Бела кућа би требало да именује неког вишег надзорника, вероватно у оквиру Савета за националну безбедност, са овлашћењем да управља свим настојањима америчке владе у вези са поморском стратегијом.
„Ја нисам мој претходник“ није политика. У сваком случају, овакав приступ није обавезно добар. Па ипак, новопридошлице у канцеларијама у Вашингтону, имају тенденцију да се тако постављају. То је начин на који се службеници разликују од својих подлих, шашавих, некомпетентних предака – посебно ако се власт мења између политичких партија као што је то било 20. јануара.
Карлос Дел Торо, бивши секретар за морнарицу председника Џоа Бајдена, један је од оних политичких намештеника чије наслеђе не сме да се баци у ђубриште историје, чак и када републиканци преузимају власт од ривалских демократа и покушавају да се разликују од политике Бајденове администрације.
Дипломирао је на Поморском ратном колеџу и по занимању капетан разарача америчке морнарице, секретар Дел Торо био је у великој мери одговоран за неке значајне развоје на техничкој страни поморских послова. Међу његовим препознатљивим достигнућима био је „TRAM“, систем помоћу којег логистички бродови могу поново напунити силосе за лансирање пројектила разарача на мору. Раније је разарач морао да се повуче из зоне борбених дејстава и врати у луку ради претовара. То га је избацило из борбе на неко време. Поновно пуњење на станици држи брод на сцени и борби—јачајући борбену моћ флоте где и када је то потребно.
На крају крајева, бити јачи у време и на месту битке је оно о чему се ради. TRAM је био техничка иновација са оперативним, ако не и стратешким решењем.
Али Дел Торо се бавио и већим стварима. Конкретно, осмислио је иницијативу коју је назвао „нови национални поморски државни обрт“. Он је предложио концепт, почевши од обраћања на Харварду крајем 2023. године, и заговарао га током свог преосталог мандата. Ево како га је дефинисао: „Поморска државна управа, у ширем смислу, обухвата не само поморску дипломатију већ и национални напор целе владе да се изгради свеобухватна поморска сила САД и савезника, како комерцијална тако и ратна“.
Оно што је Дел Торо имао на уму је изузетно важно и мора се наставити у Трамповим годинама и даље. Секретар је покушавао да националну културу врати ка поморству, где јој је и место. Морска вода је некада текла америчким венама. Поново је потребно ако Сједињене Државе желе да превладају над страшним антагонистима као што је Народна Република Кина.
Основна поента је ово. Поморска стратегија је уметност и наука искориштавања поморске моћи за постизање националних циљева. Ради се о сврси и моћи, циљевима и средствима. Поморска државност је навика да се размишља и делује стратешки према океанима и морима. То је свеобухватно. Односи се на навику званичника да размишља у наутичким терминима, окупљајући мноштво домаћих заинтересованих страна, јавних и приватних, укључујући амерички народ, иза заједничког циља, и додворавајући се савезницима, партнерима и пријатељима да допринесу том циљу. Укратко, влада, друштво и оружане снаге морају поново да открију оно што су заборавили након Хладног рата када су креатори јавног мњења који су се налазили у холовима владе, академске заједнице и истраживачких центара наговорили себе да поверују да су поморске претње побеђене за сва времена и да их чекају сунчане планине. Историја се завршила. Економска глобализација је била будућност.
Уклањање те лажне свести је питање од највеће важности док се Сједињене Државе сукобљавају са Кином, Русијом око евроазијског периметра.
Али исправан став није све. Успех у поморској државности далеко је од унапред предвиђеног. Америка је поморска нација, али нема праву поморску стратегију. Нико није задужен за предузеће за слану воду у целини, и искрено, сумњиво је да неко може да кореографише све његове елементе у америчком децентрализованом федералном систему. Одговорност и ауторитет су фрагментирани чак и унутар савезне владе. Америчка морнарица и марински корпус, два различита огранка Министарства одбране, издали су документе који се појављује као поморске стратегије током деценија. Обалска стража, која је сада део Одељења за унутрашњу безбедност, придружила се недавно – што је довело до идеје о трипартитној „поморској служби“.
И то је вредело учинити. Сједињене Државе се поносе распоређивањем „националне флоте“. Поморске службе треба да делују унисоно ради максималне тактичке, оперативне и стратешке добити. Али прошли документи су у најбољем случају били делимичне поморске стратегије. Објаснили су како је наоружани амерички поморски контингент намеравао да делује у великим водама. Били су о поседовању поморске моћи.Ипак, како је Дел Торо изјавио на Харварду, концентрисање на ратне подухвате замагљује много тога. У ствари, трговина, а не битка на мору, јесте – или би требало да буде – краљ за надзорнике и практичаре наутичких послова. То је свакако било за стратешког велемајстора Алфреда Тајера Махана, који је културну склоност друштва за трговину прогласио главном одредницом његове способности да се однесе у океане. Тежња за богатством била је део њеног „националног карактера“. Написао је Махан, „склоност ка трговини, која подразумева производњу нечега чиме би се трговала, је национална карактеристика најважнија за развој поморске моћи“. Потенцијално поморско друштво такође је морало да има склоност ка поморским активностима. „Ако се поморска моћ заиста заснива на мирној и екстензивној трговини, способност за комерцијалне активности мора бити одлика нација које су у једном или другом тренутку биле велике на мору”.
Другим речима, поморска моћ је више од морнарице (или маринаца или обалске страже). Алати морају бити направљени. Домаћа индустрија треба да производи робу за продају страним купцима да би задовољила њихове потребе и жеље. Бродоградитељи треба да изграде трговачке флоте да би превозили ту робу преко, и, да, ратне бродове да их заштите на својим путовањима. Замислите поморску енергију као ланац снабдевања за производњу, транспорт и испоруку робе купцима у иностранству, убирање пореских прихода од трговине, и на тај начин финансирање поморског чувара трговачке флоте. Правилно оркестрирана, поморска снага покреће врли циклус између трговине, дипломатије и поморских послова.
Морнарица је, укратко, неопходна, али далеко од довољног средства за спровођење поморске стратегије. Невоља је у томе што највећи део америчких поморских предузећа – посебно његових комерцијалних и индустријских функција – лежи у секторима ван контроле Пентагона или Одељења за унутрашњу безбедност. Неки су у Одељењу за саобраћај и другим агенцијама. Много тога налази се у приватним рукама. Америка нема свеобухватну поморску стратегију за координацију свих ових средстава ка маханијским циљевима просперитета, безбедности и борбеног утицаја.
Нити је вероватно да ће га развити.
Ипак, политичко руководство у Вашингтону може да се приближи усаглашеном приступу активностима на отвореном мору. То је оно што Дел Торова поморска државност захтева и зашто би Трампова администрација то требало да прихвати. Бела кућа може именовати неког вишег надзорника, вероватно смештеног у Савету за националну безбедност, и дати тој особи или људима овлашћења да управљају настојањима владе САД у вези са сланом водом. Такав надзорник може склопити савезе са низом приватних фирми које обезбеђују стварање морске моћи. Такође може да допре до страних фирми да допуни веома осиромашену поморску инфраструктуру Сједињених Држава.
Извршилац поморске стратегије, дакле, мора бити произвођач алата и стваралац савеза, као и поседник алата. То је наслеђе Карлоса Дел Тора које вреди сачувати и проширити у овом врлом новом свету.