Godina 2027. je samo godina. Trebalo bi da budemo budni dok se približava, da se proroci automatskog ratovanja (veštačka inteligenicija koja sve više uzima maha) ne pokažu tačnima, ali u međuvremenu ne treba ni da se popušta gard niti da se pomirimo sa izvesnim oružanim sukobom.
Numerologija je moćna sila u ljudskim poslovima. Kao i rok – posebno kada je jasno da će se sudbonosne posledice dogoditi kada dođe krajnji datum. Krivi duhoviti Englez dr Semjuel Džonson je bio na nečemu kada je šaljivo rekao da „kada čovek zna da će biti obešen za dve nedelje, to odlično koncentriše njegov um“.Ali šta se dešava ako nagovorite sebe da verujete da se rok približava kada nije? Možda dželat nije na određenom rasporedu. Približavajući se datum može koncentrisati vaš um, kao što je Džonson prorekao. I to može biti zdrava stvar. Rokovi forsiraju događaje. Oni podstiču na razmišljanje i akciju, primoravajući vas da ostavite po strani neodlučnost i lenjost. Ali, naopako, rok bi vas mogao navesti da učinite nešto brzopleto – nešto od strašnog strateškog i političkog značaja – u nadi da ćete izbeći omču vešala. A onda ćete biti zaglavljeni sa posledicama svojih postupaka – potencijalno, posledicama kataklizmičkih razmera.
Iako dželat nikada nije dolazio po tebe. Biti odlučan može biti samoporažavajuće.
Takve su opasnosti fantomskog krajnjeg datuma. Sada na vesti. Evo dva broja koji su fiksirali zvaničnike u Vašingtonu u poslednjih nekoliko godina: šest i 2027. Oba su nastala na jednom sastanku odbora u Kongresu. Godine 2021, dok je svedočio pred Komitetom za oružane snage Senata, odlazeći šef američke Indo-pacifičke komande Filip Dejvidson je izvestio da „Peking gura širom sveta da diplomatski izoluje, ekonomski ograniči i vojno preti Tajvanu“.
To je tada bilo sasvim tačno, i tako je bilo već neko vreme. Pre punih dvadeset godina, magnati Komunističke partije Kine (KPK) prepisali su svoju pretnju da će upotrebiti oružje i domaći zakon Kine u obliku „zakona protiv secesije“. Zakon je postavio uslove pod kojima će Kina upotrebiti silu i učinio — iznenađenje, iznenađenje — vođe KPK da preispitaju da li su ti uslovi ispunjeni. Niti je ovo bila puka bomba sa strane Pekinga. U narednim godinama, kako je kineska vojna moć rasla, Narodnooslobodilačka armija Kine počela je da raspoređuje pomorsku i vazdušnu snagu oko ostrva. Kao rutinska stvar, kineske vojne snage sada praktikuju amfibijsko dejstvo, bombardovanje ključne infrastrukture, uništavanje tajvanske mornarice i vazduhoplovstva i povezani prethodnici osvajanja.
Zakon protiv secesije dobija sve više borbenu nijansu kako Kina dobija sredstva da ga primeni.
Ništa od onoga što je admiral Dejvidson rekao senatorima u svom pripremljenom svedočenju nije bilo posebno novo, a kamoli radikalno. Njegove pripremljene primedbe bile su standardne. Međutim, dok je postavljao pitanja iz komiteta, imao je sledeće da kaže: „Brinem se da (Kinezi) ubrzavaju svoje ambicije da zamene Sjedinjene Države i našu lidersku ulogu u međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima, za šta su dugo govorili što žele da urade… do 2050. Brinem se da će približiti tu metu. Tajvan je očigledno jedna od njihovih ambicija pre toga. I mislim da se pretnja manifestuje tokom ove decenije, zapravo u narednih šest godina”.
Ovo poslednje je postalo moto za admiralove primedbe. 6 + 2021 = 2027. Tu je vaša numerologija. Pretnja koju predstavlja Kina postala je dovoljno jasna do 2021. godine. Pretnje se sastoje od namera i sposobnosti, a do tada je Peking glasno i često trubio o svojim namerama dok je u isto vreme gomilao strašne sposobnosti. Ali kada bi pretnja mogla da preraste u rat, ako ikada, ostala je apstraktna i eterična. Nije bilo dokaza da je Džonsonovo vešanje bilo zakazano ili da će ikada biti. Ili bi možda izvršenje bilo odloženo da je u spisu. Koliko god bila impresivna, pretnja koja je dolazila iz Kine nije uspela da se divno koncentriše.
Bilo je moguće kolebati se. I to je ono što ljudska bića najbolje rade.
Dejvidson je sve to promenio. On je naveo detalje. Njegov šestogodišnji vremenski okvir skoro je odmah nazvan „Dejvidsonov prozor“, skraćenica za interval najveće opasnosti u Tajvanskom moreuzu. Metafora je koncentrisala umove. Sada, s obzirom na to, ostaje nejasno zašto su se kreatori politike i mišljenja držali 2027. godine, krajnje tačke Dejvidsonovog prozora. Opsednutost 2027. godinom implicira da Tajvan, Amerika i regionalni saveznici imaju još nekoliko godina predaha da se pripreme za sukob.
Ne.
Dejvidson je nameravao da emituje alarmantniju poruku od toga. Hteo je da kaže Kongresu da saveznici nisu imali vremena da se pripreme, čak ni 2021. godine. Kina je mogla da deluje protiv Tajvana u bilo kom trenutku tokom njegovog šestogodišnjeg vremenskog okvira — uključujući dan kada je svedočio, ili danas, ili sutra. Ovao vešanje nema fiksni raspored. Saveznici bi trebalo da požure da se ne pojavi nenajavljen — kao što bi mogao, prema Dejvidsonu. Da nikada ne može biti previše obmane u ratovanju je uklopljeno u komunističku kinesku stratešku kulturu.
Generalni sekretar Si Đinping ne namerava da najavi tajming za drastičan potez poput napada na Tajvan. On krije svoje razmišljanje.
Zbog toga je takođe nejasno zašto toliko uticajnih ljudi izgleda smatra 2027. godinom rokom. Takav stav nije sasvim nerazuman. Kinezi imaju veliki značaj na godišnjicama, a 2027. godine obeležava se stogodišnjicu od osnivanja Crvene armije, preteče današnje Narodnooslobodilačke armije Kine. Pompeznost bi mogla opravdati vanredne mere. Takođe je tačno da je Si dao instrukcije komandantima kineske vojske da imaju spremnu vojnu opciju do te godine, delom za obeležavanje stogodišnjice, a delom zato što politički i vojni lideri žele da imaju mnogo opcija. To je ono što sposobna oružana snaga pruža.
Ali kreiranje opcije nije isto što i njeno izvršavanje. Ljudski izbor ostaje.
Zato se čuvajte manije 2027. godine. Pogledajte i levo i desno od tog datuma. Ako to već nije bilo, Pentagon treba da napravi planove za vanredne situacije kako bi intervenisao u kinesko-tajvanskom ratu ako izbije danas. I moglo bi. Ne samo Fil Dejvidson, već i Karl fon Klauzevic to kaže. Pruski mudrac postulira slučaj u kojem je slabiji kandidat „u sukobu sa mnogo moćnijim i očekuje da će njegova pozicija svake godine biti sve slabija“. On dalje retorički pita: „Ako je rat neizbežan, zar ne bi trebalo da iskoristi svoje mogućnosti pre nego što se njegov položaj još više pogorša?“
On zaključuje da bi manji kandidat „trebao da napadne“.
Primenite to na istočnu Aziju. Ako Si vidi da se vojni, ekonomski, demografski ili drugi trendovi okreću protiv Kine — ako veruje da će korelacija vojne moći biti gora u budućnosti nego sada — onda bi vrhovni vođa KPK mogao da baci gvozdenu kocku. Ako je danas onoliko dobro koliko može, Klauzevicova logika sugeriše da je danas najbolje vreme za akciju.
Oportunizam i kalkulacije rizika mogli bi da navedu Sija da bude kockar.
I mogao je da se kocka u bilo kom trenutku. Ali ni 2027. godinu stogodišnjice ne bi trebalo da smatramo rokom uklesanim u kamen. Odvraćanje je delovalo i moglo bi da funkcioniše. Ono što saveznici urade moglo bi da promeni Sijevo mišljenje. Klauzevic primećuje da postoje tri načina da se pobedi u nadmetanju u naoružanju, a samo jedan zahteva da borac baci svog antagonista na bojno polje i nametne uslove. On tvrdi da se „nesposobnost da se nastavi borba“ — najbrži i najsigurniji put do borbenog trijumfa — „može, u praksi, zameniti sa dva druga osnova za sklapanje mira: prvi je nemogućnost pobede; drugo je njegova neprihvatljiva cena“.
Poslednja dva mehanizma funkcionišu u mirnodopskim i ratnim vremenima. Antagonista može biti obeshrabren vojnom situacijom ili kalkulacijom troškova i koristi. Mogao bi da odustane od agresije ako bude racionalan.
U krajnjoj liniji, bila bi greška podleći ili samozadovoljstvu ili fatalizmu u zapadnom Pacifiku. Ostaje moguće ubediti Peking da je njegova pozicija u Tajvanskom moreuzu neodrživa. Ako Si veruje da Narodnooslobodilačka armija ima male šanse da pobedi 2027. godine, trebalo bi da se uzdrži od naređivanja kineskim snagama da krenu u akciju zbog nekog proizvoljnog datuma. Ili ako saveznici mogu da ubede Sija da su cena i opasnosti osvajanja Tajvana više nego što ostrvo vredi za Kinu – ili u potpunosti iznad kineskih mogućnosti – on bi takođe trebalo da popusti.
Godina 2027. je samo godina. Trebalo bi da budemo budni dok se približava, da se proroci automatskog ratovanja ne pokažu tačnima, ali u međuvremenu ne treba ni da se popušta gard niti da se pomiri sa izvesnim oružanim sukobom. SAD nemaju potrebu da odustanu od napora da se pobedi kineska agresija bez borbe.
SAD imaju reč o tome da li će se “Džonsonovo vešanje dogoditi” – i kako će se reagovati na to.