KAKO ZADRŽATI SIRIJU NA OKUPU?

Nakon Asadovog pada, najveća pretnja je haos.

Sve dok Bašar el Asad nije pobegao iz Sirije, 8. decembra, malo zemalja je zapravo želelo da vlada sirijskog diktatora padne. To nije bilo zato što su strane vlade volele Asada ili su odobravale brutalan način na koji je vladao Sirijom. Umesto toga, plašili su se onoga što bi ga moglo zameniti: vladavine ekstremističkih militanata, sektaškog krvoprolića i haosa koji bi mogao da zahvati ne samo Siriju već i veći deo Bliskog istoka.

Ta zastrašujuća vizija bila je i argument Asadove vlade za sebe, da je njen dalji opstanak držao anarhiju i pokolj na odstojanju – i mnogi ljudi, uključujući kreatore spoljne politike, bili su uvereni u to. Godine 2015, kada su opozicioni militanti bili blizu svrgavanja Asada, američki zvaničnici su smatrali da je mogućnost potpune pobede pobunjenika i kolapsa režima jednaka „katastrofalnom uspehu“.

© shutterstock/ Mohammad Bash

Sada Asada više nema. Sirijci slave na ulicama Damaska, opozicione grupe pokušavaju da organizuju političku tranziciju, a svet se sprema da sazna šta dolazi posle pada. Asad je ostao nemilosrdan i okrutan do kraja, čak i dok je predsedavao sve siromašnijom i nefunkcionalnijom državom. On ostavlja razorenu zemlju za sobom, a svaka nova vlada — bez obzira na koaliciju razdvojenih naoružanih opozicionih grupa — bi se borila u ovim okolnostima. Ali loša evidencija sirijskih pobunjeničkih grupa kada su vladale značajnim delovima teritorije takođe otežava optimizam.

Ipak, u interesu svih je da Sirija uspe. Sirijci ne žele da trpe dalje sukobe i razaranja, a međunarodna zajednica ne može sebi priuštiti da se Sirija raspadne. Zainteresovane zemlje sada moraju da učine sve što mogu, uključujući podsticanje mirne, inkluzivne tranzicije i obezbeđivanje obilne humanitarne i ekonomske pomoći, kako bi osigurale da se najgori strahovi o post-Asadovskoj Siriji ne prođu.

Pad Asada

Godine 2011. Asadova vlada je pokušala da uguši protestni pokret širom zemlje. Ti protesti su postali oružana pobuna, koju je Asad dočekao žestokim, eskalirajućim nasiljem. U nekoliko tačaka rata koji je usledio, činilo se da je Asadova vlada u stvarnoj opasnosti da je preplave opozicioni militanti. Intervencije sirijskih saveznika Irana i Rusije, međutim, vojno su stabilizovale vladu i omogućile joj da ponovo zauzme zemlju. Između 2015. i 2020. godine, Asad je bombardovao enklave pod kontrolom opozicije širom Sirije da bi se pokorio i povratio veći deo zemlje.

© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُ

Rat je tada ušao u produženi zastoj. Turska je obezbedila nekoliko preostalih džepova koje drži opozicija na severu Sirije, dok su Sirijske demokratske snage, ili SDF, koje podržavaju SAD, kontrolisale istok Sirije, uključujući najvrednije poljoprivredne i naftne resurse zemlje. Delimično zahvaljujući novim američkim sankcijama i ekonomskom krahu susednog Libana, cela Sirija – ali pre svega teritorija koju drži vlada – bila je uronjena u duboku ekonomsku krizu. Državne institucije i vojska Sirije su progresivno slabile, a vlada se pokazala suviše nedovoljna resursima da stabilizuje i obnovi oblasti pod kontrolom opozicije koje je ponovo zauzela.

Ali ove godine, sa Iranom i Rusijom upletenim u druge sukobe, ono što je ostalo od sirijske oružane opozicije iskoristilo je priliku. Hajat Tahrir al Šam– Sirijska oslobodilačka grupa ili HTŠ – i druge opozicione frakcije godinama su se organizovale u bastionu pod zaštitom Turske u sirijskoj severozapadnoj provinciji Idlib. Ove grupe su 27. novembra pokrenule ofanzivu na severni grad Alepo. Kada su probili odbranu sirijske vojske i zauzeli grad, to je izazvalo kaskadni neuspeh i kolaps sirijske vojske širom zemlje. Snage predvođene HTŠ gurnule su se na jug od Alepa ka glavnom gradu Damasku, dok su se pobunili i Sirijci u centru i jugu zemlje — uključujući i područja koja su ranije bila pod kontrolom opozicije. 8. decembra, kada su se opozicione frakcije približavale Damasku sa severa i juga, Asad je pobegao u Rusiju. Posle više od 13 godina žestokog građanskog rata, Asadova vlada se raspala za manje od dve nedelje.

© The Jihadist/© 1990-2024 by IMDb.com, Inc.

Sada, u post-Asadovom Damasku, HTŠ je preuzeo uzde u pokušaju da upravlja uređenom političkom tranzicijom. HTŠ je postavio privremenu sirijsku Vladu spasa, koju je stvorio u Idlibu, kao nacionalnu prelaznu vlast. Takođe je rasporedio svoje bezbednosne snage u prestonici, uspostavio kontrolne punktove na ključnim transportnim čvorovima širom zemlje i više puta upozoravao trijumfalne opozicione militante da ne zlostavljaju civile i pljačku.

Nadležni pobunjenici

Mnogi u zapadnim medijima i političkim krugovima sada očigledno pretpostavljaju da će HTŠ upravljati Sirijom. Ipak, postoje razlozi za sumnju da će stvari biti tako jednostavne. Do pre nekoliko nedelja, HTŠ je kontrolisao dve trećine provincije na ruralnoj periferiji Sirije. Vođenje čitave Sirije predstavljaće drugačiji izazov.

HTŠ je najnovija inkarnacija fronta al Nusra, prvobitno sirijske avangarde Islamske države u Iraku, a potom i sirijske podružnice Al Kaide. Grupa je javno prekinula veze sa Al Kaidom i transnacionalnim džihadizmom 2016. godine, iako i dalje uključuje neke veterane militanata i strane borce u svojim redovima. Savet bezbednosti UN, Sjedinjene Države i druge nacionalne vlade proglasili su je terorističkom organizacijom.

Poslednjih godina, HTŠ je uporno radio na rehabilitaciji svog imidža i obezbeđivanju njegovog uklanjanja sa međunarodnih terorističkih lista. Dok su opozicione snage marširale na Damask, HTŠ i njegov lider Abu Muhamed al-Jolani pokušali su da projektuju sliku ozbiljnosti i umerenosti. HTŠ je izdao saopštenja u kojima umiruje različite etničke i sektaške grupe u Siriji i različite međunarodne zainteresovane strane, dok je Džulani davao intervjue zapadnim medijima potvrđujući istoriju koegzistencije Sirije i posvećenost institucionalnom upravljanju.

Dok je HTŠ stigao do Damaska, čini se da su njegovi borci ostali relativno disciplinovani. Izveštaji o pogubljenjima po kratkom postupku i sektaškim represalijama bili su ograničeni, možda delimično zbog načina na koji je veliki deo sirijske vojske ustupio teritoriju bez borbe. Svakako, izvesno nasilje odmazde se očigledno dogodilo, a hiljade Sirijaca koji se plaše kontrole militanata pobeglo je u Liban. Ali za sada, pobednička opozicija nije pokrenula osvetničku kampanju protiv svojih bivših neprijatelja, ili protiv zajednica koje su široko povezane sa starim režimom.

Međunarodna zajednica ne može sebi priuštiti raspad Sirije

Nažalost, rezultati HTŠ na lokalnom nivou ne nagoveštavaju dobro za izgradnju nacionalne vlade koja će zadovoljiti versku, etničku i političku raznolikost Sirije. U upravljanju Idlibom, grupa nije pokazala nikakvu stvarnu posvećenost političkom pluralizmu. HTŠ je vodio neke legitimne vežbe za uspostavljanje svoje vlade spasa u Idlibu, uključujući prividno inkluzivnu ustavnu konferenciju. Ipak, to nikada nisu bili otvoreni, participativni demokratski procesi. Džulani je uvek imao kontrolu, iako nije imao zvanični vladin portfelj; samo je shvaćen kao šef Idliba. Pre samo nekoliko meseci, HTŠ bezbednosni aparat nasilno je ugušio proteste u Idlibu zahtevajući oslobađanje pritvorenika koje drži HTŠ i okončanje Džulanijeve vladavine.

© shutterstock/Mohammad Bash

HTŠ je uspeo da stvori red i relativnu stabilnost u Idlibu. Ipak, izgleda malo verovatno da će HTŠ moći da reprodukuje svoju kontrolu nad Idlibom u celoj Siriji. Konsolidacija kontrole HTŠ u Idlibu bio je višegodišnji, često nasilan proces, u kojem je HTŠ slomio suparničke opozicione frakcije i eliminisao sopstvene disidente i prebege. Čini se verovatnim da je HTŠ mogao da proširi svoj administrativni i bezbednosni aparat iz Idliba do obližnjeg Alepa nakon što je zauzeo grad. Skaliranje tog modela da pokrije celu Siriju, međutim, izgleda nemoguće. Sirija je geografski mnogo veća, ima oko deset puta više ljudi od Idliba, raznovrsnija je i sada vrvi od naoružanih ljudi van efektivne kontrole HTŠ. Iako je HTŠ možda negovao snažnu kulturu unutrašnje discipline, grupa, prema jednom nedavnom izveštaju, ima samo 30.000 ljudi. Čini se da je to nedovoljno za upravljanje Sirijom ili za kontrolu mnogih naoružanih grupa koje bi mogle plivati u tragovima HTŠ.

HTŠ nije sveukupnost sirijske oružane opozicije. To čak nije bila ni cela oružana opozicija u Idlibu, gde je HTŠ organizovao savezničke frakcije koje su funkcionisale kao njegove pomoćne jedinice. HTŠ ne može da kontroliše sve naoružane grupe koje su sada aktivne širom zemlje. Svakako, frakcije koje su se remobilisale u centru i na jugu zemlje u proteklih nekoliko nedelja ne odgovaraju Džulaniju.

Kada su sirijske opozicione grupe prethodno zauzele druge delove zemlje — uključujući južnu Siriju, selo oko Damaska i delove severne Sirije koje su zauzele grupe koje podržava Turska — rezultat je tipično bio samovoljna vladavina milicije i bratoubilačke borbe. Pokušaji da se konsoliduju lokalne frakcije i izgrade institucije ujedinjenja više puta su propali. HTŠ je uspeo u Idlibu samo uz mnogo vremena, upornosti i smrtonosne prisile.

Mnogi sada traže da Turska iskoristi svoj uticaj na HTŠ i druge opozicione grupe kako bi pomogla u upravljanju tranzicijom Sirije. Ali iako Turska ima izvestan uticaj na HTŠ, čini se da ne kontroliše tu grupu, koja je, na primer, ranije uznemirila tursku vladu zauzevši teritoriju koju drže grupe koje podržava Turska u Alepu. A među opozicionim frakcijama u severnoj Siriji koje su u potpunosti u turskom vlasništvu – na turskom platnom spisku, koje deluju u oblastima pod turskom okupacijom i kojima upravljaju institucije povezane sa Turskom – Ankara nije pokazala sposobnost da nametne disciplinu ili obuzda zloupotrebe. Turska je uglavnom upravo izgubila ove frakcije u Sirijskim demokratskim snagama predvođenim Kurdima, koje Ankara smatra proširenjem Kurdistanske radničke partije, zabranjene kurdske militantne grupe. Čak i nakon pada Asada, frakcije koje podržava Turska nastavile su da napadaju SDF u severnoj Siriji.

Postoje razlozi za sumnju u iskrenost HTŠ umerenog zaokreta. Ali neposrednija opasnost za Siriju nije islamistički ekstremizam, već haos koji bi pobeda opozicije mogla da izazove. Postoji realan rizik da će situacija u post-Asadovskoj Siriji izmaći kontroli i da će zemlja prerasti u ne samo otvoreni sukob između oružanih grupa, već i bezbroj pojedinačnih čina osvete i krvavog obračuna.

Podešavanja

Koja god dispenzacija da zameni Asada, ova nova vlada neće se suočiti sa povoljnim uslovima za stabilnost i oporavak. Čini se da će se socioekonomska kriza u Siriji još više produbiti. Prema podacima UN, 16,7 miliona Sirijaca bila je potrebna humanitarna pomoć 2024. godine, što je više od 70 odsto stanovništva zemlje i najveća brojka od početka rata u Siriji. Veruje se da je oko 12,9 miliona Sirijaca nesigurno u hranu. Državne službe su se već pokvarile pre Asadovog svrgavanja. Naročito u oblastima koje drži Assadova vlada, nestašice struje su poremetile svakodnevni život i pružanje javnih usluga kao što su obrazovanje i tekuća voda.

HTŠ ima ograničene sopstvene resurse. Grupa je bila u stanju da održi društvenu stabilnost u Idlibu zahvaljujući uglavnom humanitarnoj pomoći koju je međunarodna zajednica isporučila preko Turske. Ona ostaje označena teroristička organizacija – sada može preuzeti vlast u ekonomski uništenoj Siriji koja je već bila široko sankcionisana. Nije jasno kako će funkcionisati sirijski državni aparat i ekonomija koji su podložni brojnim preklapajućim režimima sankcija, niti da li će se materijalizovati neophodan priliv donatorske podrške. Ne može se očekivati da će Asadovi dugogodišnji saveznici održati Siriju na površini; već je Iran očigledno zaustavio isporuke nafte koje su bile kritične za proizvodnju električne energije. Humanitarne agencije su prijavile nestašicu osnovnih dobara i dramatično povećanje cena hrane u većim gradovima širom zemlje.

Neki posmatrači sugerišu da bi pad Assadove vlade mogao otvoriti put za povratak sirijskih izbeglica. Rezultat, međutim, može biti suprotan: novi tokovi migracija iz Sirije. Uvek je bilo previše pojednostavljeno tvrditi da su izbeglice koje su napustile Siriju nakon izbijanja građanskog rata 2011. godine sve bežale od progona Asadove vlade; mnogi su bili, ali mnogi drugi su pokušavali da izbegnu opštu nesigurnost i nasilje, sirijsku vojnu obavezu ili socio-ekonomski kolaps. Da bi se izbeglice vratile na smislen, održiv način, Sirija treba da bude mesto gde ljudi zaista mogu da žive – negde gde je bezbedno, sa javnim službama i pouzdanim poslovima. Čak i sirijske izbeglice koje su presrećne zbog pada Asada neće moći da se vrate kući ako se zakon i red naruše ili ako ne mogu da pronađu načine da izdržavaju svoje porodice.

Ekonomska oskudica mogla bi dodatno da podstakne nasilnu konkurenciju između sirijskih oružanih grupa oko teritorije i prihoda. Posle više od decenije rata, ove grupe su razvile sopstvene nezavisne interese i potrebe. A crno tržište sirijske ratne ekonomije neće nestati tek tako sada kada Asada nema. Na primer, akteri povezani sa Asadom – uključujući grupe koje su mu se nekada suprotstavljale – zarađivali su stotine miliona dolara od krijumčarenja amfetamina. Kontrola nad tom trgovinom sada može podstaći nasilje između suprotstavljenih frakcija.

Nova migracija iz Sirije i nastavak unutrašnjeg sukoba imaće destabilizujuće efekte na susede Sirije – čak i ako ti susedi mogu sami igrati destabilizujuću ulogu unutar Sirije. Turska je zadržala čvrstu retoričku liniju o „separatističkim teroristima“ SDF u Siriji i podstakla je nastavak napada svojih lokalnih zastupnika na snage koje predvode Kurdi. Izrael je bombardovao i uništio sirijske vojne objekte širom zemlje i zauzeo dodatnu teritoriju duž Golanske visoravni. Neke zemlje u regionu, uključujući Egipat, Jordan i Ujedinjene Arapske Emirate, verovatno su uznemirene izgledom da militantna islamistička grupa preuzme vlast u Damasku. Sada postoji stvarni rizik da bi zemlje u regionu mogle da regrutuju lokalne frakcije da obezbede svoje kapitale u Siriji, potencijalno zauzimanjem teritorijalnih tamponova duž granica Sirije. Malo je verovatno da će sve ove okolnosti doprineti uspešnoj političkoj tranziciji.

Sprečavanje katastrofe

Asad neće nedostajati. Pod Asadom i njegovim ocem Hafezom, sirijska vlada je činila gnusne stvari kako bi održala vlast, brutalizirajući i osramotivši sirijski narod. Olakšanje većine Sirijaca zbog Asadovog odlaska jasno je iz proslava koje su ispunile ulice Damaska i drugih gradova, kao i iz izliva emocija prilikom otvaranja vladine mreže zatvora i oslobađanja njenih zatočenika.

Asadov pad se ne dešava i da ono što Asada zamenjuje nije samo haos i nasilje. Sami Sirijci će nesumnjivo igrati vodeću ulogu u odlučivanju o budućnosti zemlje. Ipak, vanjske zemlje takođe mogu pomoći tako što će ohrabriti HTŠ i druge sirijske grupe da vode mirnu, maksimalno inkluzivnu političku tranziciju. Paralelno, zemlje donatori treba da unaprede veliki program humanitarne i ekonomske pomoći za Siriju, uključujući pomoć za ugrožene Sirijce i podršku osnovnim uslugama širom zemlje. Oni bi trebalo da obezbede momentalno oslobađanje od sankcija nametnutih prethodnoj Asadovoj vladi, uključujući izuzeće ili licence koje neutrališu sankcije državnim institucijama kao što je centralna banka Sirije i čitavim ekonomskim sektorima. Autsajderi bi trebalo snažno obeshrabriti svaki novi frakcijski sukob i odupreti se iskušenju da unaprede sopstvene interese podržavajući jednu grupu u odnosu na drugu.

Iako neke zemlje mogu imati razumljive rezerve prema HTŠ, one bi i dalje trebale da žele da tranzicija Sirije uspe, i apsolutno ne bi trebalo da se mešaju i čine da ona propadne. Raspad Sirije biće gori, kako za Sirijce, tako i za region. A ako Sirija potone u haos, to neće biti samo ljudska katastrofa – to će značiti da je slučaj Asadove diktature potvrđen.