Чинећи окосницу арсенала противваздушних система руског ваздухопловства, С-400 је далеко најраспрострањенији дугорочни ПВО систем у једној земљи, са преко 30 пукова тренутно у употреби.
Трошкови набавке система С-400 од распада Совјетског Савеза били су више него дупло већи од улагања у борбене авионе. Овај систем се сматра знатно исплативијим за заштиту руског ваздушног простора због веома ниских трошкова обуке и операције у поређењу са авионима који нуде сличне одбрамбене способности.
Поред тога, док су ловци били ограничени на операције из релативно малог броја ваздушних база – што је посебно важило за тешке класе авиона са великим логистичким захтевима – мобилни системи као што је С-400 могли су брзо да распореде своје лансере, радаре и командне центре након дејства, што их чини изузетно тешким за неутралисање.
Вредност ове карактеристике је недавно доказана у Руско-украјинском рату, где је Русији требало више од годину дана да уништи украјинску ПВО мрежу, засновану на варијантама С-300 из 1980-их. Иако мобилнији од западних еквивалената, ови системи су значајно мање мобилни од С-400 и захтевају неколико пута више времена за прераспоређивање. Штавише, земаљски радари С-400 били су знатно већи и напреднији од оних који се могу поставити на авионе, а користили су више радара који раде у комплементарним таласним опсезима, пружајући изузетно висок ниво ситуационе свести и могућност озбиљне претње циљевима смањене видљивости.
Тешкоће увођења С-400 у оперативну употребу
Иако је изузетно моћан, систем С-400 је представљао изазов за увођење у оперативну употребу због драстичног опадања руског одбрамбеног сектора након распада СССР-а. Ово је померило датум његовог увођења са око 2000. на 2007. годину. Комплексност система захтевала је укључивање више компанија у ланац снабдевања, од којих су многе затворене или прешле на цивилну производњу због занемаривања одбрамбених пројеката током 1990-их.
Обнова ракетне индустрије и масовна производња
До краја деведесетих, руски одбрамбени сектор је био у слабом стању за развој С-400, а рад на систему је готово потпуно заустављен. Поновни замах започео је 2000. године доласком администрације председника Владимира Путина, која је полако оживела војску и одбрамбени сектор новим инвестицијама. Кремљ је 26. августа 2000. године одобрио нови програм подршке развоју и производњи система С-400 кроз обнову ракетне индустрије, са изградњом три велике нове фабрике.
Ове фабрике обухватале су ново крило фабрике „Обухов“ у Санкт Петербургу, модернизацију фабрике „Авитек“ у Кирову и обнову фабрике „НМП“ у Нижњем Новгороду. Иако дуготрајан процес, ове мере су омогућиле масовну производњу С-400 до друге половине наредне деценије, што је резултирало производњом више пукова годишње уз производњу других система попут С-300В4 и С-500.
Закључак
Систем С-400 данас опрема већину руских дугорочних ПВО пукова. Овај систем је заменио бројне стране компоненте које су се користиле у С-300, као што су белоруски камиони МАЗ-543М, увођењем руског модела БАЗ-6402. Улагање у С-400 је било кључно не само за јачање руских ПВО капацитета у ери стелт авиона, већ и за ревитализацију домаће индустрије. Овај успех је омогућио Русији да истовремено испуњава извозне наруџбе и модернизује своје снаге, постављајући темеље за развој напреднијих система као што је С-500.