Осам покушаја самоубиства међу морнарима распоређеним у саставу ударне групе носача USS Abraham Lincoln није инцидент који може да се затвори бирократским речником. То је сигнал озбиљног замора људства и проблема у систему командовања током ангажовања на Блиском истоку у подршци рату са Ираном.
Вршилац дужности секретара Ратне морнарице САД Хунг Као пред Сенатским комитетом за оружане снаге покушао је да ублажи тежину случаја тврдњом да не види осам покушаја самоубиства, већ осам „спречених самоубистава“. Та формулација није смирила ситуацију. Напротив, отворила је нови спор у Вашингтону, јер је питање одговорности пребачено на терен језика уместо на терен команде, услова службе и заштите људства.
Случај је добио тежину и зато што се не ради о изолованој јединици на копну, већ о носачкој ударној групи, једном од главних инструмената америчке силе. Када се на таквом броду и пратећим пловилима нагомилају проблеми са исхраном, водоводом и психичким стањем посаде, то више није само питање војне медицине. То постаје питање борбене готовости.
Дуга распоређивања, услови на броду и замор посаде
Сенатори су током саслушања директно отворили питање квалитета живота на бродовима Ратне морнарице САД на Блиском истоку. У средишту су били недостатак квалитетне хране, проблеми са водоводом и растућа забринутост због менталног стања људства. Када се такви фактори споје са дугим распоређивањем, добија се средина у којој психички слом више није изузетак.
Као је притом изнео и још тежу оцену: уобичајено је да већина носачких ударних група током распоређивања има око једно или два самоубиства. Та реченица открива дубину проблема. Ако је такав образац прихваћен као готово нормалан, онда је криза одавно прерасла ниво појединачног командног пропуста и постала системска слабост Ратне морнарице САД.
Додатни проблем је што су ранији сигнали умањивани. Још у августу је објављено да су два морнара са USS Abraham Lincoln покушала да скоче у море. Убрзо су уследила оспоравања тврдњи о ширим проблемима менталног здравља. Неколико дана касније морнарица је ипак усмерила додатну психолошку подршку ка носачу и пратећим бродовима. То показује да је стање било озбиљније него што је јавно представљано.
Спор око формулације и одговорности
Политичка штета није настала само због броја случајева, већ и због начина на који је врх морнарице говорио о њима. Сенаторка Кирстен Џилибранд оценила је да је употреба термина „ублажавање“ увредљива и да представља свођење озбиљног неуспеха у области менталног здравља на административне категорије. То је суштина спора: да ли се проблем решава или се статистички преобликује.
Посебно је осетљив случај морнара који је у марту скочио са брода. Као је тврдио да то није био покушај самоубиства и да је морнар имао појас за спасавање, те да је то касније и признао команданту. Та одбрана није убедила критичаре. У условима распоређивања, скок са носача авиона у отворено море тешко може да се представи као дисциплински испад без смртног ризика.
Још тежи утисак оставља случај деветнаестогодишњег морнара који је у августу скочио са USS Lincoln са намером да себи одузме живот. Он је изјавио да је оптужен за глумљење психичке кризе како би напустио распоређивање. На крају се отпушта под часним условима, али без приступа помоћи за школовање после службе. Такав исход шаље опасну поруку сваком припаднику посаде који размишља да затражи помоћ.
Последице по борбену готовост ударне групе
Носач авиона није само пловећи аеродром, већ сложен борбени систем који зависи од психичке стабилности хиљада људи. Када у једној ударној групи дође до осам покушаја самоубиства, то директно погађа дежурства, одржавање, рад летачке палубе, обезбеђење, медицинске капацитете и укупну дисциплину на броду.
У оперативном смислу, оваква криза троши командни кадар и помера тежиште са задатка на унутрашњу стабилизацију јединице. Свако ванредно реаговање, свака потрага за човеком у мору, свака психолошка интервенција и сваки дисциплински поступак везују људе и време. То није споредна тема, већ фактор који умањује способност групе да дуго одржава темпо операција.
Проблем добија још већу тежину јер је реч о распоређивању повезаном са великим регионалним сукобом. У таквом окружењу америчка морнарица рачуна на непрекидан ритам летова, брзу реакцију и висок ниво унутрашње поузданости. Ако се унутар посаде шири психолошка криза, онда сам инструмент пројекције силе постаје мање поуздан него што изгледа на папиру.
Криза људства стиже до Конгреса
Случај USS Abraham Lincoln више није само питање једног брода. Постао је пример ширег притиска на Ратну морнарицу САД, која се истовремено суочава са дугим распоређивањима, недовољним бројем бродова и растућим оптерећењем посада. Када вршилац дужности секретара морнарице пред Конгресом брани статистику уместо стања људства, јасно је да је проблем стигао до самог врха.
Политички ризик за Пентагон је двострук. Конгрес ће све оштрије тражити одговоре о условима живота на бродовима и третману менталних криза. Истовремено, јавност ће теже прихватати тврдње да је стање под контролом ако се касније испостави да су додатни тимови психолошке подршке ипак морали да буду послати.
Овај случај показује и дубљу слабост америчког војног система: најскупљи и најмоћнији борбени системи не вреде много ако људство носи терет распоређивања до тачке пуцања. Носачка ударна група може да има авионе, пратњу и логистику, али без психички стабилне посаде њена стварна ефикасност почиње да опада.
Зато осам покушаја самоубиства на бродовима ударне групе USS Abraham Lincoln не треба посматрати као спор око термина. То је упозорење да се криза људства у Ратној морнарици САД више не може сакрити иза службених саопштења. Када се замор, лоши услови и неповерење према команди споје у једној борбеној формацији, последице више нису само личне, већ и оперативне и политичке.