Америка НА ИВИЦИ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ — Да ли Вашингтон улази у РАТ ИЗРАЕЛА И ИРАНА?

Током јучерашњег дана, ранији наговештаји о вероватном повећању америчког војног присуства на Блиском истоку добили су и своју званичну потврду, између осталог и кроз саоштење министра одбране САД Пита Хегсета о пребацивању ловаца пете генерације F-22A Raptor и F35A Lightning II на базе у региону.

Број авиона-танкера који је пре само два дана износио 26 летилица сада је порастао на 32 од којих је већина распоређена на америчким базама у Саудијској Арабији. Истовремено се бележи повишена активност ловачке авијације коју неки аналитичари тумаче као непосредну припрему за почетак борбених дејстава.

Према писању израелских медија, војни бродови САД у ишчекивању доласка ударне групе предвођене носачем авиона USS Nimitz испловили су из морнаричких база у Бахреину и заузели положаје у акваторији Персијског залива — подсећања ради, у питању су махом ракетни разарачи који су у претходним данима интензивирали размену информација у оквиру, како се сматра, необјављене војне вежбе.

Према тренутно доступним информацијама, у свега неколико дана, Пентагон је на Блиски исток пребацио око 40.000 војника, истовремено преводећи све регионалне базе у стање повишене борбене готовости.

Медијски фронт и политичка дешавања

Покрети америчких снага у региону били су пропраћени и различитим политичким догађајима међу којима се посебно издваја ванредно заседање Савета безбедности САД — према писању америчких медија, основна тема састанка била је управо перспектива уласка Вашингтона у сукоб, али крајњи исход дебате за сада остаје непознат услед, како се наводи, одсуства консензуса унутар Трампове администрације.

Пажњу медија привукао је и телефонски разговор председника САД и премијера Израела који је, посебно на западним изворима, тумачен као потврда некаквог договора — званичних коментара по овом питању, међутим, није било.

С друге стране, сам Доналд Трамп током читавог дана је био у центру медијске кампање која је за циљ имала пласирање наратива о неизбежном поразу Ирана — амерички лидер тако је потврдио да је одбио обнову контаката са Ираном, поручио да очекује капитулацију Техерана и дао рок од 24 часа да исламска република одустане не само од нуклеарног, већ и од ракетног програма.

Реакције Ирана

Све ово није прошло незапажено у Техерану — у касним вечерњим часовима, врховни вођа Ирана Ајатолах Али Хамнеј на друштвеним мрежама је објавио поруку ”битка почиње”, и обећао ”силовит одговор” Израелу док је ирански генералштаб позвао цивилно становништво Тел Авива и Хаифе на евакуацију уз најаву скорог ”почетка правог рата”.

Према писању регионалних медија, Техеран је спреман да у случају удара САД минира Ормуски мореуз и тако зада моћан ударац светском тржишту енергената, док је New York Times саопштио о постојању залиха ракета и другог наоружања које Иран чува за ударе на америчке базе у случају даље ескалације сукоба.

Што се тиче некада разгранате, а сада веома ослабљене мреже иранских савезника, јеменски Хути објавили су улазак у рат против Израела, док је Хамас упозорио да ће укључење САД довести до ”имплозије читавог региона”.

Зашто би САД могле директно интервенисати у сукобу Израела и Ирана?

Улози су високи — у сенци ризика да израелско-ирански сукоб прерасте у пролонгиран рат, Вашингтон се суочава са претњом сопственим стратешким плановима, нестабилношћу на енергетским тржиштима и могућим јачањем турског утицаја у Сирији

Имајући на уму чињеницу да су САД у недељама пре текуће кризе напола реализовале свој план смањења војног присуства на Блиском истоку, повратак значајних снага у регион са перспективама ступања у директан сукоб са Ираном делује као изнуђена мера са очигледним циљем заштите кључних интереса у условима ризика од пролонгираног рата.

Дугорочни расходи и ограничени ресурси

Упркос дуго припреманој операцији првог удара, Израел није успео да ликвидира војне капацитете Ирана у првим данима сукоба — ово потврђују како обнова деловања иранске ПВО, тако и промена тактике Техерана која је сада обележена мање сензационалистичким, али високо-ефикасним ударима на објекте критичне инфраструктуре Израела.

Ове чињенице указују на то да је Тел Авив потценио опсежну подземну инфраструктуру коју је Иран припремао годинама — штавише, сада видимо назнаке да Техеран планира да текући сукоб претвори у рат ресурса и тако отвори врата за пролонгирани сукоб.

Што дуже буде трајао овај сукоб, то ће већи бити расходи Вашингтона који ће бити приморан да пружа значајну финансијску, логистичку, обавештајну и војну подршку Израелу — овакво дуготрајно преусмеравање ресурса могло би озбиљно угрозити испуњавање примарних стратешких циљева САД који су везани не за Блиски исток, већ за азијско-тихоокеански регион.

Последице по енергетска тржишта

Уколико би сукоб дошао до тачке у којој би се Иран одлучио за раније најављен радикалан корак — блокаду Ормуског мореуза — последице по светска енергетска тржишта биле би драматичне. Имајући на уму познату осетљивост америчке јавности на могућност поскупљења горива, значајан раст цена директно би утицао на подршку актуелној администрацији. И овај ризик не треба потценити, посебно у светлу нестабилне унутрашње ситуације у САД.

С друге стране, раст цена енергената значио би и раст прихода за Русију — и мада је неоспорно да би обустава транзита енергената кроз овај стратешки значајни морски пут можда и највише нашкодило самом Ирану, Вашингтон је свестан да би то значило да би иранска нафта на кинеском тржишту врло вероватно била замењена руском.

Овакав развој догађаја значио би и даље продубљивање стратешког партнерства Москве и Пекинга и практично формирање односа међусобне стратешке зависности — у том контексту, планови Вашингтона да будући глобални сукоб води на два потпуно одвојена фронта постали би изузетно тешко оствариви.

Последице по ситуацију у Сирији

Најзад, дугорочан сукоб који би исцрпео капацитете Израела довео би у питање способност Тел Авива да задржи остварени утицај у Сирији — овакво исцрпљивање израелских капацитета могло би омогућити Турској да брзо попуни безбедносни вакуум и наметне се као доминантна сила у ратом разореној земљи.

Амерички и турски интереси у Сирији остају супротстављени што је најочигледније на примеру односа према курдској аутономији на северу и североистоку земље — поред тога, недавна одлука Вашингтона и Лондона да реализују сопствене пројекте на простору Централне Азије учинила је западне центре моћи конкуренцијом пантуркијском пројекту који је Анкара реализовала са одређеним успесима током претходне године.

Све ово Турску за Вашингтон чини непоузданим савезником којем контрола над Сиријом не сме бити препуштена.

Закључак

Са свим овим на уму, чини се основаним претпоставити да је основни мотив САД за директно укључење у израелску агресију на Иран убрзавање разрешења сукоба у корист Израела — на овај начин, Вашингтон би могао да избегне дугорочне расходе и нежељену прерасподелу ресурса, постижући одређен степен регионалне стабилизације под сопственим условима што би му омогућило да без значајнијих одлагања настави са реализацијом својих примарних стратешких циљева.