Serija državnih udara koji su izvedeni o Africi od Nigera do Gabona uskovitlali su političku scenu u Africi. Politički zemljotres potresa afrički kontinent, svi govore da su pučevi udar Rusije na nekadašnje kolonijane sile Francusku pre svega. ali i Veliku Britaniju, kao i bezbednosne interese SAD posebno što se tiče borbe sa Al Šabahom, afričkim ogrankom Al Kaide.
Šta se krije iza serije pučeva u Africi TV Front je u svom autorskom tesktu napisao magistar bezbednosti Milan M. Babićem i i autorom knjige „Tehnike izvođenja državnih udara sa prevencijom državnih udara“ koja se bavila pučevima između ostalog u Africi, ali i širom sveta od 1945 do danas.
Nedavni događaji u Africi dodatno su aktuelizovali temu državnih udara na crnom kontinentu, ali i u svetu. Iako je Južna Amerika u drugoj polovini 20. veka slovila za „kontinent državnih udara“, u novom milenijumu, primat je preuzela Afrika, koja je i sama zabeležila preko 100 uspešnih državnih udara tokom poslednjih sedamdeset godina. Od 1952. do danas se u Sudanu dogodilo 17 državnih udara, u Burundiju 11, u Gani, Sijeri Leone i Burkini Faso 10, na Komorima i u Gvineji Bisao 9, u Maliju, Nigeru, Nigeriji i Beninu 8, dok se u Čadu desilo 7 državnih udara. Tokom poslednjih četvrt veka, u ovom pogledu bio je najaktivniji energentima najbogatiji afrički pojas Sahela, odnosno niz država Afrike, koji se proteže od Sijere Leone i Mauritanije na zapadu do Sudana na istoku kontinenta.
Iznevši ove podatke, treba pomenuti dve pojave koje često donose državni udari, a koje su obe aktuelne u području Sahela, a i šire od početka ovog veka. Prva je takozvana „zamka državnog udara“, odnosno pojava kada se u određenoj državi posle prvog državnog udara u kraćem ili srednje dugom periodu javi još jedan ili nekoliko državnih udara, često smenjujući sa vlasti rivalske centre moći i/ili geopolitičko usmerenje države. Druga pojava je takozvana „zaraza državnim udarima“, tojest pojava pri kojoj se posle državnog udara u jednoj državi u kraćem ili srednje dugom periodu javi još jedan ili serija od nekoliko državnih udara u drugim državama istog regiona. Ovakve pojave nisu neverovatne – serija državnih udara koji menjaju geopolitičko usmerenje regiona, isto kao što je postojao i niz „obojenih revolucija“, koje su se u kratkom periodu nanizale tokom takozvanog „Arapskog proleća.“
Treba istaći i osnovne razlike između državnih udara i revolucija (čak i „obojenih“). Državni udar aktivno sprovodi relativno mali broj dobro organizovanih, akciono sinhronizovanih profesionalnih pripadnika oružanih snaga (ili njima ekvivalentnih) u što kraćem vremenskom roku, za razliku od revolucije, koju sprovode dobro opoziciono organizovane, brojnošću neograničene široke narodne mase. Zajedničko im je to što se i u jednom i u drugom slučaju zauzimaju zdanja vitalnih državnih institucija i neutrališu centri moći vlastodržaca, međutim, revolucije se sprovode onda kada je opozicija u državi moćna, brojna, ujedinjena, dobro organizovana i sa značajnim sredstvima (iz inostranstva ili sopstvenim), dok se državni udari sprovode onda kada je opozicija slaba, nemoćna i dezorganizovana, a javila se potreba za režimskom ili sistemskom pa i geopolitičkom promenom. Kraj Hladnog rata doneo je i dva „hibridna“ oblika prevrata, koji kombinuju elemente revolucije i državnog udara – tzv. „demokratski državni udar“ (kada oružane snage sprovode prevrat na zahtev ogromnog broja okupljenih demonstranata protiv režima), koji se prvo desio u Maliju 1991., a najpoznatiji se dogodio u Egiptu 2011.; kao i tzv. „obojena revolucija“ (kada prevrat sprovode naoružane ili nenaoružane narodne mase primenjujući silu i odvraćajući snage bezbednosti od intervencije u korist režima), čiji je prvi zabeležen slučaj srpski 5. oktobar 2000., a najpoznatiji ukrajinski Majdan 2014.
Državni udari imaju plodnije tlo od revolucije ili legalnih institucionalnih promena u zemljama u kojima su institucije sistema slabe, bilo rudimentirane ili degradirane, radi se o društvima niskog nivoa političke kulture – parohijalnog, do eventualno prelaznog parohijalno-podaničkog. Državni udari su gotovo osuđeni na neuspeh u društvima najvišeg nivoa političke kulture – participativnog. Međutim, treba naglasiti da je nivo političke kulture fluidna kategorija i da je, pogotovu u savremenim geopolitičkim tokovima, podložan promeni, čak i u tradicionalno visoko-demokratskim i politički participativnim društvima. U društvima niskog ili minimalnog nivoa političke kulture, kakva su u većini afričkih, ali i u mnoštvu azijskih, a i malom, ali stalno rastućem broju evropskih država, legitimitet režima postaje fluidna, a u krajnjem slučaju i nevažna kategorija, kako za stanovništvo, tako i za pripadnike režima, ali i međunarodni faktor. Ozbiljne ekonomske krize i privredna recesija, neuspešni ratovi, krize političkog sistema i destruktivni sukobi političkih elita, ogromne socijalne razlike, socijalni nemiri, rasprostranjena korupcija i organizovani kriminal, kombinovani sa selektivno sprovođenom institucionalizovanom pravdom, ali najčešće odgovarajući strateški interesi velikih geopolitičkih „igrača“, prosto „prizivaju“ državne udare. Ukoliko se ove pojave poklope sa procenom zaverenika da je svaki verovatni ishod državnog udara bolji od status-a quo, sa procenom da je ovakav oblik smene vlasti najmanje skupa opcija društvenog napretka, a ako oružane snage uživaju najjači ugled među slabim institucijama – eto gotovog državnog udara.
Najznačajniji period državnih udara u Sahelu u novijoj istoriji nastupio je 2020. godine, od kada se u šest država regiona dogodilo osam državnih udara. Čak i neupućenima je upalo u oči da su se svi oni desili pretežno u interesnoj zoni Francuske, tojest u njenim bivšim kolonijama, odnosno dosadašnjim njenim neokolonijalno zavisnim državama. Ono što upada u oči je tip državnog udara koji dominira među navedenima u Sahelu – a to je inače ne tako česti „probojni“ državni udar, koji najčešće organizuju niži do srednje visoki oficiri (bez obzira ako na čelo države potom dovedu generala koji nije ni učestvovao u organizaciji), za razliku od „čuvarskog“ državnog udara, koji organizuju srednje visoki do visokih oficira, a koji donose samo personalne, ali nikada sistemske promene, ili pak od „veto“ državnog udara, koji se krvavo obračunava sa pobornicima sistemskih promena. „Probojni“ državni udar donosi revolucionarne promene u državi i stvara novu nacionalnu elitu, a najčešće dovede i do promene geopolitičkog usmerenja, što i jeste slučaj u Gvineji, Burkini Faso, Maliju, nedavnom slučaju u Nigeru i najnovijem u Gabonu. Pored toga, ovi državni udari se nazivaju pučevima, jer ih organizuju, sprovode, a potom i društveno konsoliduju pripadnici oružanih snaga bez učešća civilnog elementa, čak ni u vladi koju postave. Takva, vojna vlada, naziva se hunta i njena trajnost zavisi od stepena razvijenosti društva i političke kulture. U slabije razvijenim društvima, ona će se kasnije „civilijanizovati“ od razvijenijih društava i političkih kultura. Za upravu razvijenim društvom neophodni su usko specijalizovani civilni profesionalaci-upravljači sa „nevojnim“ spektrom znanja, ekspertiza i sposobnosti. U slabije razvijenim društvima, te poslove lakše i duže sprovode vojna lica, iako i oni posle nekog vremena moraju da stvore bar vojno-civilni režim. Ključni moment uspešnosti puča najčešće nije izostanak strane vojne intervencije protiv pučista, već upravo jaka podrška širokih narodnih masa na nacionalnom nivou – jednostavno rečeno: ukoliko je gotovo ceo narod uz pučiste i vojsku, nema te sile koja ih može slomiti (bez genocida). Samo sprovođenje puča je u taktičkom smislu mnogo lakše za ovakav tip armija koji dominira u Africi, sa visokomobilnom i lakom motorizovanom pešadijom, čiji vodovi i odeljenja su jako pogodni za formiranje i sprovođenje zadataka obračunava sa pobornicima sistemskih promena. „Probojni“ državni udar donosi revolucionarne promene u državi i stvara novu nacionalnu elitu, a najčešće dovede i do promene geopolitičkog usmerenja, što i jeste slučaj u Gvineji, Burkini Faso, Maliju, nedavnom slučaju u Nigeru i najnovijem u Gabonu. Pored toga, ovi državni udari se nazivaju pučevima, jer ih organizuju, sprovode, a potom i društveno konsoliduju pripadnici oružanih snaga bez učešća civilnog elementa, čak ni u vladi koju postave. Takva, vojna vlada, naziva se hunta i njena trajnost zavisi od stepena razvijenosti društva i političke kulture. U slabije razvijenim društvima, ona će se kasnije „civilijanizovati“ od razvijenijih društava i političkih kultura. Za upravu razvijenim društvom neophodni su usko specijalizovani civilni profesionalaci-upravljači sa „nevojnim“ spektrom znanja, ekspertiza i sposobnosti. U slabije razvijenim društvima, te poslove lakše i duže sprovode vojna lica, iako i oni posle nekog vremena moraju da stvore bar vojno-civilni režim. Ključni moment uspešnosti puča najčešće nije izostanak strane vojne intervencije protiv pučista, već upravo jaka podrška širokih narodnih masa na nacionalnom nivou – jednostavno rečeno: ukoliko je gotovo ceo narod uz pučiste i vojsku, nema te sile koja ih može slomiti (bez genocida). Samo sprovođenje puča je u taktičkom smislu mnogo lakše za ovakav tip armija koji dominira u Africi, sa visokomobilnom i lakom motorizovanom pešadijom, čiji vodovi i odeljenja su jako pogodni za formiranje i sprovođenje zadataka pučističkih A, B i C-timova, zarad zauzimanja institucija i zarobljavanja zvaničnika.
Ukoliko pučisti uspeju da održe zahvaćenu vlast bar nedelju dana unutar države, šanse za totalni uspeh im geometrijski rastu svakim narednim danom. Posle toga, slede i prva posredna ili neposredna međunarodna priznanja novih vlasti. Kod Nigera su to prvo direktno dali Mali i Burkina Faso, zatim i Gvineja, ali i indirektno Alžir, koji je najavio upotrebu svojih oružanih snaga u odbranu pučista u Nigeru od strane restauratorske intervencije. Takođe, Rusija i Kina se nisu naročito bunile zbog nigerskog razvoja događaja. Ovakvi momenti mogu biti veoma indikativni radi identifikacije, ako ne međunarodnih sponzora državnog udara, onda bar njegovih glavnih beneficijenata. Sponzorisanje državnih udara bila je specijalnost i gotovo „ekskluzivno pravo“ SAD i njenih zapadnih saveznika od Drugog sv. rata naovamo jer i nisu naročito marili za robusnost međunarodnog pravnog poretka. Međutim, događaji koji su lomili međunarodni pravni poredak poput Kosovskog presedana i haške selektivne pravde, naveli su i druge geopolitičke gigante da fleksibilnije posmatraju međunarodno pravo i da ponekad i mimo pravila kojih su se držali „poteraju vodu na svoju vodenicu“.
Jedina realna pretnja po pučiste u Nigeru i Gabonu sada više ne može doći iz unutrašnjosti njihovih država, čak ni od inostrano sponzorisanih terorističkih grupa. Može doći samo od inostrane vojne intervencije. Iako Niger na svojoj teritoriji ima oko 1.500 francuskih i nešto američkih trupa, oni ne mogu predstavljati realnu opasnost po pučiste bez intervencije koja bi došla iz pravca Nigerije ili Benina. Iz pravca Benina je težak teren za nastupanje, a Nigerija je razrovana iznutra u bezbednosnom i političkom smislu i, iako ima teorijski najjaču vojsku u tom delu Afrike, ne bi mogla ni uz pomoć drugih zemalja ECOWAS-a da sprovede uspešnu intervenciju bez ogromnog saučešća Francuske i/ili SAD. Francuska ima političkih poteškoća za donošenje takve odluke, pogotovu imajući u vidu ogromnu podršku javnosti Nigera, ali i ostalih zemalja stare francuske kolonijalne Afrike pučistima i narastajući anti-francuski, anti-američki dekolonizatorski sentimentu u regionu. Jedino ukoliko bi se uračunala „predvidiva nepredvidivost“ američkog vojnog faktora, koji, nije isključeno, bez „uznemiravanja“ svetske javnosti priprema intervenciju iz navedena dva pravca, mogli bi se ugroziti nigerski pučisti i njihov režim.
Za sada je nezahvalno prognozirati gde će se sledeće desiti državni udar: hoće li biti novog prevrata u Sudanu, hoće li biti pokušaja u Obali Slonovače ili u samoj Nigeriji? Hoće li biti restauratorskih neokolonijalnih državnih udara? Mnoge od najmoćnijih obaveštajnih službi ne mogu uspešno odgonetnuti ta pitanja. Ono što je veoma izvesno je da je dekolonizatorska „zaraza državnim udarima“ uzela maha, da ima dobar zamajac i da će se proširiti i na mnoga druga afrička društva, ali nije isključeno da će „mustru“ uzeti i pripadnici drugih oružanih snaga širom sveta. Tim pre, što je dekolonizacija i nacionalno oslobođenje uvek dovoljno jak motiv za bilo koji patriotski element i centar moći u bezbednosnim strukturama, a pogotovu ako se podrška dekolonijalizaciji od strane zemalja BRIKS-a još konkretnije materijalizuje.