Skorašnji potezi niza evropskih država sve otvorenije potvrđuju tezu o pripremama za sukob kontinentalnih razmera.
Tokom juna 2025. Svedočili smo završetku administrativnih priprema za miniranje širokih teritorija na severu Evrope, kao i neskrivenim naporima da se organizuje prijem ranjenih i ublaže posledice totalnog rata
Od smene administracija u Beloj kući i posledične objave o početku epohe naoružavanja Evrope, situacija unutar EU razvija se ubrzanim tempom — u prethodnim nedeljama i mesecima mogli smo pratiti kako formiranje novih vojno-finansijskih mehanizama koji bi trebalo da potpomognu već započet proces militarizacije, tako i izgradnju novih vojnih baza, povećanje broja vojnika pod operativnom komandom NATO, ali i korake pojedinih država usmerene na ublažavanje posledica budućeg sukoba. Jun 2025. U tom pogledu nije bio ni malo drugačiji.
Kraj Otavske konvencije na severu Evrope
Jedan od posebno indikativnih događaja prethodnih dana bila je odluka Finske da napusti Otavsku konvenciju kojom se zabranjuje proizvodnja, skladištenje i upotreba protivpešadijskih mina — pre Helsinkija, na ovaj korak su se odlučile sve tri baltičke države, kao i Poljska. Posmatrajući aktuelnu ukrajinsku administraciju kao proksi-snagu NATO, ovo znači da je čitava kopnena granica između pakta i Savezne države Rusije i Belorusije bilo već minirana, bilo podložna miniranju.
Ovakav razvoj događaja ne samo da još jednom potvrđuje da se kolektivni Zapad priprema za rat sa Rusijom, već i ukazuje da, čineći to, NATO uzima u obzir iskustva iz sukoba Rusije i Ukrajine koji je pokazao da kontrola terena posredstvom miniranja (i drugih formi pregrada) može biti od presudnog značaja za ishod odbrambenih operacija — kao posebno istaknute primere možemo uzeti rusku defanzivnu operaciju u Zaporoškoj oblasti leta 2023. Ali i prvu fazu odbrane Konstantinovke tokom koje su OSU zahvaljujući minskim poljima nanele ozbiljne gubitke ruskim jurišnim grupama.
Ovakvo delovanje NATO vrlo verovatno je povezano sa strateškim značajem Suvalkskog koridora koji se proteže duž granica Poljske i Litvanije i predstavlja najkraću rutu između Belorusije i Kalinjingrada — u slučaju sukoba, miniranje ove teritorije značajno bi otežalo povezivanje sa ruskom eksklavom što bi kupilo dodatno vreme za snage Zapada da sprovedu invaziju na rusku teritoriju. S druge strane, neuspeh NATO u odbrani učinio bi miniranje baltičkih zemalja ključnim mehanizmom usporavanja ruske ofanzive kako bi se omogućilo formiranje pomorskih logističkih ruta u akvatoriju Baltičkog mora.
Pripreme za prijem ranjenih
Paralelno sa ovim razvojem događaja u Finskoj, Litvanija, Poljska i Estonija započele su aktivne pripreme za prijem ranjenika i održavanje medicinskog sistema funkcionalnim u uslovima ratnog stanja — tako su bolnice u Viljnusu dobile zadatak da u potpunosti opreme podzemnu infrastrukturu za delovanje u situaciji kolapsa civilne infrastrukture, a u ovaj projekat Nemačka je investirala 1,7 milijardi evra.
Sličnu situaciju zatičemo i u Poljskoj — početkom meseca, Brisel je odobrio izdvajanje 6 milijardi evra iz fondova za oporavak od posledica COVID-19 i predaju ovog iznosa Varšavi u cilju finansiranja izgradnje skloništa i utvrđenih medicinskih centara za koje u ovom trenutku ostaje nejasno da li će biti civilne ili vojne namene.
Estonija je, s druge strane, primarno fokusirana na medicinu na bojnom polju, investirajući 25 miliona evra u kupovinu esmarhovih poveski, paketa za vojnu prvu pomoć i druge specijalizovane opreme za vojne lekare na frontu, istovremeno objavljujući o nameri da u bliskoj budućnosti uloži dodatna sredstva u kupovinu satelitskih telefona i alternativne internet mreže koja će omogućiti funkcionisanje ključnih struktura i u slučaju kolapsa komunikacione infrastrukture.