BORBENE JEDINICE SEVERNE KOREJE U UKRAJINI: “ŠTA TO ZNAČI ZA ZAPAD?”

Izbori eskalacije i snaga režima: izvori i posledice angažovanja Severne Koreje u ratu u Ukrajini – Severnokorejsko vojno prisustvo na ruskim linijama fronta sa Ukrajinom sve je više usmereno na aktivne borbene uloge. U početku su Moskva i Pjongjang možda planirali da ovo poriču zbog neizvesnosti u vezi sa vrednošću raspoređivanja malog broja stranogvojnog sastava koje ne govori ruski i potencijalnih diplomatskih posledica. Kada su ova raspoređivanja bila otkrivena, Rusija i Severna Koreja su se suočile sa izborom: da odbiju izveštaje kako su verovatno planirali, s obzirom na izdavanje ruskih ličnih dokumenata severnokorejskim vojnicima, ili da ih priznaju.

Odlučivanje za poricanje zahtevalo bi ograničenje raspoređivanja Severne Koreje i okončanje operacija pre nego što se pojave neoborivi dokazi. Međutim, činilo se da je otkriće osnažilo elemente i u Moskvi i u Pjongjangu koji su favorizovali eskalaciju.

Dva saveznika u nastajanju su odlučila da su razlozi za ograničavanje raspoređivanja nestali i odlučili su da priznaju svoje postupke. Od tada su udvostručili raspoređivanje, dajući više potvrda medijima. Sada, severnokorejsko rukovodstvo naziva rat Rusije protiv Ukrajine „svetim ratom“ u kome se mora pobediti, rezonujući sa upornom ruskom poluzvaničnom retorikom o nuklearnoj apokalipsi. Rusija ohrabruje Evropljane, Amerikance, Južnokorejce i druge da se uključe u tu borbu, što bi podržalo tvrdnju Kremlja da se bori protiv moćne multinacionalne koalicije u Ukrajini.

Sve veći broj severnokorejskih vojnika i njihovo sve veće učešće u borbenim operacijama služe interesima obe nacije. U početku oprezna, Moskva sada može da oseti priliku: ako se severnokorejske borbene snage mogu proširiti na značajne nivoe u doglednoj budućnosti, to bi moglo eliminisati potrebu da se pozove više ruskih civila u borbu protiv Ukrajine i signalizira protivnicima da Rusija ima pristup gotovo bez dna izvoru boraca.

Štaviše, ako Moskva i Pjongjang mogu da projektuju imidž uspešnog ofanzivnog saveza, mogli bi privući trenutno nevoljne sledbenike, kao što je Iran, ne samo na prve linije u Ukrajini, već i na projekte poput Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južnoafrička alijansa (BRIKS), čiji je cilj da demonstrira alternative Zapadu i rešenost da zaštiti interese diktatora.

Sa svoje strane, Severna Koreja je pronašla novi izvor gotovine i borbenog iskustva za svoje elitne vojne jedinice. Njene oružane snage sada mogu da identifikuju najsposobnije i najpametnije preživele u borbi za postavljanje na komandne položaje. I Pjongjang i Moskva mogu imati razloga da budu uznemireni stavom Pekinga: Severna Koreja negoduje zbog nedostatka poštovanja Kine prema njenoj potrazi za statusom i autonomijom, a Rusija je frustrirana ograničenom spremnošću Pekinga da prkosi pritisku Zapada i nedvosmisleno podrži svoje ratne napore. Severnokorejski borci u Ukrajini predstavljaju nazadovanje za Kinu, koja naizgled želi da svoje mlađe partnere drži pod bliskim nadzorom.

Ono što je najvažnije, u poslednjih godinu dana, Severna Koreja je prešla na nepopustljiviji stav. Retorički je odustala od cilja korejskog jedinstva pod uslovima Pjongjanga, postavila nove sisteme oružja, nastavila sa lansiranjem balističkih projektila i razmotrila nove nuklearne testove.

Na ovom putu, otvoreno agresivne akcije u severoistočnoj Aziji su previše rizične za Kim Džong Una zbog spremnosti Sjedinjenih Država i njihovih regionalnih saveznika. Ovo čini Evropu idealnim mestom za testiranje odlučnosti protivnika Severne Koreje, pre svega Južne Koreje i Sjedinjenih Država.

Kim Džong Un možda takođe testira uticaj učešća u ratu na snagu svog režima. On se koleba između posvećenosti statusu kvo i ekspanzionističkih akcija za podizanje uloga. Iako je možda previše rizično napasti Južnu Koreju ili destabilizovati istočnu Aziju, čini se da je gambit u Evropi sigurniji eksperiment. Na domaćem planu, to se može prikazati kao Kim koji pobeđuje zapadne imperijaliste rame uz rame sa saveznikom Rusijom.

Sve se ovo dešava u pozadini rastućih izazova sa kojima se Ukrajina suočava u odbrani od napredujućih ruskih trupa. Zbog toga na Zapadu raste zabrinutost zbog mogućnosti da se rat dodatno internacionalizuje.

Pritisak na zapadne partnere Ukrajine i saveznike SAD u Aziji da odgovore sve je veći, čineći verbalno odbijanje nedovoljnim. Neki oblik eskalacionog odgovora može biti neizbežan ako Kina ne ubedi Severnu Koreju da povuče svoje novo partnerstvo na bojnom polju sa Rusijom. Možda ćemo biti svedoci inauguracije poljsko-južnokorejskog bezbednosnog partnerstva, nedokučivog pre nekoliko meseci.

U svakom slučaju, jaz između dva pozorišta, Azije i Evrope, se premošćuje, posebno pošto Japan, Tajvan i Južna Koreja postaju sve zainteresovaniji za predstavu američke odlučnosti u Ukrajini.

Spremnost da se prizna raspoređivanje Severne Koreje umesto da se odustane od rizične operacije može ukazivati na nespremnost Rusije da traži rešenja putem pregovora, suprotno tvrdnjama Kremlja da je otvoren za okončanje rata putem pregovora. U Kubanskoj raketnoj krizi iz oktobra 1962. godine Moskva se suočila sa sličnom dilemom poricanja ili prihvatanja dokaza koje je izneo Vašington o raspoređivanju sovjetskih raketa na Kubi.

Jednom kada je kocka bačena i kao odgovor izabrano vođstvo na ivici, odbegli scenariji eskalacije izbegnuti su tek u poslednjem trenutku. Moskva bi uskoro mogla ponovo shvatiti teškoću preokretanja eskalacijskih izbora koji uključuju manje saveznike i razmatranje statusa i prestiža.