Локидов У-2 (U-2) у центар интересовања јавности, доспео је на веома неславан начин. Наиме, првог маја 1960. године совјетска ПВО је системом земља-ваздух типа С-75 „Двина“ изнад Свердловска оборила авион У-2Б. Да за Американце ствар буде још гора, пилот Френсис Гери Пауерс је преживео катапултирање, заробљен је и пред совјетским судом и пред очима светске јавности признао да је био у шпијунској мисији, организованој од стране америчке ЦИА обавештајне службе.
У-2 је оборен дубоко над територијом Совјетског Савеза. И док се још није знало за заробљавање Пауерса, НАСА је издала саопштење, према којем је „метеоролошки авион У-2 вероватно скренуо са курса пошто је пилот пријавио тешкоће с опремом за кисеоник“. Како би се та прича подржала, један У-2 је брже-боље офарбан у боје и ознаке НАСА и приказан новинарима и фото-репортерима. Дан касније 7. маја совјетски председник Никита Хрушчов је објавио, да је пилот обореног авиона заробљен, а да је извиђачка опрема извађена из олупине.
Овај инцидент је тада високополаризовани свет довео на ивицу нуклеарног рата, како ће се касније испоставити– не и последњи пут са У-2 у главној улози. Пројекат ЦЛ-282 (CL-282), који ће касније постати У-2, резултат је захтева из марта 1953. године за израдом студије „авиона једноседа за извиђање по ведром времену, радијуса од 2414км, подзвучне брзине на висинама од 21335 м или већим, са могућношћу ношења од 45 до 318 кг извиђачке опреме“.
Такође, због штедње на укупној маси авиона, али и из политичких разлога, тражено је да авион буде ненаоружан, те да нема избациво седиште. ЦЛ-282 је израђен у Локидовом одељењу за тајне пројекте у Бурбанку-Калифорнија, познатијем под називом „творовски послови“ (Skunk Works), али је овај пројекат одбачен, између осталог и због мотора који је процењен као неодговарајући. Због прилива информација о развоју интерконтиненталних ракета за пренос термонуклеарних бојевих глава у СССР-у, америчке обавештајне службе са ЦИА на челу су увиделе неопходност у извиђању иза „железне завесе“ и новембра 1954. године секретар за одбрану Чарлс Вилсон и директор ЦИА Ален Далс убеђују председника Ајзенхауера, да одобри производњу и испоруку 20 авиона. Како су први примерци били намањени ЦИА, за нови авион је усвојена ознака која је требала пре да сакрије и збуни него да информише (U-utility, помоћни ваздухоплов). У-2 је рођен. Под вођством легендарног конструктора Кларенса „Келија“ Џонсона Локид је редизајнирао свој првобитни пројекат и непуних девет месеци после председниковог одобрења У-2 је већ испитиван на исушеном језеру Грум у пустињи Невади, где је из превентивних разлога изграђен полигон за тестирање нове летелице.
Авион, означен као „001“ од стране произвођача и као „производ 341“ од стране ЦИА, први лет је обавио 1. августа 1955. године са пилотом Тонијем Ли Вајером за командама. До краја године су још три авиона допремљена у Неваду, а почетком 1956. године је стигла и група пилота регрутованих од ЦИА како би извршили преобуку за специјалне задатке који су били планирани. Како је постојање и улога У-2 држана у најстрожијој тајности, пилоти су званично били запослени у Локиду. Таква пракса се наставила и касније, докле год су У-2 летели за потребе Централне обавештајне службе. Сакривен иза назива „Прва ескадрила за метеоролшака извиђања (1st. Weather Recconnaissance Squadron Provisional– WRSP-1), априла 1956. године је оформљен деташман ЦИА и после кратког боравка у Великој Британији WRSP-1 је пребазиран у Вајсбаден у тадашњој Западној Немачкој, где су почеле припреме за „Операцију прелет“- продирање на великим висинама и извиђање из ваздушног простора СССР-а.
Први лет у операцији изведен је на амерички Дан независности, 4. јула 1956. године, када је један У-2А прелетео Москву и Лењинград. Успех мисије је у пракси потврдио немоћ совјетске ПВО против циља који лети на висинама преко 20 км, а „Операција прелет“ је настављена и поред оштрих, додуше тајних, протеста представника СССР-а кроз дипломатске канале. У-2 је могао бити праћен на радарима, али се чинило не и оборив. Нису само Руси били под будним камерама У-2: ЦИА је своје нове авионе користила на пример и за прикупљање података о британским и француским флотама у Средоземном мору. До краја 1959. године је из базе Инџирлик у Турској (где је формиран ЦИА деташман 10/10 – „WRSP-2“), Немачке, Јапана, Пакистана, Норвешке и осталих САД савезничких земаља обављено преко 30 прелета СССР-а и више мисија извиђања косим снимањем из неутралног или другог безбедног ваздушног простора. За шпијунске мисије изнад Кине, у организацији ЦИА, неколико У-2 је „додељено“ тајванским снагама а нафарбане су им и одговарајуће ознаке припадности. Након обарања Пауерса изнад Свердловска и раскринкавања, а потом и прекидања „Операције прелет“, чинило се, да ће У-2 изгубити на свом значају. Сви деташмани су повучени у САД, где су се „примирили“ за кратко време, да би већ 1962. године из базе Меккој на Флориди полетали на обавештајне задатке изнад Кубе. Авиони У-2 Централне обавештајне службе су открили совјетско војно присуство на том острву. Операцији се прикључује и РВ САД (USAF), који је у међувремену почео да попуњава 4028. ескадрилу за стратешко извиђање са У-2.Значајно модернизовани У-2Р полетео је августа 1967. године, а наредне године је прве примерке на коришћење добила ЦИА у свом деташману „Г“, који је био замаскиран као 1130 ATTG при РВ САД. Нова верзија је у потпуности искористила знатно већи потисак мотора PW J75-P-13B, који је износио 82,3 килоњутна на нивоу мора. У односу на претходнике, У-2Р је био дужи за 4 м и са размахом крила повећаним за 7 м, а могао је да понесе четири пута више корисног терета. и поред веће масе, плафон лета У-2Р ј еостао око 23000 м. Долет је повећан за скоро 5000 км. Пилотска кабина је пространија за 45%, што је пилотима омогућавало да носе веће и комфорније скафандере, као и да буде уграђено боље избациво седиште. Почетком осамдесетих година у употребу је уведен ТР-1, који се споља није разликовао од У-2Р, већ само по намени и опреми прилагођеној за тактичко извиђање. ТР-1 су 1992. године преименовани у У-2Р, а од 1994. године траје модернизација, која је требала да све активне ваздухопловне У-2Р и РТ уградњом мотора GE F-118-GE-101 доведе на стандард који је добио ознаку У-2С, односно СТ за авионе двоседе намењене за обуку. Авион У-2 ће и даље остати главни извиђачки авион у САД.
Међутим, како је најављено, РВ САД планира да авионе У-2С пензионише током 2026. године.
Овим би, још један протагониста Хладног рата, отишао у заслужену пензију.
За израду овог текста, коришћен је текст из књиге: Данко Боројевић, Лексикон авијације из 2004. године.
Остави коментар
View Comments