Сукоб који су САД и Израел покренули против Ирана 28. фебруара отворио је Москви простор за краткорочан предах, али не и за стратешки преокрет. Скок цена енергената и ублажавање америчких ограничења за руску нафту донели су Кремљу преко потребан новац, посебно у тренутку буџетског притиска и високих ратних трошкова. Ипак, та добит има кратак рок трајања, јер не мења главне слабости руске позиције.
Права линија раздвајања није у томе ко тренутно више зарађује, већ ко из кризе извлачи трајније политичке и војне аранжмане. Москва добија на цени нафте и медијском хаосу. Кијев покушава да добије партнерства, противваздушну одбрану, енергетску сигурност и нове канале финансирања. То је далеко озбиљнији капитал од једног таласа скупље нафте.
Кратак раст прихода не решава руске слабости
Русија је тренутно профитирала из два разлога. Први је раст глобалних цена енергената. Други је одлука администрације Доналда Трампа да ублажи америчке санкције руској нафти. Та комбинација олакшава пуњење руског буџета и даје Москви нешто више простора за војну потрошњу.
Али тај ефекат зависи од трајања кризе. Ако се борбена дејства око Ирана смање или стану, цена барела ће се вероватно вратити на ниво који Москви мање одговара. Руски економски модел, и даље снажно везан за извоз енергената, остаје изложен спољним шоковима и ту нема суштинске промене.
Поред тога, Европска унија је јасно ставила до знања да не намерава да прати америчко попуштање. Брисел задржава санкциони притисак, а руски танкери и даље су под претњом заплене и удара. То значи да Москва има више новца него пре неколико месеци, али нема сигурнији извозни канал.
Украјински удари на рафинерије и објекте важне за енергетски сектор додатно кваре слику. Русија може да има повољнију спољну цену, али ако јој је инфраструктура под сталним притиском, онда приход није стабилан. То је суштина проблема: краткорочна тржишна добит не брише оперативну рањивост у позадини.
Москва се везује за Техеран, а сужава простор у Заливу
Кремљ је у иранској кризи стао уз Техеран довољно јасно да то не може проћи без последица. Наводи о достављању података за гађање, испорукама дронова и јавним порукама подршке Ирану шаљу сигнал који монархије Залива неће заборавити. То није тактички маневар, већ политичко сврставање.
За Русију је ту проблем шири од једног дипломатског неспоразума. Државе Залива годинама граде стабилност као услов сопственог развоја, безбедности и енергетске предвидљивости. Када Москва помаже сили коју те државе виде као претњу регионалној равнотежи, она директно троши сопствени политички капитал у арапском свету.
Кремљ је и раније остављао утисак ограниченог домета на Блиском истоку. Немогућност да одржи режим Башара ел Асада већ је отворила питање колико руска подршка заиста вреди у дугом року. Сада, уз отвореније везивање за Техеран, Москва не изгледа снажније, већ политички уже везано за једну страну.
То је лоша вест за Русију и ван Блиског истока. Кремљу одговарају глобалне кризе јер хаос подиже цену енергената, шири простор за пропаганду и удаљава пажњу Запада од Украјине. Али дугорочно, држава која опстаје на нестабилности остаје заробљена у нестабилности.
Кијев претвара ратно искуство у политичку вредност
За разлику од Москве, Кијев покушава да кризу претвори у трајне аранжмане. Мартовска турнеја Владимира Зеленског по Блиском истоку донела је одбрамбене споразуме са Уједињеним Арапским Емиратима, Саудијском Арабијом и Катаром. Јавно познати део тих договора већ показује јасан образац: Украјина нуди ратно знање и искуство, а заузврат добија енергенте, финансијску подршку и пресретаче ракета.
То је много више од политичког геста. Кијев практично извози компетенцију стечену у рату високог интензитета и претвара је у конкретан ресурс за даљу одбрану. Украјина више није само прималац помоћи, већ се постепено намеће као партнер који има шта да понуди.
Посебно је важно што се не ради само о једнократним испорукама. Реч је о везама за које је предвиђено да трају годинама. То значи стабилнији оквир за снабдевање, шири политички ослонац и важан улазак Украјине у безбедносну архитектуру региона који располаже и новцем и енергентима.
Поред већ закључених договора, Кијев тражи сличне аранжмане са Бахреином, Оманом и Кувајтом. Ако и део тих контаката буде завршен, Украјина ће проширити мрежу подршке ван уобичајеног евроатлантског круга. Управо ту лежи дугорочна разлика у односу на Русију: Москва користи кризу да покрије расходе, а Кијев да мења геополитички положај.
ПВО и домаћа индустрија као основа дугорочне користи
Опасност по Украјину није нестала. Рат против Ирана може да успори или смањи трансфер америчких пресретача ка украјинском фронту. То је реалан безбедносни ризик већ сада, јер ПВО остаје једна од најосетљивијих тачака украјинске одбране.
Међутим, Кијев паралелно гради резервну путању. Украјинске компаније развијају сопствене системе, укључујући и решења која треба да буду алтернатива за Патриот. Компанија Фире Поинт, позната по крстарећој ракети Фламинго, ради са европским партнерима на јефтинијем систему ПВО који би требало да буде спреман до 2027. године.
Ту се види суштина украјинског модела. Ратно искуство није само средство за преживљавање на фронту, већ основа за домаћу одбрамбену индустрију и међународну сарадњу. Што дуже траје тај циклус развоја, то Украјина постаје важнија као партнер, а не само као корисник туђе помоћи.
У том смислу, иранска криза отвара простор. Док се пажња Вашингтона помера ка Персијском заливу, Европа и државе Залива добијају јачи подстицај да директније улажу у украјинску одбрану. То не значи да ће америчка улога нестати, већ да се око Кијева постепено ствара шира и отпорнија мрежа ослонца.
Последице за Европу и САД
За Европу је питање Украјине тесно везано за Ормуски мореуз, енергетску безбедност и стабилност јужног суседства. Зато приближавање Кијева и монархија Залива није споредна тема, већ директно питање европске безбедности. Ако Украјина обезбеди дугорочне енергетске и одбрамбене аранжмане у региону, терет подршке за европске државе временом би могао да буде мањи.
САД и европске земље ту имају конкретан интерес. Оне боље познају политичке механизме Блиског истока и могу да помогну Кијеву да брже и прецизније склапа уравнотежене договоре. Ако западне престонице ту прилику пропусте, оставиће простор да краткотрајни руски профит поново засени дугорочну украјинску предност.
Закључак је јасан. Москва ће из иранског рата извући нешто новца, нешто пропагандног материјала и нешто додатног времена. Кијев, ако одржи темпо и ако западни савезници не закоче, може да изађе са трајнијим безбедносним, економским и политичким везама. У рату исцрпљивања то је вреднија добит од привременог скока цене нафте.