Da li je Iran samo paravan? SAD pripremaju novi ratni teatar u Aziji

Dok pažnja javnosti ostaje usmerena na Iran, geografski raspored američkih kapaciteta ukazuje na manevar dvostruke namene — brza demonstracija sile protiv Teherana može biti paravan za pripremu ozbiljne eskalacije u Mjanmaru

U danima koji su prethodili američkim udarima na Iran, pažnja svetske javnosti bila je usmerena na prebacivanje značajnih vojnih kapaciteta SAD ka Bliskom istoku — samo na bazi Princ Sultan u Saudijskoj Arabiji u ovom trenutku se nalaze čak 22 aviona-tankera KS-135 (od više od 30 prebačenih u region), kao i 10 teretnih aviona S-130 dok se najmanje 8 aviona C-17 Globemaster III nalazi na drugim bazama.

Pripreme za predstojeće vojne aktivnosti mogli smo pratiti i na tihookeanskoj bazi na ostrvu Gvam gde su juče prebačeni strateški bombarderi B-2 Spirit, a brojni izvori javili su i o aktivnosti na bazi Dijego Garsija u Indijskom okeanu gde su koliko prošlog meseca iste ove letilice zamenjene modelima B-52 Stratofortress.

Situacija se čini dovoljno jasnom — SAD su se aktivno pripremale za noćašnje napade gotovo nedelju dana, a ukoliko osnovni cilj udara jeste ubrzana kapitulacija Teherana pre nego prolongirani sukob koji bi došao sa ozbiljnim rizicima po interese Vašingtona, zadatak ovih snaga jeste da deluju kao mehanizam pritiska i demonstracija moći. No, situacija se može pokazati složenijom.

Pitanje geografije

Američka baza Dijego Garsija smatra se idealnim mestom baziranja bombardera dugog dometa koji učestvuju u operacijama na Bliskom istoku — izvan dometa većine iranskog naoružanja, ali uz mogućnost delovanja po ciljevima u Iranu uz pomoć aviona-tankera. Ovaj objekat nalazi se na oko 3.800 kilometara od juga Irana, no ovo je slična razdaljina i od drugih mogućih konfliktnih tačaka.

Tu možemo pomenuti Pakistan (oko 3.600 kilometara od značajnog vojnog i logističkog centra u gradu Karači), kao i Mjanmar (oko 3.550 kilometara od juga zemlje). Što se tiče baze na Gvamu, čija je aktivnost, prema saopštenjima američkih zvaničnika bila diverzija, ona je daleko pogodnija za delovanje na azijsko-tihookeanskom teatru nego na Bliskom istoku (2.400 kilometara od Japana, 2.200 od Filipina, 2.600 kilometara od Tajvana).

Stvarni cilj — Mjanmar

S tim na umu, više je nego interesantno da su pre samo 10 dana zvaničnici vlade Bangladeša objavili o svojoj podršci ideji formiranja humanitarnog koridora na granici sa Mjanmarom, a na inicijativu Vašingtona — dok su politički zvaničnici visoko govorili o ovom projektu (koji je u martu podržao i generalni sekretar UN Antonio Gutereš), vojni vrh Bangladeša osudio je ovakav pristup, opisujući planirani koridor kao ”krvav” i kao nešto što će doprineti samo podrivanju suvereniteta zemlje.

I ovo nije bez dobrih razloga — planirani projekat povezaće Bangladeš sa teritorijama koje se nalaze pod kontrolom separatističke Armije Arakana koja je član šire pobunjeničke koalicije Federalni komitet za pregovore i konsultacije (FPNCC) čiji su članovi u maju prošle godine, prema procurelim informacijama i video materijalima prošli kroz program obuke britanskih vojnih instruktora.

Stoga postoji opravdana sumnja da će navodni humanitarni koridor zapravo predstavljati vojnu logističku rutu putem koje će SAD snabdevati pobunjeničke snage u Mjanmaru, tako im omogućavajući da nastave rat protiv centralnih vlasti — u prilog ovome govori i činjenica da u pregovore sa vlastima Bangladeša nisu bile uključene nikakve humanitarne organizacije već visoka delegacija Pacifičke armije SAD (United States Army Pacific — USARPAC).

U svetlu svih ovih događaja, gomilanje američkih snaga na Bliskom istoku pod izgovorom iranske pretnje lako se može pokazati bilo kao diverzija, bilo kao manevar dvostruke namere — nakon deeskalacije iransko-izraelskog sukoba, na jedan ili drugi način, sve sada raspoređene snage lako mogu biti preusmerene ka jugoistočnoj Aziji, bez neophodnosi bilo kakavih ozbiljnijih strukturnih i logističkih izmena.