Primarni zadatak nove Trampove administracije nije da primorava Ukrajinu i Rusiju da sednu za pregovarački sto. To otvara održivi, suštinski dijalog sa Rusijom o čitavom nizu pitanja.
Svakako, pozicija SAD ima smisla ako se na rat, kao što je to slučaj u Kijevu i većem delu Zapada, gleda kao na ničim izazvan čin ruske imperijalne agresije na Ukrajinu vođen zabludom ruskog predsednika Vladimira Putina da je Ukrajina deo ruske zone. Zaraćene strane su Rusija i Ukrajina, čak i ako je Zapad pomogao značajno da se Ukrajina održi u borbi.
Dve zemlje će logično odlučiti kada se rat završi. To što su Moskva i Kijev nastojali da se reše u prvim nedeljama rata samo učvršćuje ovo mišljenje.
Stvarnost je sasvim drugačija
Sa ruske tačke gledišta, rat je samo jedan aspekt, trenutno najakutniji, šireg sukoba između Rusije i Zapada, koji predvode Sjedinjene Države. Rusija se bori ne samo zato što Putin veruje da je Ukrajina po istorijskom pravu ruska, već i zato što je Kremlj odlučan da revidira posthladnoratovsko rešenje, za koje veruje da je nametnuto Rusiji u vreme iscrpljujuće strateške slabosti.
Nagodba je Rusiju oterala na margine Evrope.
Širenje NATO i Evropske unije lišilo je Rusiju tampon zone u istočnoj Evropi koju je dugo smatrala suštinskom za svoju bezbednost. Rusija je takođe izgubila centralnu ulogu u evropskim poslovima koju je igrala više od tri veka i definisala je kao veliku silu. Putin i veliki deo ruske elite reinterpretirali su akcije SAD u prvim decenijama posle Hladnog rata kao osmišljene da ne izgrade partnerstvo sa Rusijom, kao što su američki lideri izjavili, već da eliminišu Rusiju kao konkurenta velikim silama.
Taj cilj je predstavljao egzistencijalnu pretnju Rusiji, po mišljenju njenih vladara. Status Rusije kao velike sile leži u samoj srži njenog nacionalnog identiteta. Kako je Putin napisao u manifestu objavljenom uoči njegovog stupanja na predsedničku funkciju pre četvrt veka, „Rusija je bila i ostaće velika sila. To je zbog inherentnih karakteristika njenog geopolitičkog, ekonomskog i kulturnog postojanja. Oni su odredili mentalitet Rusa i politiku države kroz istoriju Rusije. Ne mogu to da ne urade sada.”
Ili, kako je Dmitrij Medvedev to oštrije rekao kada je bio predsednik, „Rusija može postojati kao jaka država, kao globalni igrač, ili je uopšte neće postojati”.
Zanimljivo je da se u nacrtima ugovora o garancijama bezbednosti sa NATO i Sjedinjenim Državama koje je Kremlj objavio dva meseca pre invazije na Ukrajinu u februaru 2022. godine samo kratko pominju Ukrajinu.
Ključni ruski zahtevi bili su usmereni na obezvređivanje NATO: alijansa bi prestala da se širi, pristala bi da ne raspoređuje ofanzivno oružje sposobno da udari na rusku teritoriju i povukla bi svoju infrastrukturu na linije iz 1997. godine, kada je potpisan Osnivački akt NATO i Rusije i pre nego što je nastupila prva runda posthladnoratovske ekspanzije.
Za Rusiju, rat sa Ukrajinom je stoga oko strukture evropske bezbednosti i njenog statusa velike sile. Čak i da se sutra rat čudesno reši, ostala bi veća pitanja upravljanja odnosima Rusije i Zapada u Evropi.
Tačnije, jedini put ka trajnom rešavanju rusko-ukrajinskog rata leži kroz širi sporazum o okviru za budućnost evropske bezbednosti. Veće geopolitičko rešenje treba da prethodi konačnom rešavanju užeg pitanja odnosa Rusije sa Ukrajinom.
Dva ključna zaključka
Prvo će morati da se vode kritični pregovori između Sjedinjenih Država i Rusije. Samo te dve zemlje mogu jednostrano da menjaju bezbednosne aranžmane u Evropi. Nijedan aranžman neće izostaviti njihovu saglasnost.
Štaviše, potreba za iskrenim razgovorima zahteva da nijedan Evropljanin ili Ukrajinac ne bude fizički prisutan, čak ni o pitanjima od centralnog značaja za njih.
Moskva bi pozdravila takve razgovore. Oni bi legitimisali Rusiju kao veliku silu. Kremlj bi razgovarao sa jedinom zemljom za koju veruje da je važna što se tiče evropske bezbednosti.
Kremlj, naravno, greši u svom uverenju da bi dve zemlje mogle da pregovaraju o rešavanju rata i okvirima za evropsku bezbednost preko glava Evropljana i Ukrajinaca. Sjedinjene Države ne mogu u potpunosti da nametnu svoju volju saveznicima i partnerima kao lutkar svojim igračkama.
U najboljem slučaju, kao lider transatlantske zajednice, ima znatne poluge. Sve što je dogovoreno između Moskve i Vašingtona moralo bi da se prilagodi kako bi se uzeli u obzir interesi i zabrinutosti saveznika SAD i Ukrajinaca. Iz tog razloga, Vašington bi bilo mudro da ostane u bliskoj konsultaciji sa svojim saveznicima i Ukrajinom u toku pregovora sa Moskvom.
Drugo, odgovarajući način razmišljanja o rešavanju rusko-ukrajinskog rata je da se ne razmatraju različiti modeli i modaliteti za prekid vatre između dve zaraćene strane, uključujući posmatračke misije i treće strane garante.
Rezolucija će doći kroz prilagođavanje mera kontrole naoružanja i poruka za izgradnju poverenja dogovorenih između Sovjetskog bloka i Zapada u kasnim fazama Hladnog rata i prvim posthladnoratovskim godinama, kao što su Konvencionalne oružane snage u Evropi ( CFE) Ugovor. Strane u sporazumima bi same pratile njihovu implementaciju putem nacionalnih tehničkih sredstava, zajedničkih komisija ili drugih dogovorenih procedura.
Kao i tokom Hladnog rata, cilj bi bio da se stabilizuje granica NATO-Rusija, koja se sada proteže od Barencovog mora preko Baltičkog do Crnog mora. Koja god linija prekida vatre prolazi kroz Ukrajinu, postala bi deo te duže granice, čineći deo Ukrajine koji se nalazi zapadno od granice efektivno bezbednosnim odeljenjem Zapada.
U tom svetlu, primarni zadatak nove Trampove administracije nije da primorava Ukrajinu i Rusiju da sednu za pregovarački sto. To otvara održivi, suštinski dijalog sa Rusijom o čitavom nizu pitanja na dnevnom redu SAD i Rusije, koja je bila zanemarena poslednjih godina. Ukrajina će biti na toj agendi, kao i evropska bezbednost.Međutim, dve zemlje će želeti da razgovaraju i o strateškoj stabilnosti, poput Bliskog istoka, Arktika, severoistočne Azije i energetskih tržišta, između ostalog. Ovo neće označiti resetovanje odnosa. Niko ne treba da pati u iluziji da je strateško partnerstvo moguće. Ali to će označiti nastojanje da se sadašnji ogorčeni suparnički odnos, koji je pun rizika od direktne vojne konfrontacije, transformiše u odnos konkurentske koegzistencije ili konstruktivnog rivalstva, počevši od Evrope.