КАКО ЗАУСТАВИТИ РУСКИ АФРИЧКИ РУЛЕТ?

За Сједињене Државе и њихове савезнике у НАТО, акције Русије представљају прилику да поново поврате свој приступ – не само да обуздају већ и да се активно супротставе руском утицају.

Упркос препрекама са којима се Русија суочава у тренутној инвазији на Украјину, плаћеници Вагнер групе, који су у одређеним областима преименовани у „Афрички корпус“, и даље су чврсто распрострањени широм Африке. Група не само да је одржала своје упориште већ је и продубила везе Русије са сахелским нацијама богатим минералима. Осигурала је стратешке уговоре попут поморске базе у Порт Судану — дајући Москви критичну капију ка Црвеном мору. Права претња лежи у све већем домету Русије, који, у комбинацији са растућим утицајем Кине и Ирана у региону, представља директан изазов глобалном поретку који предводе САД.

Ипак, није све пропаст и сумор. Постоје пукотине у Вагнеровом оклопу од недавног пораза његових плаћеника у северном Малију од стране сепаратистичке групе Туарега, Азавад, који је разоткрио критичне рањивости. Заједно са њиховим упорним неуспехом да сузбију тероризам у областима које контролишу, ове слабости нуде стратешке могућности Сједињеним Државама и НАТО савезницима да се супротставе утицају Русије на континенту.

Кроз мешавину дезинформација, пропаганде и тактика информационог ратовања наслеђених од Совјетског Савеза, Вагнерови плаћеници су успешно потиснули француске снаге из Буркине Фасо, Малија и Нигера, ослабивши везе Француске са њеним бившим колонијама у франкофонској Африци. Они су такође посејали раздор између сахелских нација и Сједињених Држава, што је довело до повлачења америчких трупа из нигерске ваздушне базе 101, стратешког места чија је изградња коштала Вашингтон 110 милиона долара.

Вагнеров утицај сеже далеко од протеривања западних сила. За разлику од Запада, који своју помоћ условљава демократским и социјалним реформама, Вагнер пружа режимску сигурност хунтама које су наклоњене Москви, продубљујући њихово ослањање на подршку Кремља. Заузврат, Русија добија приступ критичним ресурсима. После проруског пуча у Нигеру, на пример, хунта је француској компанији Orano SA одузела права на експлоатацију уранијума, предавши их Москви.

Директним сукобљавањем са Западом на више фронтова преко Вагнера, Русија не само да је ослабила утицај САД већ је и закомпликовала операције НАТО. За Русију, трансакциона партнерства су недовољна. Москва настоји да створи паралелне институције које ометају војне активности нација повезаних са Западом. На пример, након низа успешних државних удара у Сахелу, Москва је ојачала моћ својих савезничких хунти помажући им да успоставе Алијансу држава Сахела (ASS). Овај савез је служио као противтежа западно оријентисаним институцијама попут Економске заједнице западноафричких држава (ECOWAS) и Афричке уније, на које се НАТО ослања у регионалној сарадњи.

© Shglila / Shutterstock.com

Упркос својим успесима, Вагнерови плаћеници су се борили да произведу значајне, позитивне резултате на терену. Њихови напори да се супротставе терористичким претњама – који су централни за њихову мисију и легитимитет – били су изразито неефикасни. Откако је војна хунта коју подржава Русија препустила Вагнеру безбедност, терористичке претње су се само повећале. Према извештају генералног секретара УН Антонија Гутереша о Сахелу и западној Африци, Буркина Фасо остаје у срцу регионалног тероризма.

Долазак Вагнерових плаћеника је такође подстакао успон џихадистичких група као што су Ал-Каида и Џама’т Нусрат ал-Ислам вал Муслимин (JNIM), док је такође поново покренуо милитантне сепаратистичке покрете. Ове фракције виде усклађивање Русије са локалним властима као егзистенцијалну претњу. У северном Малију, на пример, побуњеници Азавад Туарега су ескалирали своје нападе, циљајући и војну хунту и Вагнерове снаге. Те снаге су 25. јула поставиле заседу конвоју, убивши најмање двадесет Вагнерових плаћеника.

Штавише, руско присуство није донело већи просперитет региону. Уместо тога, продубила се хуманитарна криза. Ове године, према подацима Међународне организације за миграције, око седамнаест милиона људи у Буркини Фасо, Малију и Нигеру потребна је хуманитарна помоћ и заштита.

© Группа Вагнера, ЧВК «Вагнер»

За Сједињене Државе и њихове савезнике у НАТО, акције Русије представљају прилику да поново поврате свој приступ – не само да обуздају већ и да се активно супротставе руском утицају. Пре свега, овај покушај захтева промену геостратешке перспективе САД, признајући да се маневри Русије протежу даље од сукоба у Украјини и означавају ширу конфронтацију са Западом.

До сада је ова шира перспектива недостајала стратегији Бајденове администрације. Ово је очигледно у њеном оклевању да означи Вагнера као страну терористичку организацију и одсуству свеобухватне војне стратегије за обуздавање руског утицаја изван источне Европе.

Друго, Сједињене Државе треба да промовишу побољшану сарадњу између јужних чланица НАТО, невећих НАТО савезника и Савета за сарадњу у Заливу. Што се тиче напора у борби против тероризма, Вашингтон може да предводи координиран приступ у решавању непосредних претњи и понуди подршку сахелским нацијама које се боре са безбедносним изазовима. Упркос тренутном повезивању са Русијом, ове земље се суочавају са проблемима које Вагнер није решио, због чега ће вероватно прихватити помоћ америчких партнера попут Марока и Турске у борби против терористичких претњи.

Треће, Сједињене Државе треба да продубе свој ангажман са афричким државама, посебно у Сахелу. Дипломатске посете, које се често потцењују, играју виталну улогу у показивању посвећености САД одржавању утицаја. Ове посете сигнализирају спремност за изградњу партнерстава и јачање веза. На пример, Мауританија је била на радару Русије због свог стратешког географског положаја. Међутим, доследан дипломатски ангажман НАТО и САД кроз Медитерански дијалог НАТО алијансе – чији је Мауританија чланица од 1995. године – допринео је стабилности земље и текућој сарадњи са Западом.

Ако Сједињене Државе и њени савезници у НАТО не успеју да прилагоде своју стратегију и искористе рањивост Вагнерових плаћеника, ризикују да дозволе да се појави терористичка претња. Овакав развој догађаја могао би да изазове озбиљну миграциону кризу која би могла да преплави Европу и земље Северне Африке.

Што је још важније, у тренутку када се Сједињене Државе боре са изазовима у Индо-Пацифику, источној Европи и на Блиском истоку, континуирана неактивност би омогућила Русији, Ирану и Кини да прошире своје присуство у Африци, обезбеђујући стратешка упоришта која би могла додатно нагриза утицај САД на глобалном нивоу.