Pad režima Bašara el Asada ne predstavlja samo kraj jedne vlasti, već i početak potpuno nove Sirije, iako priroda ove nove stvarnosti ostaje neizvesna. To takođe označava dubok geopolitički šok za ceo region i, u izvesnoj meri, na globalnom nivou, prepun pitanja bez odgovora.
Indikacije sugerišu da su Alaviti odlučili da ne pružaju otpor u obalnom pojasu koji obuhvata Latakiju i Tartus, gde se nalaze ruske baze. Da li ovo označava kraj ruskog prisustva u Siriji? Možda, mada mnogo zavisi od dogovora između Rusije i Turske. Čak i ako takvi sporazumi postoje, Rusija može i dalje izgubiti ove baze ako ih druge frakcije, posebno Hajat Tahrir al Šam (HTŠ), odbace. Dok većina Sirijaca gaji negativne stavove o Rusiji, mnogi se podjednako protive izgledima da njihovom zemljom dominira Turska i njeni proturski džihadisti iz Sirijske nacionalne armije (SNA), koja je, za razliku od HTŠ, poznata po pljački, nedostatku disciplina i zverstvima. Ovo povećava šanse HTŠ za dominaciju uprkos njegovom džihadističkom poreklu povezanom sa Al Kaidom. Bez obzira na to kako se rešava pitanje ruskog vojnog prisustva u Siriji, trenutna situacija može da se iskoristi i od strane Rusije i protiv Rusije, propagandno. S jedne strane, ako se dogodi najgori scenario (masakri, haos, frakcijski rat), Rusija će okriviti Zapad kao navodnog arhitektu ovih događaja. S druge strane, proruski autoritarni režimi, posebno Iran i šiitske snage u Iraku (ubeđene propagandom ruskog ambasadora Kutraševa), treba da dobiju jasnu poruku: Rusija je nepouzdan saveznik i oslanjanje na nju je greška.
© Министерство обороны Российской ФедерацииNajveći gubitnik u trenutnoj situaciji je Iran i njegovi saveznici, takozvana „osovina otpora“. Iran i šiitske milicije u Iraku izgubile su saveznika, jer Sirija više neće biti šiitsko-alavitska Ako Turska napadne Sirijske demokratske snage (SDF) i SAD povuku svoj zaštitni kišobran nad Kurdima, Iran bi mogao razmotriti taktički savez sa SDF. Međutim, ovaj scenario izgleda malo verovatan jer Kurdi preferiraju sporazume sa SAD ili potencijalno čak i Izraelom. Nesposobnost Irana da obezbedi novog strateškog saveznika u Siriji označava geopolitički poraz. I Hezbolah se nalazi u teškoj poziciji. Vojno oslabljen izraelskim vazdušnim napadima i sada odvojen od svog primarnog saveznika, Hezbolahova nesposobnost da spreči ovaj razvoj događaja naglašava njegovu ranjivost. Ovo bi moglo predstavljati priliku za Liban da izađe iz svoje političke krize (koju je izazvao Hezbolah) i potencijalno da vrati sirijske izbeglice, pod uslovom da se u Siriju vrati stabilnost, što je, opet, optimističan, ali neizvestan scenario. Međutim, malo je verovatno da će se Hezbolah lako razoružati, a u najgorem slučaju mogao bi da uvuče Liban u sukob sa sirijskim džihadističkim grupama. Osim toga, Liban bi takođe mogao da strahuje da bi se, ako Sirija ojača pod novim sunitskim režimom, u nekoj perspektivi (sigurno dužoj od nekoliko meseci), država mogla da se vrati ideologiji Velike Sirije i da pokuša da potčini Liban. Vredi zapamtiti da je sirijska okupacija Libana završena pre manje od 20 godina. Takva intervencija postaje još verovatnija ako Hezbolah ostane naoružan.
© The Jihadist/© 1990-2024 by IMDb.com, Inc.Međutim, čini se da Irak nema razloga za zabrinutost. Džulani neće ponoviti Bagdadijevu grešku i ne namerava da stvori neku vrstu transnacionalnog entiteta. Irak takođe nije napravio grešku što je intervenisao u Siriji i sada ima još manje razloga za to, pošto je sirijsko-iračka granica dobro obezbeđena. Naravno, otvoreno je pitanje da li će ove dve države održati diplomatske odnose u bliskoj budućnosti. Treba zapamtiti da je Džulani započeo svoju militantnu karijeru u Iraku u redovima iračke Al Kaide Abu Musaba al Zarkavija, čiji je glavni cilj bio ubijanje šiita. Nesumnjivo je da bi loši odnosi između Sirije i Iraka bili od koristi Izraelu, za koga sadašnji razvoj događaja nije baš naklonjen. Slabljenje Asada kroz pobunu džihadista i odsecanje Irana od Libana bilo je korisno, ali Asad nije bio veoma aktivan u napadima na Izrael od 7. oktobra. Zamena slabog lidera iz alavitske manjine, koju mrzi sunitska većina, stabilnim sunitskim režimom (ako se pojavi, ovo ostaje jedna od opcija) predstavljala bi pretnju za Izrael, posebno zato što Hamas (koji potiče iz Muslimanske braće ) ima više zajedničkog sa HTŠ nego sa Iranom. Dakle, već postoje izveštaji o intenzivnim izraelskim vazdušnim napadima u Siriji, verovatno usmerenim na slabljenje vojnog potencijala „nove“ Sirije (šta god to moglo da podrazumeva).
© Israeli Air Forceזְרוֹעַ הָאֲוִיר וְהֶחָלָלTurska ostaje najveći pobednik na državnom nivou. Značajan deo pobedničkih jedinica je povezan sa njom, ali svaki pokušaj da se u Damasku postavi marionetska opoziciona vlada koja već godinama boravi u Istanbulu verovatno će se suočiti sa otporom kako unutar Sirije (HTŠ i SDF), tako i u regionu. Izrael, koji trenutno ima loše odnose sa Turskom, mogao bi podržati SDF u takvoj situaciji. Isto tako, arapske države poput UAE ili Saudijske Arabije neće sa entuzijazmom pristupiti takvom povećanju turskog uticaja u regionu, iako im nedostaje mnogo opcija da se tome suprotstave. Štaviše, ove države nemaju dobre opcije u pogledu budućnosti Sirije, jer se plaše i stvaranja islamske države po uzoru na Al Kaidu ili Muslimansko bratstvo, a demokratija, iz očiglednih razloga, nije njihov idealan scenario. Haos takođe nije dobra opcija za njih, jer bi mogao dovesti do ponovnog izbijanja terorističkih pretnji i opšte regionalne destabilizacije. Najbolji scenario za njih bi bila slaba centralna vlast zasnovana na etno-religijskom kompromisu i transformaciji Sirije u decentralizovanu federaciju. Ovo je jedna od mogućih opcija, ali nije najverovatnije.
© shutterstock/thomas kochIz perspektive Zapada, situacija u Siriji je izazov, a da li će ona biti povoljna ili ne zavisi od razvoja događaja. Bez sumnje, najbolja opcija bi bila istinski slobodna Sirija, gde se nove vlasti biraju na slobodnim izborima, a prava etno-religijskih manjina (Arapi suniti čine samo oko 60-65% stanovništva Sirije) su zagarantovana. Vredi zapamtiti da ovo nije sasvim apstraktno za ovu zemlju, jer je Sirija doživela nekoliko perioda višestranačkih izbora između 1945. i 1970. godine. Međutim, čini se da izbori nisu cilj HTŠ ili turskih zastupnika poput SNA. Druga dobra opcija bi bio etno-religijski dogovor koji garantuje kontrolne zone i manjinska prava, ali i to je prilično sumnjivo. S druge strane, ne mogu se isključiti mračni scenariji za Evropu koji uključuju povećane terorističke pretnje i novi talas migracija. Naravno, što se tiče ovog drugog pitanja, povratak Sirijaca u zemlju je takođe moguć ako se situacija stabilizuje. Ovo se posebno odnosi na Sirijce koji žive u Libanu, Turskoj (iako su neki tamo već zaživeli) i Jordanu, ali ne treba očekivati masovne povratke iz Evrope. Takođe postoji mogućnost da će se neke izbeglice (suniti) vratiti, dok bi druge (alaviti, hrišćani, a moguće i Kurdi) mogli da pobegnu.
© shutterstock/Mohammad BashGlavne snage unutar Sirije trenutno su HTŠ, SNA i SDF. HTŠ je najjača i najdisciplinovanija grupa, što izaziva sve veće poverenje u nju među Sirijcima. Ipak, nema sigurnosti da su Džulanijeve izjave o prihvatanju svih etno-religijskih grupa u novoj Siriji istinite. Uostalom, po šerijatskom zakonu, nemuslimanske manjine su obavezne da plaćaju džizju, a Nusra (prethodnica HTŠ) je uvela ovaj porez pre deceniju na teritorijama koje je osvojila. Iako nije bila tako teška kao situacija za ne-sunite pod „kalifatom Islamske države“, to je ipak bio progon. Regionalne države takođe nemaju poverenja u Jolanija. Malo je verovatno da će proglasiti islamski emirat Sirije po uzoru na talibane (iako predstavlja istu ideološku struju). Džulani se za sada ponaša veoma pragmatično. Umesto da pogubi članove Asadovog režima, on je odlučio da preuzme kontrolu nad njima. Njegove snage su uhvatile premijera Mohameda Gazija el Džalalija, koji je zadržan kao „privremeni premijer“ pod Džulanijevim autoritetom. Džalali, sunit i sekundarna ličnost svrgnutog režima, daje Džulaniju dve prednosti. Prvo, neophodan je nastavak rada vlade kako bi se sprečio haos (npr. održavanje infrastrukturnih poslova). Drugo, kasnije preuzimanje vlasti od Džalalija (što je izvesno, iako je pravna procedura i dalje nepoznata) daće Džulaniju legitimitet i olakšati međunarodno priznanje. Naravno, Džulanijeva konsolidacija vlasti je samo jedan od mogućih scenarija, jer će stavljanje pod kontrolu drugih frakcija, posebno SNA, za njega biti izazov.
© shutterstock/Mohammad BashNažalost, mogući su i mračni scenariji, uključujući građanski rat između različitih frakcija, uspostavljanje islamističkog režima po uzoru na talibane, ponovno oživljavanje Islamske države, kao i masakri odmazde i progon nemuslimanskih manjina.