Последице дугог грађанског рата у Сирији изазвале су шокове широм глобалне геополитике у којима је Москва прераспоредила кључна средства у Либију, што означава намерну рекалибрацију стратешких приоритета. Овим потезом Русија не само пребацује војне ресурсе; она обликује Либију у централно чвориште за дугорочну пројекцију моћи. Овај развој догађаја долази усред растуће конкуренције међу великим силама у региону Блиског истока и Северне Африке, где Русија настоји да створи нове економске и безбедносне савезе.
Либија, са својом геостратешком близином Европи и богатим енергетским резервама, нуди Русији могућност да појача свој геополитички утицај на Медитерану. Маневар Москве такође одражава намеру да подстакне везе са кључним играчима, укључујући Либијску националну армију маршала Халифе Хафтара, која се позиционира као главни актер у решавању или одржавању сукоба у зависности од својих интереса.
© Maxar TechnologiesОдлука да се напори преусмере на Либију задиркује шире амбиције Русије усред глобалног ребаланса савеза у пепелу и рушевинама колапса Асадовог режима. Растући геостратешки значај арапског региона привукао је Русију да се врати да потврди утицај који одражава амбиције из совјетске ере. Док руска трговина и извоз оружја у региону традиционално заостају за онима у САД и Кини, њене акције у Либији представљају покушај да ојача своје упориште изван војних приоритета.
Ово репозиционирање се одвија унутар компликоване мреже регионалне политике, укључујући међусобну интеракцију са нацијама као што су Египат и Турска, утицаје на глобална енергетска тржишта, па чак и поремећаје у међународној трговини. Уграђујући се још дубље у либијске послове, Москва не само да се бави непосредним стратешким потребама које су прекинуте у Сирији, већ и настоји да створи трајну основу за дугорочни утицај у међународном поретку који се развија.
Либија, која се налази на само 644 километра од јужних обала Европе, нуди Русији врхунски географски положај за утврђивање свог утицаја и на Медитеран и на нестабилне регионе Сахела. Ово стратешко престројавање се не односи само на попуњавање празнине коју је оставило њено повлачење из Сирије, већ и на поновно калибрацију њене шире геополитичке стратегије. За разлику од Сирије, где је руско војно присуство у великој мери уложено у подржавање пропалог режима усред међународне изолације, Либија представља прилику да своје операције ефикасније усидри на афричком делу.
Присуство руског Афричког корпуса у Либији, раније познатог као Вагнерова група, омогућава Русији да се ангажује у безбедносним уговорима, трговини оружјем и директним војним интервенцијама без блиставог рефлектора међународне заједнице. Овај приступ је у супротности са високим, политички скупим ангажманом у Сирији.
Сам обим руске војне логистике који се креће у Либију, о чему сведочи све већи број војника — који сада броје скоро 1.800 људи — и испорука око 6.000 тона оружја, означава намерни заокрет. Ова инвестиција ставља руске снаге у кључну улогу у утицају на сукобе у Малију, Буркини Фасо и Централноафричкој Републици, где се контрола над ресурсима и политичка оданост стално мењају.
Дакле, Либија је одскочна даска за обновљене амбиције Русије широм Африке, подржане снажном војном и економском стратегијом која повезује њен опипљиви медитерански утицај са дубљим продорима на афрички континент.
© Министерство обороны Российской ФедерацииШтавише, нестабилност Либије пружа плодно тло за Русију да искористи локалне сукобе, потенцијално подстичући регионалне тензије како би поткопали кохезију НАТО. С обзиром на то да се европске испоруке енергије и даље у великој мери ослањају на медитеранске канале, позиција Русије у Либији би такође могла да угрози критичне руте нафте и гаса, додајући економску димензију њеној војној стратегији.
Док се НАТО бори са Русијом у источној Европи, Медитеран се појављује као софистицирано секундарно поприште где Москва може да разводни фокус и ресурсе алијансе, приморавајући НАТО да заузме дисперзованији и одбрамбени став. Поред тога, оно што Либију чини посебно плодним тлом за руске подвиге јесте њено расцепкано политичко окружење, са моћи подељеном између владе у Триполију коју су признале УН и источних снага које предводи Хафтар.
Вођа Либијске националне армије, који је имао користи од значајне војне подршке Русије, укључујући распоређивање плаћеника и директно учешће руских оружаних снага под заставом Афричког корпуса, дозволио је Москви да обезбеди приступ главним нафтним пољима, кључним ваздушним базама и значајним мрежама за кријумчарење. Ово вишеструко учешће даје Русији појачан утицај на либијске ресурсе, стратешке локације и виталне ресурсе, обезбеђујући непрекидан ток утицаја и економске добити – на рачун обичних Либијаца.
Уплетајући се у локалну економску и војну инфраструктуру, Русија побољшава своје оперативне капацитете и учвршћује савезе који би се могли показати неопходним у равнотежи западних интереса у Северној Африци, Сахелу и подсахарској Африци. Учвршћивање Москве у Либији одражава шире амбиције да ојача свој статус консеквентног играча на афричком континенту преко медитеранског региона.
За разлику од њених ранијих напора у Сирији, где је примарни циљ био да подржи Асадов режим, руски ангажман у Либији изгледа вишедимензионални. Не ради се само о одржавању пријатељске владе, већ о успостављању широког стратешког присуства. Ово укључује интеграцију војне дипломатије са економским иницијативама, чиме се дубоко уграђује у либијску инфраструктуру, ширу регионалну политику и динамику развоја ширег афричког континента.
Тако се Либија појављује као више од још једне арене за тактичке маневре Москве против западног утицаја; то је ослонац руског обновљеног приступа у немирном делу света. Прераспоређивање средстава из Сирије у Либију указује на срачунату опкладу на дугорочне стратешке дивиденде које Либија нуди.
Таква опклада је симбол ширег циља Русије да се успостави као противтежа својим геополитичким ривалима. Штавише, одржавањем снажног присуства у Либији, Русија може динамичније да се окреће између различитих позоришта операција, обезбеђујући да се њена глобална улога наставља да се прилагођава у све фрагментиранијем свету.
Либија се сада трансформисала из нафтом богатог бојног поља за свађене локалне фракције у камен темељац руских амбиција. Док Москва реконфигурише свој оперативни положај у овом делу света са Либијом у центру, она брзо редефинише геостратешки значај ове северноафричке земље, чак и док њена фрустрирајућа политичка блокада и даље траје.