Горка америчка искуства у Вијетнаму и Авганистану показала су да већи број војника не значи увек и победу — и да је јавно мњење код куће подједнако важно као успех на бојишту.
После више од 1,1 милион жртава и скоро четири године жестоких борби у Украјини, руска војска је открила да победити у рату није нимало лак задатак. Али лекције које излазе из овог сукоба су универзалне, и америчка војска би требало добро да их размотри.У рату, непријатељске снаге могу бити поражене надмоћнијим бројем, технологијом, тактиком или једноставно бољом срећом. Али ратови могу бити изгубљени чак и када се добијају битке. Вијетнам и Авганистан су најбољи примери те контрадикторне истине.
Вијетнам — први телевизијски рат у историји
Историја рата у Вијетнаму добро је позната у САД. Током 1960-их Америка је слала све више трупа како би подржала непопуларну и корумпирану владу Јужног Вијетнама. Упркос борби на копну, мору и у ваздуху, и упркос бројним тактичким победама, америчка војска није успела да заустави Северновијетнамце и герилце Вијетконга да инфилтрирају и подривају Јужни Вијетнам.Ово је био први рат који је директно преношен на телевизији — и управо је телевизија одиграла кључну улогу у неуспеху. Држала је рат у центру политичке расправе у Америци, и како се сукоб одужавао, постајао је све непопуларнији код просечних Американаца који нису могли да разумеју зашто млади људи гину у далекој југоисточној Азији. Док је војска побеђивала на бојишту, губила је код куће.Нема бољег примера ове „победе-на-фронту, пораза-код-куће“ од Тет офанзиве. У јануару 1968, Северни Вијетнам и Вијетконг покренули су масовни напад широм Јужног Вијетнама, изненадивши САД и њихове савезнике. Иако је офанзива била војна катастрофа за нападаче и коштала их десетина хиљада људи, њен утицај на америчко јавно мњење био је разоран. Американци више нису веровали у победу. Протести су расли. Иако ће последње америчке снаге напустити Вијетнам тек седам година касније, крај је у суштини почео управо током Тет офанзиве.
Авганистан — границе стратегије „наглог појачања“
Више од 25 година након пада Сајгона, САД су ушле у нови рат — овај пут у Авганистану. Након напада 11. септембра, талибански режим одбио је да протера Ал-Каиду. Убрзо после тога, мали број америчких специјалаца и ЦИА тимова ушао је у земљу и удружио различите анти-талибанске снаге. Талибани и Ал-Каида поражени су за само неколико недеља.
Годинама је ситуација у Авганистану изгледала стабилно. Огромне количине новца улазиле су у земљу, грађена је инфраструктура, а авганистанске снаге безбедности добијале су обуку од међународне коалиције. Америчке и савезничке трупе остале су релативно малобројне.А онда је дошла „surge“ стратегија крајем 2000-их. Као и у Ираку, САД су послале десетине хиљада додатних војника у покушају да једном за свагда сломе побуну. Али за разлику од Ирака, ова стратегија није променила ток рата. Борбе су биле раштркане, непредвидљиве, и више војника није значило већу шансу за победу. Побуњеници су издржали ударе све док америчко јавно мњење није потпуно окренуло леђа рату који је трајао скоро двадесет година.
САД су постепено повлачиле снаге, препуштајући све више одговорности авганистанској војсци. Онда је у августу 2021. све пропало. У блиц-офанзиви, талибани су сломили владине снаге и ушли у Кабул за неколико дана. Уследила је драматична евакуација — сцена упечатљиво слична оној из Сајгона 1975. године. И онда је рат био готов.Шта ови примери говоре?Вијетнам и Авганистан показују да је победа на бојишту неопходна, али није довољна за победу у рату. Што сукоб дуже траје, већа је вероватноћа да ће бити изгубљен због:јавног мњења, политичких промена, одсуства јасних стратешких циљева.
Оба примера потврђују старо правило: војне операције морају служити јасно дефинисаним политичким и стратешким циљевима. Све друго води у бесконачне, непобедиве ратове.
Па несумњиво рат у Вијетнаму је изгубљен, али Амери су се борили жестоко и то против Вијетконговаца, али и против 2 милиона Чајнеза(податак који ретко ко зна), против држављана Лаоса и ко зна кога још и наравно прокси против Руја који су све време снабдевали трупе Жутих и оружјем, муницијом, храном, опремом.
Рат у Авганистану је добијен, побили смо 57.500 Талибана а изгубили смо само 2404 војника, у суштини то и није био рат јер смо суверено владали тамо чак 20 година а сломили смо Афгане за месец дана.
То није ни био рат у правом смислу као у УА, то је био герилски начин ратовања где су Талибани нападали и брзо су бежали натраг у пећине. У пику је било само 104.000 УС војника, а остали из коалиција занемарљиво мало.
Циљ је био да се порази Ал Каида и да се ухвати или убије Бин Ладен и његов заменик Ал Завахри и то је одрађено.
Али овим будалама на памет је пала луда идеја да направе неку уређену државу од Афгана који су још увек у 15–том веку. Жестоке паре су тамо бачене улудо у Афгана војску, полицију, у инфраструктуру и етц.
Занимљиво да је Орејнџ Мен потписао споразум и договор с вођама Талибана у Дохи фебруара 2020 о 14-том месечном повлачењу УС војске, и од онда па све до августа 2021 Амери су се борили искључиво против ИСИС терориста, а Талибани су поштовали договор и пре оријентисали су се искључиво против регуларне армије Афгана. Наравно и јавно мњење у УС је притискало Пентагон и Администрације, и тек после 18 месеци од договора у Дохи војска се повукла, 21 августа 2021 по наређењу Бајдена.
Смо 600 маринаца је спровело евакуацију људи који су радили за УС војску, било их је укупно 10.000 са породицама, а хаос је настао јер су на Кабулски аеродром навалили хиљаде и хиљаде људи који су хтели пошто потом д побегну од режима Талибана.
И она реченица при крају Вам је апсолутно тачна, “одсуство јасних стратешких циљева”, плус дуготрајна мисија без политичког циља.
Rat u Vijetnamu, ma kakav da je bio, ma kako da se zavrsio, postavio je USA na prvo mesto kao svetske vojne sile.
Upotreba mlaznih aviona, helikoptera, hemijskog oruzja, sve do tad nevidjeno u istoriji ratovanja…
Davno je receno da nije bio cilj da se u tom ratu pobedi, vec da se taj rat sto duze vodi.