Пут напред за сарадњу између Сједињених Држава и Европе на украјинској и континенталној безбедности захтева прагматичну сарадњу и иновативне финансијске механизме.
Трансатлантски односи су у превирању. Пошто су Сједињене Државе и Европа у сукобу око западне стратегије према Украјини и Русији, хор европских лидера довео је у питање поузданост Сједињених Држава и покушао да удахне нови живот концепту европске стратешке аутономије.
За многе, овај концепт подсећа на чувени опис Бразила Шарла де Гола: то је идеја будућности и увек ће бити. Ипак, какви год да су дугорочни изгледи европске стратешке аутономије, у блиској будућности не постоји начин да се помогне Украјини да се одбрани од руске агресије без обилне залихе америчког оружја, стратешких средстава и обавештајне подршке. Осим ако не буду спремне да у потпуности одустану од борбе за Украјину, Европа и Сједињене Државе неће имати другог избора осим да изграде одржив начин сарадње у недељама и месецима који су пред нама.
Три пута напред
Три идеје могу помоћи да се превазиђе тренутни ћорсокак и обнови подршка Украјини.
Први је оснивање европског фонда за куповину америчког оружја и опреме за Украјину. Ресурси да се ова идеја претвори у стварност већ постоје у великим количинама. Норвешка, на пример, седи у државном фонду од 1,7 билиона евра, али је потрошила мање од 4 милијарде евра за подршку Украјини. Штавише, око 200 милијарди евра руске имовине је замрзнуто у више европских јурисдикција, пре свега у Белгији. Сваки дан доноси нови наслов Европљана који се залажу за више издатака за одбрану.
Овим европским новцем би се могло купити америчко оружје за украјинску употребу које се не може набавити на другом месту у великом обиму. На пример, ниједна европска држава осим Турске не производи аутохтоне ракетне системе за вишеструко лансирање (ВБР) као што су амерички M-142 HIMARS и М-270. Слично томе, Европа није у стању да парира руској производњи артиљеријских граната, па чак ни оном руског савезника, Северне Кореје.
Пресретачи за ваздушну и противракетну одбрану САД означавају још једну кључну област у којој Европа нема доступну замену за америчке системе. Свакако, таква подршка мора бити одмерена у односу на спремност САД у другим позориштима. Међутим, тешко је замислити пословног паметног америчког председника попут Доналда Трампа, који се већ ухватио за договор о издашним рудним богатствима Украјине, противећи се ињекцији евра у америчку одбрамбену индустријску базу.
Друга идеја која може да учврсти сарадњу између Вашингтона и његових европских партнера и савезника је наставак транзиције Украјине од старе совјетске одбрамбене индустријске базе ка бази која одражава западне стандарде. Пример данске хаубице „Богдана“ калибра 155 мм НАТО стандарда показује пут. Уместо преноса готових артиљеријских оруђа у Кијев, Копенхаген је дао права на производњу украјинској одбрамбеној индустрији. Сада, сваког месеца Украјина произведе двадесетак топова Богдана. Данска тада купује ово оружје од Кијева и донира га украјинској војсци.
Овај модел се може применити на различите системе наоружања и заједничке подухвате. Западни партнери Украјине могу Кијеву да обезбеде почетну инфузију залиха или да дају права на производњу Украјини, која онда може да развије своје способности за борбу. Ова идеја минимизира део терета за Сједињене Државе и Европу, а истовремено јача капацитет Кијева да обезбеди сопствену одбрану.
Треће, Украјина може да ојача своје везе са НАТО — чак и ако чланство у алијанси није на картама у догледној будућности. Кијев већ има статус партнера за проширене могућности (EOP) од јуна 2020, године. Статус EOP подржава интероперабилност са НАТО и помаже Кијеву да се бори ефикасније. Да би интензивирали и убрзали овај напор, НАТО и Украјина су се такође договорили о концепту интероперабилности 2023. године.
Фински модел
Запад може узети ове аранжмане као полазну тачку. Када је била EOP нација, Финска је, на пример, учествовала у појачаним снагама за реаговање НАТО у додатним улогама. Финци су такође потписали меморандум о подршци нацији домаћина са НАТО много пре него што је Финска постала држава чланица, дозвољавајући савезничким снагама да стационирају или пролазе кроз финску територију током вежби или у случају кризе.
У време када је Кремљ у суштини анектирао Белорусију и најавио распоређивање тактичког нуклеарног оружја тамо, НАТО би требало да размотри улогу партнера „као да је члан“ и меморандум о подршци нације домаћина за Украјину у оквиру новог модела НАТО снага. Русија се може противити таквим потезима, али њена сопствена политика према Белорусији даје Западу јак разлог да настави. Такав корак би такође помогао да се ублажи разочарење у Кијеву због краткорочних изгледа Украјине за чланство у НАТО.
Пут напред за Сједињене Државе и Европу захтева прагматичну сарадњу и иновативне финансијске механизме. Успостављањем европског фонда за куповину америчког оружја, олакшавањем трансфера технологије и продубљивањем партнерства са НАТО, Запад може да покаже трајну посвећеност суверенитету Украјине и да оживи трансатлантске односе у критичном геополитичком тренутку.Алтернатива – дозволити да руска агресија успе – би поткопала европску безбедност. Упркос свим разликама, Сједињене Државе треба да признају да су њихови стратешки интереси суштински усклађени са Европом: подршка Украјини није само подршка једној нацији, већ очување европског поретка и плодова сарадње коју је она дуго производила.