Ако је нешто изазвало хистерију у спрском друштву и панику на медијској сцени онда је то свакако била вест о предлогу Генералштаба Војске Србије за поновно увођење војног рока.
Док су једни ову вест дочекали са аплаузом и тврдњом да је дошло време да мамини синови, мезимци, феминизирани и остали депилирани или не коначно постану мушкарци. Размажени и лењи да направе кревете, са друге стане општа хистерија.
У томе предњаче два медија као да су лично две редакције већ добиле позив на служење војног рока. Па су за утеху потражили и савет двојице некадашњих „челника“ система одбране како је то погрешна прича, како војска треба остати професионална, да је само требало активну резерву оживети и све би било спремно и идеално.
Али кренимо редом.
О војном року у спрским медијима се прозбори сваке године бар једанпут. Крене општа хистерија и срећа. Једни се веселе биће опет испраћаја и прилика за зараду, други кукају и наричу, трећи у хистерији са спремљеним торбама како и где збрисати од рова, униформе и чизама.
А какво је стање заправо реално за овкакву причу.
О томе сам говорио фебруара 2021. године као изјаву једном колеги о томе шта је све битно претходно урадити да би дошли до служења војног рока. Од макро плана до микро плана.
Најпре кренимо од макро плана.
Ако узмемо репер 2022. година постала је прекретница у свим војним погледима шта се дешава у свету. Избио је рат у Украјини који траје и данас. Тај рат показао је да у условима интензитета високог сукоба професионална армија бива јако брзо потрошена. Наиме Украјинци су 8 професионалних механизованих бригада обучених по НАТО стандараду изгубили и истопили у мају и јуну месецу на пољима источне Украјине. Резервни састав такође, кренули су таласи мобилизације, обуке по скраћеним курсевима и опет офанзива која је завршила дебаклом и око стотињак хиљада војника погинулих, рањених или несталих.
Сада јуре трећи круг мобилизације са надом да ће у нечему успети, па чак ако треба и посланике позвати.
С друге стране концепт сафари армија полако одлази у прошлост. Простор бивше СФРЈ некако је склон разним војним вирусима који су доживели дебакл на Блиском истоку, па и у Украјини да се и даље на њих позива као на нешто о чему је дискутовати богохулно.
А, где смо ми у свему томе. Па показало се данас да те никакв војни савез неће заштити, јер сви прво гледају своје интересе и калкулишу, а тек онда у зависности од циља се прича о томе како помоћи савезнику.
Србија је дошла до понора, када увођење војног рока више није хир, него нужност, где мормао у систему ослонца на сопствене снаге и несигурних савезника, алијанси који су јаки само на беседама, али неспремни за дугорочну помоћ осим кад треба ратовати за њих од последњег војника. Зато се и намеће прича да оно што су велики реформатори кренули у духу неолиберализма да руше од 2001 односно заправо од 2003 године, да би изградили ново, завршили су у чардаку на небу и на земљи. Професионална војска није дала добар резултат, прича са НАТО заглавила се у политичким водама, сафари војске и мирвне мисије од Леванта до Африке постали су мисаона именица, а одбрана државе непотребна.
Свашта се писало и луептало по медијима, па ко ће Србију напасти, у ери кад су сви животни проблеми решени, што би рекао Френсис Фукујама „Крај историје“.
А онда смо од 2022. схватили да ништа није сигурно и да за све мораш имати војску, која ти може бити једини гарант опстанка и да мораш имати војску и резервисте спремене, да имаш претње са свих страна и да је војска једини гарант опстанка и да све треба градити изнова.
Е сад долазимо до случаја служења војног рока како би он изгледао.
Кратки микро план
За неке 4 месеца, неки тврде 6, а најобјективније би било до годину дана као најефикасније.
Обука до шест месеци углавном би били кориштени за пешадију, јер сложена војна опрема која је све скупља не може се давати на управљање особама које нису добро обучене.
У овом случају најбоље би и једино било смислено применити мешовити модел који је имала и Војска Југославије. Односно мешовити концепт, где би активне и јединице маневарског простора, попут оклопних, механизованих, специјалних, или авио јединица, биле попуњене професионалцима.
Треба решити и питање да ли ће се обука вршити у класичним центрима за обуку, којих има 10 у Србији, или и у гарнизонима. Такође, колико ће новца добијати током служења, да ли ће имати погодности током запошљавања у државним установама, пореске олакшице… Питање је да ли имамо довољно официра и подофицира који ће моћи да обучавају регруте
Војни рок би користио за попуњавање пешадијских јединица које би морале проћи специјалистичку обуку детаљну што изискује за њих минимално служењ војног рока од 6-8 месеци највише 12 месеци.
Затим следећи проблем који би морао да се реши јесте питање резервиста, позивања, војне обуке и свега онога што следује из тога на годишњем нивоу како ће то бити регулисано са приватним послодавцима код којих они раде, и сличне ствари.
Нужно долазимо и до цене коштања овакве одлуке. Према првим благим оценама то би износило 85 милиона евра, сада без 100 милиона у пре две или три године је бесмислено и причати и говорити.
Али, није само новац и да се нађе и да га има на рачуну главни предуслов. Ту треба решити много техничких проблема, као што је проширење смештајних капацитета у центрима за обуку, где би се изводила основна обука регрута и где би они после четири месеца били слати на специјалистичку обуку у зависности од ВЕС-а уредовне јединице или специјалиситчке центре који су јелте укинути били кад је дошло ново срећно доба.
Да се вратимо на смештајне капацитете у центрима за обуку, морали бити бити обновњене спаваонице, прширени капацитети за исхрану, обезбеђена опрема од чизма до шломова и минимум два пара униформе радна и ратна, санитарних чворова за одржавање хигијене и много чега другога.
Приговор савести
Неки су се одмах огласили поводим институције приговора савести, која се обилато злоупотребљавала у Србији и Црној Гори од када је била уведена. Сви су одједном постали Гаднији, па чак су и неке патриоте које су говориле да немају резервну отаджбину користили ту институцију да би мало се појавили где служе циивлно или уопште нису појавили, али су радили друге послове.
У сваком случају ову „дивну“ тековину би требало укинути, односно, они који заиста из својих верских, идеолошких или неких других предубеђења то не желе требало би да то обазложе и докажу пред једном мешовитом комисијом која би донела коначну одлуку, а свака злоупотребаљ би се снакционисала.
На крају увођење војног рока је сложен процес, где пре коначне одлуке потребно је решити још 250 проблема на ове споменуте који би се појавили да бисмо могли да почнемо са редовном регрутацијом и обуком.