Примарни задатак нове Трампове администрације није да приморава Украјину и Русију да седну за преговарачки сто. То отвара одрживи, суштински дијалог са Русијом о читавом низу питања.
Свакако, позиција САД има смисла ако се на рат, као што је то случај у Кијеву и већем делу Запада, гледа као на ничим изазван чин руске империјалне агресије на Украјину вођен заблудом руског председника Владимира Путина да је Украјина део руске зоне. Зараћене стране су Русија и Украјина, чак и ако је Запад помогао значајно да се Украјина одржи у борби.
Две земље ће логично одлучити када се рат заврши. То што су Москва и Кијев настојали да се реше у првим недељама рата само учвршћује ово мишљење.
Стварност је сасвим другачија
Са руске тачке гледишта, рат је само један аспект, тренутно најакутнији, ширег сукоба између Русије и Запада, који предводе Сједињене Државе. Русија се бори не само зато што Путин верује да је Украјина по историјском праву руска, већ и зато што је Кремљ одлучан да ревидира постхладноратовско решење, за које верује да је наметнуто Русији у време исцрпљујуће стратешке слабости.
Нагодба је Русију отерала на маргине Европе.
Ширење НАТО и Европске уније лишило је Русију тампон зоне у источној Европи коју је дуго сматрала суштинском за своју безбедност. Русија је такође изгубила централну улогу у европским пословима коју је играла више од три века и дефинисала је као велику силу. Путин и велики део руске елите реинтерпретирали су акције САД у првим деценијама после Хладног рата као осмишљене да не изграде партнерство са Русијом, као што су амерички лидери изјавили, већ да елиминишу Русију као конкурента великим силама.
Тај циљ је представљао егзистенцијалну претњу Русији, по мишљењу њених владара. Статус Русије као велике силе лежи у самој сржи њеног националног идентитета. Како је Путин написао у манифесту објављеном уочи његовог ступања на председничку функцију пре четврт века, „Русија је била и остаће велика сила. То је због инхерентних карактеристика њеног геополитичког, економског и културног постојања. Они су одредили менталитет Руса и политику државе кроз историју Русије. Не могу то да не ураде сада.”
Или, како је Дмитриј Медведев то оштрије рекао када је био председник, „Русија може постојати као јака држава, као глобални играч, или је уопште неће постојати”.
Занимљиво је да се у нацртима уговора о гаранцијама безбедности са НАТО и Сједињеним Државама које је Кремљ објавио два месеца пре инвазије на Украјину у фебруару 2022. године само кратко помињу Украјину.
Кључни руски захтеви били су усмерени на обезвређивање НАТО: алијанса би престала да се шири, пристала би да не распоређује офанзивно оружје способно да удари на руску територију и повукла би своју инфраструктуру на линије из 1997. године, када је потписан Оснивачки акт НАТО и Русије и пре него што је наступила прва рунда постхладноратовске експанзије.
За Русију, рат са Украјином је стога око структуре европске безбедности и њеног статуса велике силе. Чак и да се сутра рат чудесно реши, остала би већа питања управљања односима Русије и Запада у Европи.
Тачније, једини пут ка трајном решавању руско-украјинског рата лежи кроз шири споразум о оквиру за будућност европске безбедности. Веће геополитичко решење треба да претходи коначном решавању ужег питања односа Русије са Украјином.Два кључна закључка
Прво ће морати да се воде критични преговори између Сједињених Држава и Русије. Само те две земље могу једнострано да мењају безбедносне аранжмане у Европи. Ниједан аранжман неће изоставити њихову сагласност.
Штавише, потреба за искреним разговорима захтева да ниједан Европљанин или Украјинац не буде физички присутан, чак ни о питањима од централног значаја за њих.
Москва би поздравила такве разговоре. Они би легитимисали Русију као велику силу. Кремљ би разговарао са једином земљом за коју верује да је важна што се тиче европске безбедности.
Кремљ, наравно, греши у свом уверењу да би две земље могле да преговарају о решавању рата и оквирима за европску безбедност преко глава Европљана и Украјинаца. Сједињене Државе не могу у потпуности да наметну своју вољу савезницима и партнерима као луткар својим играчкама.
У најбољем случају, као лидер трансатлантске заједнице, има знатне полуге. Све што је договорено између Москве и Вашингтона морало би да се прилагоди како би се узели у обзир интереси и забринутости савезника САД и Украјинаца. Из тог разлога, Вашингтон би било мудро да остане у блиској консултацији са својим савезницима и Украјином у току преговора са Москвом.
Друго, одговарајући начин размишљања о решавању руско-украјинског рата је да се не разматрају различити модели и модалитети за прекид ватре између две зараћене стране, укључујући посматрачке мисије и треће стране гаранте.
Резолуција ће доћи кроз прилагођавање мера контроле наоружања и порука за изградњу поверења договорених између Совјетског блока и Запада у касним фазама Хладног рата и првим постхладноратовским годинама, као што су Конвенционалне оружане снаге у Европи ( CFE) Уговор. Стране у споразумима би саме пратиле њихову имплементацију путем националних техничких средстава, заједничких комисија или других договорених процедура.
Као и током Хладног рата, циљ би био да се стабилизује граница НАТО-Русија, која се сада протеже од Баренцовог мора преко Балтичког до Црног мора. Која год линија прекида ватре пролази кроз Украјину, постала би део те дуже границе, чинећи део Украјине који се налази западно од границе ефективно безбедносним одељењем Запада.
У том светлу, примарни задатак нове Трампове администрације није да приморава Украјину и Русију да седну за преговарачки сто. То отвара одрживи, суштински дијалог са Русијом о читавом низу питања на дневном реду САД и Русије, која је била занемарена последњих година. Украјина ће бити на тој агенди, као и европска безбедност.
Међутим, две земље ће желети да разговарају и о стратешкој стабилности, попут Блиског истока, Арктика, североисточне Азије и енергетских тржишта, између осталог. Ово неће означити ресетовање односа. Нико не треба да пати у илузији да је стратешко партнерство могуће. Али то ће означити настојање да се садашњи огорчени супарнички однос, који је пун ризика од директне војне конфронтације, трансформише у однос конкурентске коегзистенције или конструктивног ривалства, почевши од Европе.