Година 2027. је само година. Требало би да будемо будни док се приближава, да се пророци аутоматског ратовања (вештачка интелигениција која све више узима маха) не покажу тачнима, али у међувремену не треба ни да се попушта гард нити да се помиримо са извесним оружаним сукобом.
Нумерологија је моћна сила у људским пословима. Као и рок – посебно када је јасно да ће се судбоносне последице догодити када дође крајњи датум. Криви духовити Енглез др Семјуел Џонсон је био на нечему када је шаљиво рекао да „када човек зна да ће бити обешен за две недеље, то одлично концентрише његов ум“.Али шта се дешава ако наговорите себе да верујете да се рок приближава када није? Можда џелат није на одређеном распореду. Приближавајући се датум може концентрисати ваш ум, као што је Џонсон прорекао. И то може бити здрава ствар. Рокови форсирају догађаје. Они подстичу на размишљање и акцију, приморавајући вас да оставите по страни неодлучност и лењост. Али, наопако, рок би вас могао навести да учините нешто брзоплето – нешто од страшног стратешког и политичког значаја – у нади да ћете избећи омчу вешала. А онда ћете бити заглављени са последицама својих поступака – потенцијално, последицама катаклизмичких размера.
Иако џелат никада није долазио по тебе. Бити одлучан може бити самопоражавајуће.
Такве су опасности фантомског крајњег датума. Сада на вести. Ево два броја који су фиксирали званичнике у Вашингтону у последњих неколико година: шест и 2027. Оба су настала на једном састанку одбора у Конгресу. Године 2021, док је сведочио пред Комитетом за оружане снаге Сената, одлазећи шеф америчке Индо-пацифичке команде Филип Дејвидсон је известио да „Пекинг гура широм света да дипломатски изолује, економски ограничи и војно прети Тајвану“.
То је тада било сасвим тачно, и тако је било већ неко време. Пре пуних двадесет година, магнати Комунистичке партије Кине (КПК) преписали су своју претњу да ће употребити оружје и домаћи закон Кине у облику „закона против сецесије“. Закон је поставио услове под којима ће Кина употребити силу и учинио — изненађење, изненађење — вође КПК да преиспитају да ли су ти услови испуњени. Нити је ово била пука бомба са стране Пекинга. У наредним годинама, како је кинеска војна моћ расла, Народноослободилачка армија Кине почела је да распоређује поморску и ваздушну снагу око острва. Као рутинска ствар, кинеске војне снаге сада практикују амфибијско дејство, бомбардовање кључне инфраструктуре, уништавање тајванске морнарице и ваздухопловства и повезани претходници освајања.
Закон против сецесије добија све више борбену нијансу како Кина добија средства да га примени.
Ништа од онога што је адмирал Дејвидсон рекао сенаторима у свом припремљеном сведочењу није било посебно ново, а камоли радикално. Његове припремљене примедбе биле су стандардне. Међутим, док је постављао питања из комитета, имао је следеће да каже: „Бринем се да (Кинези) убрзавају своје амбиције да замене Сједињене Државе и нашу лидерску улогу у међународном поретку заснованом на правилима, за шта су дуго говорили што желе да ураде… до 2050. Бринем се да ће приближити ту мету. Тајван је очигледно једна од њихових амбиција пре тога. И мислим да се претња манифестује током ове деценије, заправо у наредних шест година”.
Ово последње је постало мото за адмиралове примедбе. 6 + 2021 = 2027. Ту је ваша нумерологија. Претња коју представља Кина постала је довољно јасна до 2021. године. Претње се састоје од намера и способности, а до тада је Пекинг гласно и често трубио о својим намерама док је у исто време гомилао страшне способности. Али када би претња могла да прерасте у рат, ако икада, остала је апстрактна и етерична. Није било доказа да је Џонсоново вешање било заказано или да ће икада бити. Или би можда извршење било одложено да је у спису. Колико год била импресивна, претња која је долазила из Кине није успела да се дивно концентрише.
Било је могуће колебати се. И то је оно што људска бића најбоље раде.
Дејвидсон је све то променио. Он је навео детаље. Његов шестогодишњи временски оквир скоро је одмах назван „Дејвидсонов прозор“, скраћеница за интервал највеће опасности у Тајванском мореузу. Метафора је концентрисала умове. Сада, с обзиром на то, остаје нејасно зашто су се креатори политике и мишљења држали 2027. године, крајње тачке Дејвидсоновог прозора. Опседнутост 2027. годином имплицира да Тајван, Америка и регионални савезници имају још неколико година предаха да се припреме за сукоб.
Не.
Дејвидсон је намеравао да емитује алармантнију поруку од тога. Хтео је да каже Конгресу да савезници нису имали времена да се припреме, чак ни 2021. године. Кина је могла да делује против Тајвана у било ком тренутку током његовог шестогодишњег временског оквира — укључујући дан када је сведочио, или данас, или сутра. Овао вешање нема фиксни распоред. Савезници би требало да пожуре да се не појави ненајављен — као што би могао, према Дејвидсону. Да никада не може бити превише обмане у ратовању је уклопљено у комунистичку кинеску стратешку културу.
Генерални секретар Си Ђинпинг не намерава да најави тајминг за драстичан потез попут напада на Тајван. Он крије своје размишљање.
Због тога је такође нејасно зашто толико утицајних људи изгледа сматра 2027. годином роком. Такав став није сасвим неразуман. Кинези имају велики значај на годишњицама, а 2027. године обележава се стогодишњицу од оснивања Црвене армије, претече данашње Народноослободилачке армије Кине. Помпезност би могла оправдати ванредне мере. Такође је тачно да је Си дао инструкције командантима кинеске војске да имају спремну војну опцију до те године, делом за обележавање стогодишњице, а делом зато што политички и војни лидери желе да имају много опција. То је оно што способна оружана снага пружа.
Али креирање опције није исто што и њено извршавање. Људски избор остаје.
Зато се чувајте маније 2027. године. Погледајте и лево и десно од тог датума. Ако то већ није било, Пентагон треба да направи планове за ванредне ситуације како би интервенисао у кинеско-тајванском рату ако избије данас. И могло би. Не само Фил Дејвидсон, већ и Карл фон Клаузевиц то каже. Пруски мудрац постулира случај у којем је слабији кандидат „у сукобу са много моћнијим и очекује да ће његова позиција сваке године бити све слабија“. Он даље реторички пита: „Ако је рат неизбежан, зар не би требало да искористи своје могућности пре него што се његов положај још више погорша?“
Он закључује да би мањи кандидат „требао да нападне“.
Примените то на источну Азију. Ако Си види да се војни, економски, демографски или други трендови окрећу против Кине — ако верује да ће корелација војне моћи бити гора у будућности него сада — онда би врховни вођа КПК могао да баци гвоздену коцку. Ако је данас онолико добро колико може, Клаузевицова логика сугерише да је данас најбоље време за акцију.
Опортунизам и калкулације ризика могли би да наведу Сија да буде коцкар.
И могао је да се коцка у било ком тренутку. Али ни 2027. годину стогодишњице не би требало да сматрамо роком уклесаним у камен. Одвраћање је деловало и могло би да функционише. Оно што савезници ураде могло би да промени Сијево мишљење. Клаузевиц примећује да постоје три начина да се победи у надметању у наоружању, а само један захтева да борац баци свог антагониста на бојно поље и наметне услове. Он тврди да се „неспособност да се настави борба“ — најбржи и најсигурнији пут до борбеног тријумфа — „може, у пракси, заменити са два друга основа за склапање мира: први је немогућност победе; друго је његова неприхватљива цена“.
Последња два механизма функционишу у мирнодопским и ратним временима. Антагониста може бити обесхрабрен војном ситуацијом или калкулацијом трошкова и користи. Могао би да одустане од агресије ако буде рационалан.
У крајњој линији, била би грешка подлећи или самозадовољству или фатализму у западном Пацифику. Остаје могуће убедити Пекинг да је његова позиција у Тајванском мореузу неодржива. Ако Си верује да Народноослободилачка армија има мале шансе да победи 2027. године, требало би да се уздржи од наређивања кинеским снагама да крену у акцију због неког произвољног датума. Или ако савезници могу да убеде Сија да су цена и опасности освајања Тајвана више него што острво вреди за Кину – или у потпуности изнад кинеских могућности – он би такође требало да попусти.
Година 2027. је само година. Требало би да будемо будни док се приближава, да се пророци аутоматског ратовања не покажу тачнима, али у међувремену не треба ни да се попушта гард нити да се помири са извесним оружаним сукобом. САД немају потребу да одустану од напора да се победи кинеска агресија без борбе.
САД имају реч о томе да ли ће се “Џонсоново вешање догодити” – и како ће се реаговати на то.