Последње што би Јерусалим требало да жели јесте да га Вашингтон види као стратешко оптерећење.
Показујући став сличан Черчилу током обраћања Конгресу у јулу, израелски премијер Бењамин Нетанијаху је нагласио да Сједињене Државе и Израел морају „стајати заједно“ у борби против иранске агресије и да Израел штити америчке интересе супротстављајући се Техерану. „Дајте нам средства брже и завршићемо посао“, изјавио је.
Уистину, када се борио сам против нацистичке Немачке, британски премијер Винстон Черчил затражио је од америчког председника Френклина Рузвелта да пружи финансијску и војну помоћ како би се његова земља борила против Адолфа Хитлера.
Међутим, историјско поређење које је Нетанијаху направио било је непотпуно. Черчил је имао још важнији циљ. Хтео је да притисне Рузвелта и изолационистички настројени амерички народ да се придруже рату у Европи. Схватио је да Британија може поразити немачку ратну машину само ако Американци буду борили раме уз раме с њима.
Заиста, спекулације у Вашингтону последњих година биле су да Нетанијаху, попут Черчила на почетку Другог светског рата, покушава да створи услове који би навели Американце на директну војну интервенцију на страни Израела у рату с Ираном.
Али, након дугих и неуспешних војних интервенција у Ираку и Авганистану, Американци очигледно нису заинтересовани да буду увучени у још један рат на Блиском истоку. Стога су америчке забринутости да би израелски напад на иранска нуклеарна постројења могао изазвати масиван ирански одговор и приморати САД да ангажују војне снаге за одбрану Израела постале реалне.
Како би спречио такав сценарио, председник Бајден одбио је да Израелу да дозволу за напад на иранска нафтна и нуклеарна постројења. Из те перспективе, нуклеарни споразум ЈЦПОА с Техераном имао је за циљ да замрзне ирански нуклеарни програм и тиме ускрати Израелу изговор за превентивни војни напад на Иран.
На неки начин, први корак у том правцу је начињен одлуком САД-а да распореде систем за одбрану на великим висинама (THAAD), укључујући 100 америчких војника, како би помогли у одбрани Израела од озбиљне претње ракетама из Ирана и његових регионалних савезника, посебно Хезболаха у Либану.
То значи да су, уз одмазду Израела против Ирана, америчке трупе сада боре раме уз раме с Израелом. Могући ирански одговор на овај потез могао би створити услове под којима би се амерички војници директно укључили у рат с Ираном.
© Israel Defense Forces /צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵלНетанијаху, који није имао избора због притиска Бајденове администрације него да пристане да не напада иранска нуклеарна и нафтна постројења, нада се да ће му Доналд Трамп, уколико поново постане председник, дати зелено светло за такав потез.
Истина је да су републикански чланови Конгреса аплаудирали Нетанијахуовом позиву да Израел и Сједињене Државе стану заједно у борби против Ирана. Ипак, чак и Трампова администрација би тешко придобила јавну подршку за нови рат на Блиском истоку. Аргумент да је Израел увукао САД у војну интервенцију (са свим жртвама и трошковима које би она донела) изазвао би антиизраелске ставове у јавности — и не само међу члановима прогресивне левице.
Штавише, како се стратешки фокус премешта на источну Азију, у складу са Трамповим геополитичким ставовима, Пентагон нема интерес да се укључи у нову војну акцију на Блиском истоку чији је примарни циљ заштита Израела, који очигледно није у стању да обузда своју војну моћ.
У време када изолационистичке снаге у две велике политичке партије јачају, још једна војна замка на Блиском истоку само би ишла на руку онима који позивају Сједињене Државе да се повуку из тог региона и оставе његове играче, укључујући Израел, да се сами снађу. На исти начин као што је Суецка криза 1956. године означила крај британских и француских војних интервенција на Блиском истоку, скупи рат с Ираном могао би допринети крају америчке доминације у том региону.