Незадовољство војним поразом током Јунског рата 1967. године и издашна војна помоћ СССР, Египту и Сирији довело је до „врелог примирја“. Период од 1968. године до 1970. године сада већ покојни египатски председник Гамел Абдел Насер назвао је „ратом исцрпљивања“.
Уочи великог сукоба између арапских земаља и Израела октобра 1973. године, период од завршетка Јунског рата 1967. године, па до избијања новог отвореног сукоба карактеристичан је по интензивном електронском рату између арапских и израелских снага.
Тај период је био саткан са великим бројем провокација како на земљи тако и у ваздуху. Често је долазило до ваздушних окршаја између израелске и арапске авијације.
То је био мањи гранични рат између Египта и Израела уз често мешање Сирије на страни Египта. Отпочео га је Египат у намери да поврати Синајско полуострво које је изгубио у Јунском рату 1967. године. СССР је у том периоду издашно помагао свог савезника војним материјалом. Због честих провокативних напада Египта, израелски одговор је био енергичан и сукоб мањих размера, претио је да ескалира.
Жестока конфротација сукобљених страна у том периоду и отворено уплитање Совјетског Савеза, приморало је САД да изврши притисак на Израел како би овај прекинуо уништавајуће нападе на Египат. Напослетку уз велики притисак СССР и САД, сукобљене стране су потписале примирје 7. августа 1970. године. Очигледно је било да овај сукоб и није одговарао великим силама.
У периоду од августа 1970. године до пролећа 1971. године, потписано примирје између Израела и Египта (такозвани Роџерсов мировни план) углавном је поштовано. Да би се осигурало поштовање примирја, Совјети су у Египат ради прикупљања потребних обавештајних података, упутли извиђачке авионе МиГ-25Р Фоксбат-Б (врста слепог миша, познат као летећа лисица).
Током лета 1971. године, тај сукоба улази у нову фазу познату као „нема рата-нема мира“. Интензивирани су летови извиђачке авијације како Египта, тако и Израела. Израелци извиђају локације египатских ПВО ракета. Да би осигурали помоћ свом савезнику, Совјети су на израелске провокације одговорили тако, што су, из састава 47. самосталног гардијског извиђачког ваздухопловног пука (47. сгивп) ваздушних снага СССР одредили део људства које ће формирати нову јединицу у Египту.
Тако је из наведеног пука, формирана 63. самостална извиђачка авијацијска ескадрила (63. сиае), под командом пуковника Александра С. Бјежевца. Ескадрила је у Египту била распоређена у ваздухопловној бази Каиро Запад. У ескадрилу су распоређена четири извиђачке верзије авиона МиГ-25. Два авиона била су чистокрви извиђачи МиГ-25Р (фабрички бројеви 0501 и 0504, евиденцијски бројеви 40 и 41), док су два били извиђачи- бомбардери МиГ-25РБ (фабрички бројеви 0402 и 0601, један од авиона имао је евиденцијски број 57).
© Israel Defense Forces /צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵלТоком тог размештања, авиони МиГ-25Р/РБ имали су тајну ознаку М-500. Авиони су имали ознаке РВ Египта, па отуда податак да су авионе МиГ-25 имали и Египћани. Међутим, авиони МиГ-25 никада нису испоручени РВ Египта.
Ескадрила је базирала у Египту од марта 1971. године до јула 1972. године. Укупно је ескадрила, током извиђачких задатака извела око 20 прелета изнад дела Синаја, који је био под контролом Израела. Летови су извођени у пару, при брзини од 2,83 маха (3000 км на час) на висинама лета у распону од 17.000 до 23.000 метара.
Израелски ловци Ф-4Е Фантом-2 и Мираж-3Ц, који су покушавали да прекину совјетске прелете били су безуспешни. Тако су израелски Фантоми-2, 6. новембра 1971. године, сачекали совјетске авионе који су летели из правца Египта брзином од 2,5 маха и безуспешно гађали са ракетама АИМ-7Е Спероу.
Једна од познатијих анегодота, јесте та, кад су авионе МиГ-25Р/РБ Израелци гађали ПВО ракетним системом МИМ-23А Хок (MIM-23A Hawk). Ракете су биле лансиране према једном од “слепих мишева“, али је пилот авиона убрзао и избегао лансиране ракете.
Израелска посада, која је наводила ракета остала је затечена. Њихов радар евеидентирао је, да је противнички авион убрзао до брзине од 3395 км на час, што је одговарало Маховом броју 3,2. Тај рекорд евидентиран је у Гинисовој књизи рекорда тек 2007. године, кад је авиону МиГ-25 додељена титула најбржег борбеног авиона на свету.
Авион који је био на том задатку, после убрзања вратио се у базу али и на замену оба мотора, који су расходовани. Због тога су сви авиони МиГ-25 имали административну забрану лета изнад 2,83 маха. Убрзање преко, било је дозвољено само у оваквим случајевима.
Совјетски МиГ-25 остали су “недодирљиви” за Израелце. Ескадрила је 16. маја 1972. године покренула операцију прелета преко израелских положаја. Два авиона МиГ-25Р/РБ, фотографисали су целокупне израелске положаје дуж источне стране Суецког канал низ обалу до Шарм ел Шеика. Четири Израелска ловца Ф-4Е Фантом-2, покушала су да пресретну Совјете. Међутим, мигови су снимали исувише високо. Тако да, иако је један израелски авион лансирао ракету АИМ-7Е Спероу, њени мотор се угасио, те је она неоштећена пала на египатску страну. Египатски генерал Садат, неоштећену ракету предао је Совјетима.
Ескадрила је враћена у СССР у другој половини 1972. године, да би се поново нашла у Египту 20. октобра 1973. године, где је остала до краја 1974. године.
По коначном повратку у Совјетски Савез, командант 63. самосталне ескадриле пуковник Александр С. Бјежевац одликован је и добио је титулу Хероја Совјетског Савеза, за извршење постављених задатака без губитака.