Posle američke invazije na Irak 2003. godine, general Kasem Sulejmani, komandant iranskih snaga Kuds, brzo se pozicionirao kao dominantna snaga u zemlji.
Iskorišćavajući vakuum moći nastao padom Sadama Huseina, Sulejmani je gajio uticaj na politički i vojni pejzaž Iraka. On je orkestrirao uspon šiitskih milicija, transformišući ih u moćne paravojne grupe koje će služiti kao iranski proksi. Pod njegovim rukovodstvom, ove grupe nisu ciljale samo američke snage, već su i sistematski proširile iransku kontrolu nad Irakom, čineći ga ključnim čvorištem u regionalnoj mreži uticaja Teherana. Danas Iran nastoji da ponovi ovaj model u Jordanu, Judeji i Samariji, koristeći nestabilnost da unapredi svoje geopolitičke ambicije.Nedavni zastoji Irana: taktička pauza, a ne strateški poraz
Uprkos svojim ekspanzionističkim težnjama, Iran je pretrpeo značajne poraze u protekloj godini. Njegov glavni zastupnik, Hezbolah, razbijen je izraelskim vojnim operacijama, pretrpevši velike žrtve i gubeći ključne operativne sposobnosti. U Siriji, dugogodišnji režim Bašara el Asada koji podržava Iran, sada je nestao jer su ohrabrene sunitske frakcije — mnoge od njih žestoko protiv iranskog uticaja — preuzele kontrolu. U međuvremenu, Hamas, ključni palestinski zastupnik Irana, pretrpeo je razorne gubitke nakon ofanzive Izraela posle 7. oktobra 2023. godine, sa fragmentiranim rukovodstvom i značajno smanjenim operativnim kapacitetom. Iran se, uz svu svoju retoriku, našao u velikoj meri nesposoban da pruži značajnu pomoć Hamasu, razotkrivajući svoja ograničenja kao takozvane regionalne sile.
Štaviše, ranjivost Irana je razotkrivena izraelskim udarima na njegovu odbrambenu infrastrukturu, uključujući ciljane napade na sisteme protivvazdušne odbrane i vojnu imovinu unutar same iranske teritorije. Ovi udari su razbili iluziju Teherana o nepobedivosti, čineći ga više nego ikada izloženim direktnoj odmazdi. Ekonomska previranja, pogoršanje sankcija i domaći nemiri samo su pogoršali situaciju Irana, gurajući njegov režim u sve očajniju poziciju.
Ipak, Teheran nije napustio svoju dugoročnu viziju širenja džihadista. Tvrdolinijaši režima ne vide ove neuspehe kao prekretnicu, već kao privremene taktičke izazove kojima se mora upravljati pre nego što se nastave sa svojim širim ciljevima. Iran ostaje privržen svom ideološkom ratu protiv Izraela i Zapada, nastojeći da se pregrupiše, prilagodi i iskoristi sve nove mogućnosti za obnovu svoje regionalne mreže.
Rastuća iranska pretnja interesima SAD u regionu
Iranska strateška doktrina dugo je naglašavala strpljenje u postizanju svojih ciljeva. Ajatolah Hamnei je jednom primetio: „Strpljenje je ključ pobede; uz postojanost, neprijatelj će na kraju podleći.” Teheranski modus operandi duboko je ukorenjen u eksploataciji nestabilnosti, sistematski infiltrirajući društva iznutra. Iranski režim je demonstrirao ovaj pristup iznova i iznova – projektujući uspon Hezbolaha u Libanu, osnaživši Hute u Jemenu, a sada usmeravajući svoj cilj na Jordan, Judeju i Samariju. Gde god Iran otkrije društvene pukotine, političku krhkost ili neuspehe u upravljanju, on se kreće da neguje uticaj iz temelja, uspostavljajući duboko usađene mreže koje podrivaju suverenu vlast i unapređuju njegove dugoročne regionalne ambicije.
Iranska subverzija u Jordanu i Judeji i Samariji
Iran koristi regionalnu ranjivost da destabilizuje jordansku prozapadnu monarhiju i uspostavi blisku antiizraelsku mrežu. Napori snaga Kuds uključuju:
Olakšavanje transnacionalne militantnosti: U jeku napada 7. oktobra, Iran je intenzivirao upotrebu iračkih milicija za infiltriranje u Jordan, često pod maskom verskih hodočašća ili komercijalnih aktivnosti.
Naoružavanje i finansiranje radikalnih elemenata: Teheran podržava palestinske frakcije, uključujući male ekstremističke grupe u Jordanu, Judeji i Samariji, oružjem, finansijskom podrškom i taktičkom obukom.
Revitalizacija islamističkih mreža: Iran reaktivira uspavane islamističke grupe unutar Jordana, posebno frakcije Muslimanske braće, kako bi oslabio autoritet vlade.
Proširivanje koalicionog rata: Iran radi na ujedinjenju palestinskih militantnih grupa, uključujući sekularne frakcije, u širi antiizraelski front.
Ciljanje na jordansko rukovodstvo: Obaveštajni podaci sugerišu da su operativci koje podržava Iran razmišljali o operacijama protiv jordanskog rukovodstva, uključujući potencijalne pretnje kralju Abdulahu II.
Infiltracija odozdo prema gore: Baš kao što je Iran uradio u Libanu sa Hezbolahom i u Jemenu sa Hutima, on radi na izgradnji podrške među obespravljenim stanovništvom u Jordanu, Judeji i Samariji, koristeći socio-ekonomske poteškoće da radikalizuje lokalne elemente i proksimira dugoročno.
Povećan krijumčarenje oružja: Jordanske snage bezbednosti presrele su brojne pošiljke oružja koje podržava Iran namenjen Judeji i Samariji, pogoršavajući regionalnu nestabilnost.
Prisustvo iračke milicije u Jordanu: Izveštaji pokazuju da su operativci koje podržava Iran uspostavili logistička čvorišta u jordanskim gradovima, postavljajući temelje za buduće eskalacije.
Sajber ratovanje i dezinformacije: Iran koristi sofisticirane sajber taktike da destabilizuje jordansku vladu, šireći propagandu da podstakne nemire.
Radikalizacija u palestinskim izbegličkim kampovima: Iran iskorišćava socio-ekonomske probleme da regrutuje i radikalizuje palestinske izbeglice, koristeći posledice napada 7. oktobra 2023.
Stvaranje paralelnih struktura moći: Baš kao što Hezbolah deluje kao država u državi u Libanu, Iran pokušava da podstakne lokalizovane centre moći unutar jordanske i palestinske zajednice koji bi vremenom mogli da dovedu u pitanje postojeću vladinu vlast.
Strateška ekspanzija Irana i njegova pretnja nacionalnoj bezbednosti SAD
Iranske ambicije u Jordanu i Judeji i Samariji ugrožavaju interese SAD destabilizujući ključne regionalne saveznike. Oslabljeni Jordan rizikuje da postane bojno polje za iranske zastupnike, dok povećan iranski uticaj u Judeji i Samariji povećava rizik od sukoba sa Izraelom. S obzirom na strateško partnerstvo Sjedinjenih Država sa Jordanom, svaka pretnja Hašemitskom kraljevstvu direktno ugrožava američke regionalne ciljeve. Iranska strategija nije samo direktna konfrontacija, već i sistematska erozija – podrivanje stabilnosti infiltracijom, radikalizacijom i oružjem društveno-političkog nezadovoljstva. Pouke iz uspona Kasema Sulejmanija u Iraku trebalo bi da služe kao upozorenje: nekontrolisani iranski uticaj vodi do dugoročne nestabilnosti i direktnog izazova interesima SAD i saveznika. Da bismo se suprotstavili ovoj pretnji, imperativ je ojačati regionalna partnerstva, poboljšati razmenu obaveštajnih podataka i poremetiti sposobnost Irana da uspostavi još jedno uporište vođeno proksijima.