БОРБЕНА УПОТРЕБА ПВО СИСТЕМА СА-75МК ДВИНА У ВИЈЕТНАМУ

Почетком шездесетих година прошлог века, систем ПВО С-75 „Десна” са станицом за навођење дијапазона 6 цм, који је имао значајне предности у односу на СА-75М „Двина” комплекс дијапазона 10 цм, ушао је у службу совјетских противваздушних ракетних снага. Међутим, испоруке ПВО система С-75 Десна у Демократску Републику Вијетнам нису извршене.

Совјетско руководство се с правом плашило да ће модерно високотехнолошко оружје завршити у Кини, која се крајем шездесетих на много начина понашала отворено непријатељски према Совјетском Савезу. Совјетски представници у Демократској Републици Вијетнам (Северни Вијетнам), одговорни за испоруку опреме, оружја и муниције, више пута су бележили случајеве нестале робе послате из СССР приликом проласка железницом кроз територију НР Кине. То се, пре свега, односило на станице за навођење противваздушних ракетних система, противваздушних ракета, осматрачких радара, радио висиномера, радара за навођење топова и ловаца МиГ-21.

Тако је Кина, не презирући потпуну крађу, након престанка војно-техничке сарадње са СССР, покушала да своје ваздухопловство и ПВО трупе доведе на савремени ниво. С тим у вези, многе врсте опреме и наоружања испоручене су у Северни Вијетнам морским путем, што је било повезано са великим ризиком. Амерички авиони су редовно бомбардовали Хајфонг, минирали лучке воде, а ту су деловали и подводни саботери.

Међутим, иако не најсавременији у то време, комплекси Двина су показали добру ефикасност, чему је у великој мери допринела висока мотивација и иницијатива вијетнамских посада. Чак и у случајевима када је због ватре, као и ометања осматрачких радара и СНР, ефикасност употребе СА-75М вишеструко опала, противник је и даље био приморан да рачуна са њима и да значајан део снага преусмери на њихово уништавање. Поред тога, уграђена опрема за електронско ратовање и висећи контејнери значајно су смањили борбено оптерећење и скратили домет лета.

© U.S. Air Force

О улози и интензитету употребе система ПВО у одбијању америчких ваздушних напада може се расправљати по томе што је на крају рата потрошено или изгубљено у борби до 6.800 пројектила. Укупно, САД верују да је систем ПВО СА-75Мк у југоисточној Азији оборио 205 америчких авиона. Али овај број не укључује извиђачке беспилотне летелице и авионе чије уништење није јасно, а пали су после преласка линије борбеног додира.

Иако је главни терет у обрачуну са америчком и јужновијетнамском борбеном авијацијом и даље носила противваздушна артиљерија, која је погодила око 70% авиона оборених током Вијетнамског рата, управо су системи ПВО Двина одиграли најистакнутију улогу у борби против америчких стратешких бомбардера.

Распоређивање и почетна фаза употребе система ПВО СА-75Мк у Демократској Републици Вијетнам

Демократска Република Вијетнам је била највећи прималац ПВО система Двина. Од 1965. до 1972. године у ову земљу послата су 94 система ПВО. Углавном су то били комплекси модификације СА-75Мк, који су се мало разликовали од система ПВО који су дежурали у СССР, по опремљености станице за навођење ракета СНР-75МА, државну идентификациону опрему и дизајн који задовољава климатске услове земље наручиоца. На електричне каблове је нанет посебан лак за одбијање инсеката – мрава и термита. А метални делови су прекривени додатном заштитом како би се спречила корозија у врућим и влажним климама.

© NationalMuseum U.S. Air Force photo

Систем ПВО СА-75Мk био је драгоцена набавка за ПВО Демократске Републике Вијетнам (ДРВ). Домет уништавања ваздушних циљева достигао је 34 км, а максимални домет у висину био је 25 км. Противваздушни ракетни дивизион имао је шест лансера са ракетама В-750В спремних за лансирање, још 18 ракета је требало да буде лоцирано на транспортно-утоварним возилима и у складиштима.

Током борбеног рада дивизије у саставу пука или бригаде, радари П-20 и П-30 коришћени су за тражење ваздушних циљева. Дивизији су директно додељени радар П-12 и радио висиномери ПРВ-10.

Пре почетка бомбардовања у пуном обиму, за Американце није била тајна да је ДРВ имао ловце совјетске производње и противваздушне ракетне системе.

© NationalMuseum U.S. Air Force photo

Средином јула 1965. године амерички радио-извиђачки авион RB-66C Destroyer снимио је рад станица за навођење ракета ПВО, а фото-извиђачки авион RF-8А снимио је положаје ракета.

Међутим, амерички штабни официри томе нису придавали никакав значај, сматрајући да комплекси створени за борбу против бомбардера и извиђачких авиона на великим висинама не представљају велику претњу за тактичке и палубне авиона.

Убрзо је постало јасно да је ракетни одбрамбени систем В-750В, који амерички пилоти називају „летећи телеграфски стубови“, смртоносан за све типове борбених авиона који учествују у нападима на Северни Вијетнам. Према совјетским подацима, 24. јула два противваздушна ракетна дивизиона оборила су три америчка ловца-бомбардера F-4С Phantom II користећи четири пројектила. Фантоми су летели у чврстој формацији са бомбом на висини од 2.000 метара. Американци су само један F-4С препознали као оборен, а друга два као оштећена.

© Không quân nhân dân Việt Nam

Америчку верзију потврђује чињеница да је један пилот двоседа Phantom ухваћен, судбина другог је непозната, а он је, очигледно, погинуо.

Вреди рећи да су Американци имали веома добро уходану службу за спасавање оборених пилота, који су често могли да буду извучени са територије Јужног Вијетнама или Лаоса под контролом Вијетконга. Међутим, имајући у виду чињеницу да је већина ДРВ била веома засићена противавионским оружјем, спасилачки хеликоптери и пратећи авиони A-1 Skyraider приликом летења изнад Северног Вијетнама били су изложени превеликом ризику и, по правилу, нису могли да изврше евакуацију, услед континуиране изложености ватри са земље.

© NationalMuseum U.S. Air Force photo

У првој фази сукоба, контролу и одржавање противваздушних ракетних система вршиле су совјетске посаде. Ракетне дивизионе ПВО, формиране од совјетских стручњака, имале су јачину од 35-40 људи. Такође су им додељена вијетнамска војна лица која су стицала искуство и прошли обуку током борбене употребе система ПВО.

Након што је прошао први шок изазван употребом СА-75Мк, Американци су почели да развијају противмере. Истовремено су коришћена оба маневра избегавања и организовано интензивно бомбардовање идентификованих ватрених положаја.

© NationalMuseum U.S. Air Force photo

Совјетски и вијетнамски извештаји објавили су уништење 31 авиона, Американци су признали губитак 13 авиона. Према сећањима совјетских стручњака, пре него што је противваздушно-ракетни дивизион био повучен, у просеку је успевао да уништи 5-6 америчких авиона.

Према совјетским извештајима, до марта 1967.године изведено је 445 вежби бојеве гађања, током којих је потрошено 777 противваздушних пројектила. Истовремено, погођена су 223 авиона, са просечним утрошком од 3,48 пројектила. Употреба система противваздушне одбране у борби приморала је америчке пилоте да напусте средње висине лета, које су се раније сматрале прилично безбедним, и пређу на летове на малим висинама, где је опасност од гађања противваздушним пројектилима била много мања, али је ефикасност противавионске артиљерије нагло порасла. Према вијетнамским подацима, до марта 1968. године противваздушном ватром у југоисточној Азији оборене су 1.532 авиона.

Амерички одговор систему ПВО СА-75Мк „Двина“

Након што је америчка команда схватила нову претњу, поред стандардних средстава за борбу против система ПВО у виду бомбардовања положаја и активног и пасивног ометања, почело је да се пројектује стварање специјалних авиона за борбу против противваздушних система и осматрачких радара.

Године 1965., првих шест двоседа F-100F Super Sabre претворено је у варијанту Wild Weasel. Ова модификација је била намењена за обављање задатака откривања, идентификације и уништавања радара и станица за навођење ракета ПВО.

F-100F Wild Weasel је био опремљен електронским системима развијеним за извиђачки авион U-2 на великим висинама. Опрема је укључивала опрему за детекцију и проналажење правца за радарске изворе зрачења AN/APR-25, и способну да детектује радарске сигнале система ПВО и станица за навођење противваздушне артиљерије. Посаду авиона чинили су пилот и оператер електронске опреме. Модификовани F-100F је требало да гађају откривене циљеве невођеним ракетама калибра 70 мм, за то су под крилом окачена два лансера НРЗ LAU-3 са 14 невођених ракета.

„Дивље ласице” су обично, након што би откриле мету, обележиле лансирањем НРЗ, након чега су га преузели ловци-бомбардери и јуришни авиони ударне групе.

Међутим, и сами ловци су понекад постали дивљач. Дакле, 20. децембра, током кедне борбене мисије, „Дивља ласица“ је упала у замку. F-100F Wild Weasel,, који је пратио ударну групу од четири F-105D, покривен са два лета F-4C, преузео је правац са радара, који је идентификован као станица за навођење пројектила СНР-75. Након неколико маневара спуштања у циљу ометања пратње, радарски ловац је дошао под концентрисаном ватром из противавионских топова калибра 37 мм и оборен.

© NationalMuseum U.S. Air Force photo

Током 1966. године, Wild Weasel II,, створен на бази двоседа F-105F Тhunderchief ловаца-бомбардера, ушао је у употребу. Нова генерација „Дивљих ласица“ носила је антирадарске ракете AGM-45 Shrike, које су у почетку полагале велике наде.

Shrike је био независно усмерен на зрачење радног радара, али је ракета имала низ недостатака. Конкретно, њен домет лансирања био је мањи од домета лансирања ракетног одбрамбеног система В-750В. Поред Shrike, F-105F Wild Weasel II често су носили и CBU-24 касетне бомбе. Летелице су такође биле опремљене активним станицама за ометање и напреднијом опремом за електронско извиђање.

„Ловци на радаре са два седишта“ летели су у пратњи једноседа F-105D, који би, након што су гађане станице за навођење антирадарском ракетом, бомбардовали положај противваздушног дивизиона експлозивним бомбама и фрагментационим касетама.

Почетне позиције вијетнамског СА-75Мк погођене су више од 60 пута бомбама и антирадарским пројектилима Shrike, што је понекад доводило до истовременог онеспособљавања до 50% противваздушних ракетних система. Американци су уништили више од 200 пројектила на лансирним и техничким позицијама. Амерички авиони извели су око 130 ракетних лансирања на вијетнамске радиотехничке јединице и извели неколико десетина бомбардерских напада, услед којих је уништено или озбиљно оштећено више од 20 радара различитих типова.

Често се положај система ПВО могао открити након што је „Дивљу ласицу“ пратила станица за навођење, или чак након лансирања ракете ПВО. Тако је радарски ловац заправо играо улогу мамца.

Откривши лансирану ракету, пилот је упутио авион у сусрет како би у последњем тренутку извршио оштар маневар и избегао обарање. Неколико секунди пре него што би се ракета приближила, пилот би обрушио авион испод ракете, окрећући се, мењајући висину и курс уз максимално могуће преоптерећење. У срећном сплету околности за пилота, ограничена брзина ручног система за праћење и контролу ракете није јој дозвољавао да надокнади нови промашај и она би пролетела.

У случају најмање непрецизности у конструкцији маневра, фрагменти бојеве главе ракете би погодиле пилотску кабину. За извођење таквог маневара избегавања била је потребна велика храброст и издржљивост. Према сећањима америчких пилота, ракетни напад је увек имао јак психолошки ефекат на њих. У ситуацији дуела између посаде ПВО и пилота “Дивље ласице”, по правилу је побеђивао онај који је имао бољу обученост и већу психолошку стабилност.

Мере реаговања вијетнамских посада ПВО СА-75Мк „Двина“

Одговор на појаву америчких ловаца на радаре била је пажљива припрема приликом постављања система противваздушне одбране. Постављени су лажни и резервни положаји које је покривала противавионска артиљерија. Да би спречио противника да открије локације ракетних дивизиона ПВО пре почетка борбених дејстава, забрањивано је укључивање станица за навођење, осматрачких радара, радарских даљиномера и емисионих радио станица.

Већ крајем шездесетих година прошлог века, главне борбене радове на СА-75Мк извеле су вијетнамске посаде, које су темељно проучиле сложену опрему, научиле да камуфлирају своје комплексе у џунгли и постављају заседе на летовима америчке авијације.

Често су Вијетнамци готово носили ракетне системе противваздушне одбране на рукама дуж чистина положених у густу тропску вегетацију. Истовремено, системи противваздушне одбране често су радили у смањеном саставу: 1-2 лансера и станица за навођење. Потрага за метом обављена је визуелно, пошто је радар П-12 својим зрачењем демаскирао позицију и био преоптерећујући при кретању ван пута.

Истовремено, Американци су тражили различите начине да смање ефикасност совјетских система ПВО. Беспилотна извиђачка возила постала су једно од најефикаснијих средстава за прикупљање информација. Америчко ваздухопловство је постигло велики успех 13. фебруара 1966. године. На данашњи дан, противваздушни пројектили В-750В безуспешно су гађали беспилотни извиђачки авион AQM-34Q Firebee, опремљен опремом за електронско извиђање.

© NationalMuseum U.S. Air Force photo

Извиђачка радио-опрема инсталирана на дрону снимила је информације о раду система за навођење ракете и радио осигурача бојеве главе противракетне одбране. То је омогућило развој организационих и техничких противмера које су значајно смањиле ефикасност система ПВО СА-75Мк.

Током рата у југоисточној Азији изгубљено је 578 беспилотних летелицаAQM-34 (неке на кинеској територији). Али, по мишљењу Американаца, подаци прикупљени о совјетским системима ПВО платили су цео програм извиђања без посаде.

Контејнери за активно ометање брзо су се појавили на авионима америчког ваздухопловства и морнарице. Тактички авиони и авиони базирани на носачима за самопокривање били су принуђени да носе висеће контејнере са опремом за електронско ратовање, што је смањило оптерећење бомбом.

Крајем 1967. године Американци су почели да ометају ракетни канал. Под њиховим утицајем, станица за навођење није видела ракету, која је летела на аутопилоту, све док се систем за самоуништење не би активирао.

Тако је ефикасност система ПВО СА-75Мк нагло опала, а потрошња ракета по погођеној мети достигла је 10-12 ракета.

Напад на Ханој 15. децембра 1967. године био је посебно успешан за Американце. Тада је, као резултат употребе електронског ометања, неутралисано око 90 противваздушних пројектила, а током овог налета није оборен ниједан авион.

Било је могуће вратити борбену ефикасност система противракетне одбране подешавањем радних фреквенција транспондера и повећањем снаге сигнала одговора. У процесу извршених модификација било је могуће смањити доњу границу погођеног подручја на 300 м, а минимални домет за гађање циљева смањити на 5 км.

Да би се смањила рањивост ракета AGM-45 Shrike, опрема станице за навођење је модификована, а време реакције комплекса смањено је на 30 секунди. Противваздушне ракете испоручене из СССР почеле су да се опремају новом бојевом главом са ширим пољем фрагментације, што је повећало вероватноћу уништења.

У новембру 1967. године почиње да се примењује метод праћења циља без СНР зрачења – на основу ознаке од активне сметње самопокривања, при гађању групе борбених авиона, овај метод је дао добре резултате. Након тога, посаде СА-75Мк су прешле на коришћење перископа командира терена који су инсталирани на кабинама „П“ и повезани са контролним јединицама ракетног система ПВО за визуелно праћење циља. Понекад су оператери СНР извршили „лажно лансирање“ укључивањем одговарајућег режима станице за навођење без стварног лансирања пројектила.

Као резултат тога, у кокпиту ловца-бомбардера би се огласио аларм који би пилота обавестио да је противваздушна ракета уперена на њега. Након тога, пилот би се, по правилу, хитно ослободио бомбеи и извео маневар избегавања, излажући се ватри противавионске артиљерије. Највећа корист од „лажног лансирања“ постигнута је у тренутку директног напада на мету – пилоти јуришних авиона би одмах прекидали напад на земаљски циљ.

Сукоб ПВО СА-75Мк Двина са стратешким бомбардерима В-52 Stratofortress

Вреди поменути конфронтацију између система ПВО СА-75Мк Двина и америчких стратешких бомбардера В-52 Stratofortress. По први пут, америчко ваздухопловство је користило стратешку авијацију дугог домета да бомбардује територију Демократске Републике Вијетнам у априлу 1966. године. Затим су В-52 извели два удара на деоницу Хо Ши Мин стазе која се граничи са Лаосом.

„Стратосферске тврђаве“ су редовно бомбардовале линије снабдевања и положаје Вијетконга у Јужном Вијетнаму. Бомбардери су деловали из база Андерсен на Гуаму и Упатао на Тајланду. Већ 1972. године, како би се извршио притисак на руководство Демократске Републике Вијетнам, почело је бомбардовање великих размера територије Северног Вијетнама.

© NationalMuseum U.S. Air Force photo

Највећи број борбених задатака против Демократске Републике Вијетнам извели су бомбардери модификације В-52D. Овај носач бомби је био способан да носи 108 бомби Мк-82 од 227 кг укупне масе 24.516 кг. Обично је бомбардовање вршено са висине од 10-12 км. Истовремено, на терену је формирана зона непрекидног разарања димензија 1.000 х 2.800 м, с обзиром на то да је у нападима истовремено учествовало и до стотине бомбардера, они су били способни да нанесу колосалну штету привредном и одбрамбеном потенцијалу Северног Вијетнама.

Главни терет борбе против „Стратосферских тврђава“ пао је управо на систем ПВО СА-75Мк. По правилу, системи противваздушне одбране Северног Вијетнама у слободном лову уништавали су дронове, појединачне тактичке извиђачке авионе или јуришне авионе који би се одвојили од главне групе. Током једног од ових налета 22. новембра 1972. године оборен је први амерички стратешки бомбардер на подручју између демилитаризоване зоне и 20. паралеле. В-52D је добио критичну штету као резултат блиске експлозије бојеве главе ракете В-750В, посада је успела да стигне до Тајланда и спасе се.

Да би се из игре елиминисали совјетски МиГ-17 и кинески ловци Ј-6, неспособни да делују ноћу, и да би се минимизирала ефикасност противваздушне артиљеријске ватре, извршени су напади В-52 на Демократску Републику Вијетнам искључиво ноћу. Међутим, то није омогућило да се губици потпуно избегну.

У ноћи између 19. и 20. децембра, одбијајући нападе на Ханој и Хајфонг, противваздушни ракетни дивизиони испалили су око 200 пројектила на америчке бомбардере. Истовремено, 10-12 пројектила је често гађало један бомбардер одједном или у кратким интервалима.

До краја 1972, већина америчких бомбардера који су учествовали у нападима имала је на авионима веома моћне широкопојасне активне станице за ометање, а оператери система за навођење ПВО, често неспособни да прате мету, циљали су у центар ометања. Иако је прецизност циљања опадала, повећање броја лансираних пројектила дало је резултате те ноћи оборено шест В-52, а још неколико је оштећено. Када се користи значајан број пројектила на једном авиону, станице за електронско ратовање не гарантују његову нерањивост.

Значајни губици које су претрпели вингови Стратешке ваздушне команде САД изазвали су прекид бомбардовања током два дана, америчка команда је ужурбано развила нову тактику, специјалисти су модификовали опрему за електронско ратовање, а авиони за електронско извиђање идентификовали су положаје противваздушне одбране; система и радара са циљем њиховог даљег сузбијања или уништавања. Американци су привремено напустили операције у великим групама, шаљући 9-30 бомбардера у мисије.

Следећи масовни ваздушни напад извршен је 26. децембра. Група од 78 бомбардера В-52G, полетела је из ваздушне базе Андерсен, а придружила су им се и 42 В-52D из ваздушне базе Утапао. Бомбардовано је десет објеката који се налазе у околини Ханоја. Овога пута тестирана је нова тактика – седам таласа од пет или шест тројки у сваком, ишло је на мете на различитим рутама и на различитим висинама.

Рањивост стратешких бомбардера сваке модификације била је различита. Тако стручњаци примећују да се В-52D, опремљен опремом за ометање ALT-28ЕСМ, показао много мање рањивим од B-52G, који није имао такву опрему.

Борбени напади В-52 настављени су до 28. јануара 1973. године и престали су само неколико сати пре потписивања Париског мировног споразума.

Према совјетским изворима, током одбијања „новогодишње ваздушне офанзиве“ уништен је 81 противнички авион, укључујући 34 бомбардера В-52. Противваздушни ракетни системи СА-75Мк оборили су 32 авиона овог типа, а ловци МиГ-21МФ оборили су дваВ-52.

Американци наводе различите статистике: према њиховим подацима, неповратно су изгубили 31 В-52, од којих се 17 сматра обореним током борбених дејстава, 1 бомбардер је отписан због борбених оштећења као непоправљив, 11 се срушило у авионским несрећама, 1 је отписан због неборбене штете и 1 изгорео на аеродрому. Међутим, међу „удесима у авионским несрећама“ вероватно има авиона оштећених вијетнамским системима противваздушне одбране.

За израду текста коришћена су књиге:

Данко Боројевић, Драги Ивић, Жељко Убовић, МиГ-21, Легенда Хладног рата, Рума 2015.

Данко Боројевић, Драги Ивић, Вијетнамски рат, историјско-културни аспект,