Пад режима Башара ел Асада не представља само крај једне власти, већ и почетак потпуно нове Сирије, иако природа ове нове стварности остаје неизвесна. То такође означава дубок геополитички шок за цео регион и, у извесној мери, на глобалном нивоу, препун питања без одговора.
Индикације сугеришу да су Алавити одлучили да не пружају отпор у обалном појасу који обухвата Латакију и Тартус, где се налазе руске базе. Да ли ово означава крај руског присуства у Сирији? Можда, мада много зависи од договора између Русије и Турске. Чак и ако такви споразуми постоје, Русија може и даље изгубити ове базе ако их друге фракције, посебно Хајат Тахрир ал Шам (ХТШ), одбаце. Док већина Сиријаца гаји негативне ставове о Русији, многи се подједнако противе изгледима да њиховом земљом доминира Турска и њени протурски џихадисти из Сиријске националне армије (СНА), која је, за разлику од ХТШ, позната по пљачки, недостатку дисциплина и зверствима. Ово повећава шансе ХТШ за доминацију упркос његовом џихадистичком пореклу повезаном са Ал Каидом. Без обзира на то како се решава питање руског војног присуства у Сирији, тренутна ситуација може да се искористи и од стране Русије и против Русије, пропагандно. С једне стране, ако се догоди најгори сценарио (масакри, хаос, фракцијски рат), Русија ће окривити Запад као наводног архитекту ових догађаја. С друге стране, проруски ауторитарни режими, посебно Иран и шиитске снаге у Ираку (убеђене пропагандом руског амбасадора Кутрашева), треба да добију јасну поруку: Русија је непоуздан савезник и ослањање на њу је грешка.
© Министерство обороны Российской ФедерацииНајвећи губитник у тренутној ситуацији је Иран и његови савезници, такозвана „осовина отпора“. Иран и шиитске милиције у Ираку изгубиле су савезника, јер Сирија више неће бити шиитско-алавитска Ако Турска нападне Сиријске демократске снаге (SDF) и САД повуку свој заштитни кишобран над Курдима, Иран би могао размотрити тактички савез са SDF. Међутим, овај сценарио изгледа мало вероватан јер Курди преферирају споразуме са САД или потенцијално чак и Израелом. Неспособност Ирана да обезбеди новог стратешког савезника у Сирији означава геополитички пораз. И Хезболах се налази у тешкој позицији. Војно ослабљен израелским ваздушним нападима и сада одвојен од свог примарног савезника, Хезболахова неспособност да спречи овај развој догађаја наглашава његову рањивост. Ово би могло представљати прилику за Либан да изађе из своје политичке кризе (коју је изазвао Хезболах) и потенцијално да врати сиријске избеглице, под условом да се у Сирију врати стабилност, што је, опет, оптимистичан, али неизвестан сценарио. Међутим, мало је вероватно да ће се Хезболах лако разоружати, а у најгорем случају могао би да увуче Либан у сукоб са сиријским џихадистичким групама. Осим тога, Либан би такође могао да страхује да би се, ако Сирија ојача под новим сунитским режимом, у некој перспективи (сигурно дужој од неколико месеци), држава могла да се врати идеологији Велике Сирије и да покуша да потчини Либан. Вреди запамтити да је сиријска окупација Либана завршена пре мање од 20 година. Таква интервенција постаје још вероватнија ако Хезболах остане наоружан.
© The Jihadist/© 1990-2024 by IMDb.com, Inc.Међутим, чини се да Ирак нема разлога за забринутост. Џулани неће поновити Багдадијеву грешку и не намерава да створи неку врсту транснационалног ентитета. Ирак такође није направио грешку што је интервенисао у Сирији и сада има још мање разлога за то, пошто је сиријско-ирачка граница добро обезбеђена. Наравно, отворено је питање да ли ће ове две државе одржати дипломатске односе у блиској будућности. Треба запамтити да је Џулани започео своју милитантну каријеру у Ираку у редовима ирачке Ал Каиде Абу Мусаба ал Заркавија, чији је главни циљ био убијање шиита. Несумњиво је да би лоши односи између Сирије и Ирака били од користи Израелу, за кога садашњи развој догађаја није баш наклоњен. Слабљење Асада кроз побуну џихадиста и одсецање Ирана од Либана било је корисно, али Асад није био веома активан у нападима на Израел од 7. октобра. Замена слабог лидера из алавитске мањине, коју мрзи сунитска већина, стабилним сунитским режимом (ако се појави, ово остаје једна од опција) представљала би претњу за Израел, посебно зато што Хамас (који потиче из Муслиманске браће ) има више заједничког са ХТШ него са Ираном. Дакле, већ постоје извештаји о интензивним израелским ваздушним нападима у Сирији, вероватно усмереним на слабљење војног потенцијала „нове“ Сирије (шта год то могло да подразумева).
© Israeli Air Forceזְרוֹעַ הָאֲוִיר וְהֶחָלָלТурска остаје највећи победник на државном нивоу. Значајан део победничких јединица је повезан са њом, али сваки покушај да се у Дамаску постави марионетска опозициона влада која већ годинама борави у Истанбулу вероватно ће се суочити са отпором како унутар Сирије (ХТШ и SDF), тако и у региону. Израел, који тренутно има лоше односе са Турском, могао би подржати SDF у таквој ситуацији. Исто тако, арапске државе попут УАЕ или Саудијске Арабије неће са ентузијазмом приступити таквом повећању турског утицаја у региону, иако им недостаје много опција да се томе супротставе. Штавише, ове државе немају добре опције у погледу будућности Сирије, јер се плаше и стварања исламске државе по узору на Ал Каиду или Муслиманско братство, а демократија, из очигледних разлога, није њихов идеалан сценарио. Хаос такође није добра опција за њих, јер би могао довести до поновног избијања терористичких претњи и опште регионалне дестабилизације. Најбољи сценарио за њих би била слаба централна власт заснована на етно-религијском компромису и трансформацији Сирије у децентрализовану федерацију. Ово је једна од могућих опција, али није највероватније.
© shutterstock/thomas koch
© shutterstock/Mohammad BashГлавне снаге унутар Сирије тренутно су ХТШ, СНА и SDF. ХТШ је најјача и најдисциплинованија група, што изазива све веће поверење у њу међу Сиријцима. Ипак, нема сигурности да су Џуланијеве изјаве о прихватању свих етно-религијских група у новој Сирији истините. Уосталом, по шеријатском закону, немуслиманске мањине су обавезне да плаћају џизју, а Нусра (претходница ХТШ) је увела овај порез пре деценију на територијама које је освојила. Иако није била тако тешка као ситуација за не-суните под „калифатом Исламске државе“, то је ипак био прогон. Регионалне државе такође немају поверења у Јоланија. Мало је вероватно да ће прогласити исламски емират Сирије по узору на талибане (иако представља исту идеолошку струју). Џулани се за сада понаша веома прагматично. Уместо да погуби чланове Асадовог режима, он је одлучио да преузме контролу над њима. Његове снаге су ухватиле премијера Мохамеда Газија ел Џалалија, који је задржан као „привремени премијер“ под Џуланијевим ауторитетом. Џалали, сунит и секундарна личност свргнутог режима, даје Џуланију две предности. Прво, неопходан је наставак рада владе како би се спречио хаос (нпр. одржавање инфраструктурних послова). Друго, касније преузимање власти од Џалалија (што је извесно, иако је правна процедура и даље непозната) даће Џуланију легитимитет и олакшати међународно признање. Наравно, Џуланијева консолидација власти је само један од могућих сценарија, јер ће стављање под контролу других фракција, посебно СНА, за њега бити изазов.
© shutterstock/Mohammad BashНе може се искључити могућност да ХТШ тражи споразум са Курдима и Сиријским демократским снагама (SDF), које контролишу значајан део Сирије, укључујући градове попут Хасаке, Камишлија, Раке и Деир ез Зора. Међутим, сукоби се већ дешавају између SDF и СНА у Манбиџу, западно од Еуфрата. Остаје отворено питање да ли постоји споразум између САД и Турске да се блокира даља турска експанзија на подручја под контролом SDF, или ће Турска настојати да потпуно уништи и елиминише ову формацију из игре (и било које потенцијалне аранжмане у вези са будућношћу Сирије). Ако је ово друго, следеће питање је које савезнике SDF може наћи да то спречи. Опције укључују Израел и арапске државе на једној страни, или Иран и шиитске милиције из Ирака с друге.
Нажалост, могући су и мрачни сценарији, укључујући грађански рат између различитих фракција, успостављање исламистичког режима по узору на талибане, поновно оживљавање Исламске државе, као и масакри одмазде и прогон немуслиманских мањина.