u libijske poslove, Moskva ne samo da se bavi neposrednim strateškim potrebama koje su prekinute u Siriji, već i nastoji da stvori trajnu osnovu za dugoročni uticaj u međunarodnom poretku koji se razvija.
Libija, koja se nalazi na samo 644 kilometra od južnih obala Evrope, nudi Rusiji vrhunski geografski položaj za utvrđivanje svog uticaja i na Mediteran i na nestabilne regione Sahela. Ovo strateško prestrojavanje se ne odnosi samo na popunjavanje praznine koju je ostavilo njeno povlačenje iz Sirije, već i na ponovno kalibraciju njene šire geopolitičke strategije. Za razliku od Sirije, gde je rusko vojno prisustvo u velikoj meri uloženo u podržavanje propalog režima usred međunarodne izolacije, Libija predstavlja priliku da svoje operacije efikasnije usidri na afričkom delu.
Prisustvo ruskog Afričkog korpusa u Libiji, ranije poznatog kao Vagnerova grupa, omogućava Rusiji da se angažuje u bezbednosnim ugovorima, trgovini oružjem i direktnim vojnim intervencijama bez blistavog reflektora međunarodne zajednice. Ovaj pristup je u suprotnosti sa visokim, politički skupim angažmanom u Siriji.
Sam obim ruske vojne logistike koji se kreće u Libiju, o čemu svedoči sve veći broj vojnika — koji sada broje skoro 1.800 ljudi — i isporuka oko 6.000 tona oružja, označava namerni zaokret. Ova investicija stavlja ruske snage u ključnu ulogu u uticaju na sukobe u Maliju, Burkini Faso i Centralnoafričkoj Republici, gde se kontrola nad resursima i politička odanost stalno menjaju.
Dakle, Libija je odskočna daska za obnovljene ambicije Rusije širom Afrike, podržane snažnom vojnom i ekonomskom strategijom koja povezuje njen opipljivi mediteranski uticaj sa dubljim prodorima na afrički kontinent.
© Министерство обороны Российской ФедерацииŠtaviše, povećano prisustvo Moskve u Libiji suštinski redefiniše stratešku jednačinu za odbranu juga NATO. Cementiranjem kontrole nad ključnim instalacijama, kao što su vazdušna baza Al-Jufra i luka Sirt, Rusija dobija ogromnu sposobnost da nadgleda i potencijalno ometa pomorski saobraćaj u centralnom Mediteranu. Ovakav razvoj događaja omogućava Rusiji da izvrši pritisak na vitalne NATO lance snabdevanja i vojne rute, što predstavlja direktan izazov za operativnu bezbednost alijanse.
Štaviše, nestabilnost Libije pruža plodno tlo za Rusiju da iskoristi lokalne sukobe, potencijalno podstičući regionalne tenzije kako bi potkopali koheziju NATO. S obzirom na to da se evropske isporuke energije i dalje u velikoj meri oslanjaju na mediteranske kanale, pozicija Rusije u Libiji bi takođe mogla da ugrozi kritične rute nafte i gasa, dodajući ekonomsku dimenziju njenoj vojnoj strategiji.
Dok se NATO bori sa Rusijom u istočnoj Evropi, Mediteran se pojavljuje kao sofisticirano sekundarno poprište gde Moskva može da razvodni fokus i resurse alijanse, primoravajući NATO da zauzme disperzovaniji i odbrambeni stav. Pored toga, ono što Libiju čini posebno plodnim tlom za ruske podvige jeste njeno rascepkano političko okruženje, sa moći podeljenom između vlade u Tripoliju koju su priznale UN i istočnih snaga koje predvodi Haftar.
Vođa Libijske nacionalne armije, koji je imao koristi od značajne vojne podrške Rusije, uključujući raspoređivanje plaćenika i direktno učešće ruskih oružanih snaga pod zastavom Afričkog korpusa, dozvolio je Moskvi da obezbedi pristup glavnim naftnim poljima, ključnim vazdušnim bazama i značajnim mrežama za krijumčarenje. Ovo višestruko učešće daje Rusiji pojačan uticaj na libijske resurse, strateške lokacije i vitalne resurse, obezbeđujući neprekidan tok uticaja i ekonomske dobiti – na račun običnih Libijaca.
Upletajući se u lokalnu ekonomsku i vojnu infrastrukturu, Rusija poboljšava svoje operativne kapacitete i učvršćuje saveze koji bi se mogli pokazati neophodnim u ravnoteži zapadnih interesa u Severnoj Africi, Sahelu i podsaharskoj Africi. Učvršćivanje Moskve u Libiji odražava šire ambicije da ojača svoj status konsekventnog igrača na afričkom kontinentu preko mediteranskog regiona.
Za razliku od njenih ranijih napora u Siriji, gde je primarni cilj bio da podrži Asadov režim, ruski angažman u Libiji izgleda višedimenzionalni. Ne radi se samo o održavanju prijateljske vlade, već o uspostavljanju širokog strateškog prisustva. Ovo uključuje integraciju vojne diplomatije sa ekonomskim inicijativama, čime se duboko ugrađuje u libijsku infrastrukturu, širu regionalnu politiku i dinamiku razvoja šireg afričkog kontinenta.
Tako se Libija pojavljuje kao više od još jedne arene za taktičke manevre Moskve protiv zapadnog uticaja; to je oslonac ruskog obnovljenog pristupa u nemirnom delu sveta. Preraspoređivanje sredstava iz Sirije u Libiju ukazuje na sračunatu opkladu na dugoročne strateške dividende koje Libija nudi.
Takva opklada je simbol šireg cilja Rusije da se uspostavi kao protivteža svojim geopolitičkim rivalima. Štaviše, održavanjem snažnog prisustva u Libiji, Rusija može dinamičnije da se okreće između različitih pozorišta operacija, obezbeđujući da se njena globalna uloga nastavlja da se prilagođava u sve fragmentiranijem svetu.
Libija se sada transformisala iz naftom bogatog bojnog polja za svađene lokalne frakcije u kamen temeljac ruskih ambicija. Dok Moskva rekonfiguriše svoj operativni položaj u ovom delu sveta sa Libijom u centru, ona brzo redefiniše geostrateški značaj ove severnoafričke zemlje, čak i dok njena frustrirajuća politička blokada i dalje traje.