Копнена војска САД ушла је у нову фазу решавања кризе са касарнама: градиће јефтиније објекте са планираним веком трајања од 25 година, што је упола краће у односу на досадашњи модел. Главни циљ је јасан – брже рушење старих зграда, бржа изградња нових и брже усељење војника. На папиру то делује као рационализација. У пракси, то је признање да досадашњи систем одржавања и обнове не функционише.
Суштина потеза није само у градњи нових касарни, већ у промени логике. Уместо дуговечних објеката који временом постају скупи за обнову, сада се уводи модел краћег циклуса: изгради, користи, сруши, па изгради поново. Такав приступ има јасну буџетску логику, али носи и озбиљан институционални ризик ако систем одржавања остане исти као до сада.
Зашто Копнена војска САД мења приступ
Разлог за ову промену није теоријски, већ практичан. Велики део војне инфраструктуре у САД је стар. ГАО је у августу утврдио да је око трећине објеката Министарства одбране старије од 50 година, а многи потичу још из периода Другог светског рата. Још 2022. забележено је да је просечна старост 63 категорије објеката, укључујући касарне, премашила њихов очекивани радни век.
То значи да проблем није настао јуче. Нагомилани су застоји у одржавању, одлагања санације и споре процедуре обнове. Када таква структура почне да се ломи, војска тражи пречицу. Нови модел је управо то – административна и буџетска пречица којом се покушава заобићи скуп и спор процес класичне војне градње.
Кључну улогу у томе има ново овлашћење Конгреса, такозвани модел „репаир бy реплацемент“. Он омогућава да се касарна чија би обнова била скупља од новоградње сруши, а затим замени новом зградом финансираном кроз флексибилнија средства за обнову и модернизацију. То војсци даје већу слободу и краће рокове, али истовремено смањује класичне баријере које су постојале код војне изградње.
Уштеда сада, ризик касније
Војска овај модел представља као начин да добије више за мање новца. У пројекту у бази Форт Стеwарт процењена је уштеда од око 90.000 долара по лежају. Наведено је и да се цена класичне изградње креће од око 300.000 долара по лежају до 600.000 долара на скупљим локацијама, попут Хаваја. У том конкретном случају тврди се да је цена смањена за 25 одсто.
То је озбиљна разлика и није чудо што је Пентагон заинтересован за овакав приступ. Још је важније што је уговор за Форт Стеwарт додељен за непуна три месеца, уместо после вишегодишње процедуре. За војску која има проблем са смештајем људства, брзина је готово једнако важна као и цена.
Али ту се отвара главно питање: шта ако нове касарне уђу у исти циклус пропадања као старе? Ако не постоји стабилан и строг систем одржавања, краћи животни век неће бити контролисан планом, већ немаром. Тада се не добија флексибилна инфраструктура, већ потрошна инфраструктура која ће поново постати терет.
Управо ту лежи највећа слабост целог концепта. Изградња сама по себи не решава заостале радове, лош надзор и хронично потцењено одржавање. Ако војска настави праксу да објекте користи и после њиховог предвиђеног века, онда ће и нови модел изгубити смисао. Тада 25 година неће бити рок за замену, већ само нова тачка после које почиње ново пропадање.
Индустријализована градња и њене границе
За нове касарне планирана је употреба такозване индустријализоване градње. То укључује модуларне елементе, префабриковане зидове, унапред пројектоване металне објекте и 3Д-штампане материјале. Намера је јасна: скратити време изградње, поједноставити радове и снизити цену.
За буџет и рокове то може бити ефикасно решење. За квалитет и трајност, суд ће дати само пракса. Војска зато не иде одмах у масовну примену, већ пројекте уводи постепено. Та опрезност није случајна, већ је последица лошег искуства из прошлости.
Још 2010. потписан је уговор вредан 9,7 милиона долара са компанијом Рамтецх за изградњу касарни за напредну индивидуалну обуку у бази Форт Сам Хоустон у Тексасу. Објекти су грађени као сложени модуларни блокови. У јулу ове године из тих објеката је исељено скоро 5.200 припадника медицинске службе због системских инфраструктурних отказа повезаних са самом градњом.
То је озбиљно упозорење. Када војска данас говори о новим и бржим методама градње, иза те приче стоји врло конкретан неуспех. Зато је садашњи приступ опрезнији: прво појединачни пројекти, затим провера резултата, па тек онда ширење модела. Такав приступ делује разумно, али не отклања ризик да жеља за уштедом поново потисне контролу квалитета.
Више овлашћења, мање надзора
Овај заокрет није само грађевинско питање, већ и политичко. Конгрес је последњих година дао војсци више овлашћења за различите облике војне изградње, бржи избор извођача и прилагођавање уговора током реализације. То убрзава процес, али истовремено отвара питање надзора над трошењем федералног новца.
Део таквих уговора већ је био мета критика у Конгресу управо због мање транспарентности. Када се у систем уведе и логика краћег животног века објеката, ризик политичког отпора постаје већи. Није случајно што у војсци већ признају да је Конгрес опрезан када је реч о ширењу ових овлашћења на друге типове објеката, као што су хангари или ватрогасне станице у базама.
Планови су, међутим, шири од тренутних пилот-пројеката. За фискалну 2026. годину издвојено је седам пројеката касарни. Пет је већ додељено за Форт Хоод, Јоинт Басе Леwис-МцЦхорд, Девенс Ресерве Форцес Траининг Ареа, Форт Стеwарт и Форт Блисс. Још два пројекта, у Форт Гордон и Јоинт Басе МцГуире-Диx-Лакехурст, чекају додатно финансирање Конгреса.
За наредну годину планира се употреба нових овлашћења на више од 40 пројеката касарни, ако новац буде одобрен. То показује да више није реч о ограниченом пробном потезу, већ о моделу који би могао да постане стандард у ширем делу војне инфраструктуре. Управо зато ће питање контроле, квалитета и дисциплине у одржавању бити важније од саме почетне цене.
Последице по војнике и војну инфраструктуру
За војнике је суштина проста: њих не занима да ли је касарна финансирана из једне или друге буџетске ставке, већ да ли је употребљива, безбедна и одржавана. Ако нови модел омогући бржу замену трошних објеката и боље услове живота, онда ће имати практичну вредност. Ако се све сведе на нижу цену и бржу доделу уговора, без дугорочне бриге о стању зграда, проблем ће бити само пребачен у следећи циклус.
На крају, Копнена војска САД не решава само питање касарни, већ тестира нову филозофију војне инфраструктуре. Она почива на краћем веку, нижој цени и бржем циклусу замене. То може да донесе уштеде и убрза радове, али само ако одржавање престане да буде слаба карика. У супротном, војска неће добити модернији систем смештаја, већ убрзани механизам за производњу истог проблема под новом етикетом.