Bela kuća bi trebalo da imenuje nekog višeg nadzornika, verovatno u okviru Saveta za nacionalnu bezbednost, sa ovlašćenjem da upravlja svim nastojanjima američke vlade u vezi sa pomorskom strategijom.
„Ja nisam moj prethodnik“ nije politika. U svakom slučaju, ovakav pristup nije obavezno dobar. Pa ipak, novopridošlice u kancelarijama u Vašingtonu, imaju tendenciju da se tako postavljaju. To je način na koji se službenici razlikuju od svojih podlih, šašavih, nekompetentnih predaka – posebno ako se vlast menja između političkih partija kao što je to bilo 20. januara.
Karlos Del Toro, bivši sekretar za mornaricu predsednika Džoa Bajdena, jedan je od onih političkih nameštenika čije nasleđe ne sme da se baci u đubrište istorije, čak i kada republikanci preuzimaju vlast od rivalskih demokrata i pokušavaju da se razlikuju od politike Bajdenove administracije.
Diplomirao je na Pomorskom ratnom koledžu i po zanimanju kapetan razarača američke mornarice, sekretar Del Toro bio je u velikoj meri odgovoran za neke značajne razvoje na tehničkoj strani pomorskih poslova. Među njegovim prepoznatljivim dostignućima bio je „TRAM“, sistem pomoću kojeg logistički brodovi mogu ponovo napuniti silose za lansiranje projektila razarača na moru. Ranije je razarač morao da se povuče iz zone borbenih dejstava i vrati u luku radi pretovara. To ga je izbacilo iz borbe na neko vreme. Ponovno punjenje na stanici drži brod na sceni i borbi—jačajući borbenu moć flote gde i kada je to potrebno.
Na kraju krajeva, biti jači u vreme i na mestu bitke je ono o čemu se radi. TRAM je bio tehnička inovacija sa operativnim, ako ne i strateškim rešenjem.
Ali Del Toro se bavio i većim stvarima. Konkretno, osmislio je inicijativu koju je nazvao „novi nacionalni pomorski državni obrt“. On je predložio koncept, počevši od obraćanja na Harvardu krajem 2023. godine, i zagovarao ga tokom svog preostalog mandata. Evo kako ga je definisao: „Pomorska državna uprava, u širem smislu, obuhvata ne samo pomorsku diplomatiju već i nacionalni napor cele vlade da se izgradi sveobuhvatna pomorska sila SAD i saveznika, kako komercijalna tako i ratna“.
Ono što je Del Toro imao na umu je izuzetno važno i mora se nastaviti u Trampovim godinama i dalje. Sekretar je pokušavao da nacionalnu kulturu vrati ka pomorstvu, gde joj je i mesto. Morska voda je nekada tekla američkim venama. Ponovo je potrebno ako Sjedinjene Države žele da prevladaju nad strašnim antagonistima kao što je Narodna Republika Kina.
Osnovna poenta je ovo. Pomorska strategija je umetnost i nauka iskorištavanja pomorske moći za postizanje nacionalnih ciljeva. Radi se o svrsi i moći, ciljevima i sredstvima. Pomorska državnost je navika da se razmišlja i deluje strateški prema okeanima i morima. To je sveobuhvatno. Odnosi se na naviku zvaničnika da razmišlja u nautičkim terminima, okupljajući mnoštvo domaćih zainteresovanih strana, javnih i privatnih, uključujući američki narod, iza zajedničkog cilja, i dodvoravajući se saveznicima, partnerima i prijateljima da doprinesu tom cilju. Ukratko, vlada, društvo i oružane snage moraju ponovo da otkriju ono što su zaboravili nakon Hladnog rata kada su kreatori javnog mnjenja koji su se nalazili u holovima vlade, akademske zajednice i istraživačkih centara nagovorili sebe da poveruju da su pomorske pretnje pobeđene za sva vremena i da ih čekaju sunčane planine. Istorija se završila. Ekonomska globalizacija je bila budućnost.
Uklanjanje te lažne svesti je pitanje od najveće važnosti dok se Sjedinjene Države sukobljavaju sa Kinom, Rusijom oko evroazijskog perimetra.
Ali ispravan stav nije sve. Uspeh u pomorskoj državnosti daleko je od unapred predviđenog. Amerika je pomorska nacija, ali nema pravu pomorsku strategiju. Niko nije zadužen za preduzeće za slanu vodu u celini, i iskreno, sumnjivo je da neko može da koreografiše sve njegove elemente u američkom decentralizovanom federalnom sistemu. Odgovornost i autoritet su fragmentirani čak i unutar savezne vlade. Američka mornarica i marinski korpus, dva različita ogranka Ministarstva odbrane, izdali su dokumente koji se pojavljuje kao pomorske strategije tokom decenija. Obalska straža, koja je sada deo Odeljenja za unutrašnju bezbednost, pridružila se nedavno – što je dovelo do ideje o tripartitnoj „pomorskoj službi“.
I to je vredelo učiniti. Sjedinjene Države se ponose raspoređivanjem „nacionalne flote“. Pomorske službe treba da deluju unisono radi maksimalne taktičke, operativne i strateške dobiti. Ali prošli dokumenti su u najboljem slučaju bili delimične pomorske strategije. Objasnili su kako je naoružani američki pomorski kontingent nameravao da deluje u velikim vodama. Bili su o posedovanju pomorske moći.
Ipak, kako je Del Toro izjavio na Harvardu, koncentrisanje na ratne poduhvate zamagljuje mnogo toga. U stvari, trgovina, a ne bitka na moru, jeste – ili bi trebalo da bude – kralj za nadzornike i praktičare nautičkih poslova. To je svakako bilo za strateškog velemajstora Alfreda Tajera Mahana, koji je kulturnu sklonost društva za trgovinu proglasio glavnom odrednicom njegove sposobnosti da se odnese u okeane. Težnja za bogatstvom bila je deo njenog „nacionalnog karaktera“. Napisao je Mahan, „sklonost ka trgovini, koja podrazumeva proizvodnju nečega čime bi se trgovala, je nacionalna karakteristika najvažnija za razvoj pomorske moći“. Potencijalno pomorsko društvo takođe je moralo da ima sklonost ka pomorskim aktivnostima. „Ako se pomorska moć zaista zasniva na mirnoj i ekstenzivnoj trgovini, sposobnost za komercijalne aktivnosti mora biti odlika nacija koje su u jednom ili drugom trenutku bile velike na moru”.
Drugim rečima, pomorska moć je više od mornarice (ili marinaca ili obalske straže). Alati moraju biti napravljeni. Domaća industrija treba da proizvodi robu za prodaju stranim kupcima da bi zadovoljila njihove potrebe i želje. Brodograditelji treba da izgrade trgovačke flote da bi prevozili tu robu preko, i, da, ratne brodove da ih zaštite na svojim putovanjima. Zamislite pomorsku energiju kao lanac snabdevanja za proizvodnju, transport i isporuku robe kupcima u inostranstvu, ubiranje poreskih prihoda od trgovine, i na taj način finansiranje pomorskog čuvara trgovačke flote. Pravilno orkestrirana, pomorska snaga pokreće vrli ciklus između trgovine, diplomatije i pomorskih poslova.
Mornarica je, ukratko, neophodna, ali daleko od dovoljnog sredstva za sprovođenje pomorske strategije. Nevolja je u tome što najveći deo američkih pomorskih preduzeća – posebno njegovih komercijalnih i industrijskih funkcija – leži u sektorima van kontrole Pentagona ili Odeljenja za unutrašnju bezbednost. Neki su u Odeljenju za saobraćaj i drugim agencijama. Mnogo toga nalazi se u privatnim rukama. Amerika nema sveobuhvatnu pomorsku strategiju za koordinaciju svih ovih sredstava ka mahanijskim ciljevima prosperiteta, bezbednosti i borbenog uticaja.
Niti je verovatno da će ga razviti.Ipak, političko rukovodstvo u Vašingtonu može da se približi usaglašenom pristupu aktivnostima na otvorenom moru. To je ono što Del Torova pomorska državnost zahteva i zašto bi Trampova administracija to trebalo da prihvati. Bela kuća može imenovati nekog višeg nadzornika, verovatno smeštenog u Savetu za nacionalnu bezbednost, i dati toj osobi ili ljudima ovlašćenja da upravljaju nastojanjima vlade SAD u vezi sa slanom vodom. Takav nadzornik može sklopiti saveze sa nizom privatnih firmi koje obezbeđuju stvaranje morske moći. Takođe može da dopre do stranih firmi da dopuni veoma osiromašenu pomorsku infrastrukturu Sjedinjenih Država.
Izvršilac pomorske strategije, dakle, mora biti proizvođač alata i stvaralac saveza, kao i posednik alata. To je nasleđe Karlosa Del Tora koje vredi sačuvati i proširiti u ovom vrlom novom svetu.