Američko izdanje Politico objavilo je 11. januara jedan ozbiljan tekst, „Hamas. Šta je Katar znao i kada je to znao”?
Politico je relativno mlad medij po američkim standardima (osnovan 2007. godine), ali veoma zapažen. Deo je evropskog medijskog holdinga Axel Springer SE, koji, inače, poseduje medije kao što su Die Welt i odvratni tabloid Bild. Istovremeno, Politico uspeva da održi sopstvenu američku specifičnost, hodajući po ivici između Trampista i njihovih protivnika.
Moguće je da sve to ima veze sa glavnim sponzorima: Lockheed Martin, Raytheon Technologies i Improbable Worlds Limited.Imajući kao sponzore boju američkog vojno-industrijskog kompleksa i dobavljača simulatora za izvođenje ratnih igara za armije SAD i Velike Britanije, možete sebi priuštiti mnogo, čak i ako pripadate liberalima iz Aksela (Axel).
Slučajnost ili ne, noć nakon objavljivanja teksta, američka koalicija je izvršila raketne udare na baze jemenskih Huta. Događaj je generalno neizbežan i očekivan, ali čak i slučajnost i dalje izgleda neverovatno.
U obimnom materijalu, autori postavljaju pitanje koje se čini očiglednim: kako jedan od glavnih sponzora i partnera Hamasa, Katar, ne zna za događaje od 7. oktobra? S druge strane, takve materijale još niko nije napravio u vidu cele istrage ili u formatu koji je veoma blizak istrazi. Ali u portfelju Politico postoje mnoge značajne istrage za Sjedinjene Države; ovo je njihova novinarska jaka strana.
U isto vreme, članak je prepun apsolutno neverovatnih teza, od kojih neke vredi citirati.
Glavni motiv Katara da ćuti ako sazna za napad bio je njegov interes da prekine razgovore između Izraela i regionalnog rivala Saudijske Arabije o normalizaciji odnosa, rekli su obaveštajni zvaničnici. Sporazum između dve najveće ekonomije u regionu mogao bi da otvori vrata strateškoj saradnji u raznim oblastima, uključujući prirodni gas, katarski životni put“.
„Takav dogovor, na primer, mogao bi da otvori put za gasovod od Indije do Izraela preko Saudijske Arabije u okviru ambicioznog projekta koji su velike sile predložile na samitu G20 u septembru, poznatom kao Ekonomski koridor Indija-Bliski istok-Evropa, ili IMEC.”
Autor teksta napominje da Katar nije potpisao memorandum o IMEC i to smatra veoma sumnjivim. Međutim, Katar je tradicionalni dobavljač LNG (jedan od oblika tečnog gasa, radi lakšeg prevoza), koji je godinama stvarao infrastrukturu za njega, gradio flotu i nikada se nije usmeravao na snabdevanje gasovodima. Ali poenta je još drugačija – Saudijska Arabija nema neophodnu, a još manje dovoljnu količinu gasa za Indiju (i nije ga imala). Uopšte nije jasno gde su koreni energetske konkurencije u ovom slučaju.
“U interesu Katara je da opstruira proces normalizacije odnosa između Saudijske Arabije i Izraela”, rekao je jedan od činovnika.
„Svaka promena u odnosu snaga će potkopati poziciju Katara kao vodećeg diplomatskog igrača koji može sve”.
To nije ništa manje zanimljivo, jer Katar, iako je jedan od najvažnijih igrača na tržištu i učesnik u raznim „tajnim“ regionalnim šemama, ne samo da nikada nije bio vodeći diplomatski igrač, posebno u okviru arapsko-izraelskih odnosa, ali to nije ni pokušao.
Vredi obratiti posebnu pažnju na sledeći odlomak:
„Katar takođe postaje sve važniji partner za Evropu, posebno za Nemačku, koja se okrenula toj zemlji kao dobavljaču gasa kako bi nadoknadila gubitak snabdevanja iz Rusije”.
Dalje:
„Od kada je Hamas preuzeo kontrolu nad Gazom 2007. godine, Katar je finansirao izgradnju svega, od džamija do puteva i stambenih objekata, kao i obezbeđivanje goriva za glavnu elektranu u Gazi i isplatu plata vladinim službenicima”.
Sudeći po prezentaciji, autor članka predstavlja Dohu kao glavnog sponzora Hamasa, ali sam opisuje ukupnu pomoć Katara od dve milijarde dolara od 2007. godine, dok je godišnji budžet Hamasa bio 2,5 milijardi dolara. Ispada da je Doha njegov štićenik izdvajao oko 5% godišnje od ukupnih potreba pokreta i administracije pojasa Gaze? Čudan „generalni sponzor“. U stvari, stvarna vrednost Katara je prilično visoka, a finansiranje se procenjuje na 25% godišnjeg budžeta od 450 miliona dolara godišnje. Za izdanje ostaje pitanje: ko je i kako finansirao preostalih 75%?
„Izraelski zvaničnici dugo sumnjaju da je Hamas koristio cement iz Katara, kao i sopstveni novac, za izgradnju složenog sistema tunela ispod Gaze”.
Ovde Politico uzima zamah u još jednom važnom delu katarske ekonomije — industriji cementa. Zaista, Katar proizvodi cement raznih brendova, ali skoro svi njegovi susedi ga proizvode u velikim količinama, a glavna trgovačka platforma su UAE. Ako zaista treba da se instalira nešto tajno, onda bi Doha to mogla da uradi bez problema pod lažnom zastavom.
„Katar je dugogodišnji pristalica te grupe, što je razbesnelo neke od njenih suseda, koji Muslimansku braću smatraju terorističkom organizacijom. U 2017. godini, grupa muslimanskih država predvođena Saudijskom Arabijom, koja je takođe uključivala Egipat, Ujedinjene Arapske Emirate i Bahrein, prekinula je diplomatske veze sa Katarom zbog, kako su rekli, podrške terorizmu”.
Još jedan izuzetan pasus iz američkih medija. Pokret zaista aktivno podržavaju Katar i Turska, susedi Katara nisu oduševljeni njime, ali razlog za skandale 2017. godine bilo je otkrivanje veza, uključujući i finansijske, između Katara i Irana. Međutim, Katar je generalno bio poznati finansijski posrednik u regionu, pa čak i van njegovih granica još od Hladnog rata. I sam autor pominje da je upravo preko Katara sklopljen dogovor da Amerikanci otkupe svoje ljude od Irana za šest milijardi dolara iranske imovine.
Zanimljivo je i da se u ovom slučaju pominje Egipat, koji je 2017. godine navodno bio potpuno nezadovoljan istorijskim vezama Muslimanskog bratstva i Katara. Uprkos činjenici da su pet godina ranije upravo Sjedinjene Američke Države otvoreno korumpiranim šemama dovele pristalice Muslimanske braće na vlast u Egiptu, što se pretvorilo u kolosalan skandal i godine zategnutih odnosa između Egipta i SAD, kada su Egipćani srušili pristalice M. Morsija i njega samog, a američkom ambasadoru su pokazali vrata. Ne bi bilo loše setiti se odnosa CIA sa ovim pokretom tokom kampanje u Libiji.
Svi ovi citati bi se mogli nazvati dostojnim neke vrste bloga, a pozivanje na bezimene „obaveštajce“ i zvaničnike bilo bi beznačajno da je reč o nekoj drugoj publikaciji, a ne o Politico.
Ovo nije samo pristrasnost ili neprofesionalizam, to je veoma snažan nagoveštaj da Katar treba da uloži više napora da izvrši pritisak na lidere Hamasa. Sadašnji napori su u Sjedinjenim Državama jasno ocenjeni kao nedovoljni. Istovremeno, samo u pomenutom Politico 2017. godine, Vašington nije učestvovao u kampanji za blokadu Dohe, koju je organizovala Saudijska Arabija. Amerikanci su radije zauzeli izbalansiranu poziciju i držali distancu. Ovo je prvi put da se takav napad na Dohu dogodio posle dugo vremena.
Region ne može da ne razume naznačene (a ima i drugih) protivrečnosti u ovoj informativnoj poruci. Ali zašto je bio potreban takav pritisak?
Ovde se treba vratiti na razmenu mišljenja između američkog i izraelskog rukovodstva pred Novu godinu. SAD su insistirale na privremenom okviru za izraelsku operaciju. Izrael je, kao odgovor, najpre najavio „nekoliko meseci“, a početkom godine B. Netanjahu je generalno rekao da operacija nema rokova i da će trajati najmanje beskonačno. Možete to razumeti: što duže traje operacija, duže će biti potrebno da započne istraga velikih razmera. Ali za SAD je ovo potpuno neprihvatljiv scenario.
Kao rezultat toga, nakon što je isprobao različite opcije, uključujući i putovanje A. Blera, Vašington nije našao ništa bolje od toga da otvoreno izvrši pritisak na Dohu. Uostalom, nije pitanje samo o poziciji B.Netanjahua i njegovih jastrebova, već o tome da izraelska vojska ne pobeđuje u Pojasu Gaze. Kako su komentatori s pravom primetili u jednom od prethodnih članaka na ovu temu, umesto bitke za Alep, bitka za pojas Gaze se pretvara u bitku za Mosul. Ovo je jedan od najgorih scenarija za Vašington, koji će već sada biti optužen za sve grehe i sa izraelske i sa arapske strane.
Sjedinjene Države jednostavno počinju da zahtevaju da Katar upotrebi sva neophodna sredstva da utiče na Hamas kako bi zaustavio otpor. I nije važno pod kojim izgovorom. Ali situacija je otišla predaleko i ovde nisu mogući jednostrani ustupci.
Do sada je signal Kataru uokviren kao preliminarni, kroz bezimene izvore i namerne, svrsishodne (očigledno) praznine u prezentaciji materijala, ali nakon njega svi shvataju da je istraga poput onih koje je objavio Vašingtonski institut za bliskoistočnu politiku u vezi Libanu, Iraku i Hezbolahu u smislu finansija, trgovine drogom, snabdevanja oružjem. Nije bitno koliko ima istine ili poluistine, bitan je politički vektor i rezultat.Za Rusiju i njene medijske aktere bio bi ozbiljan propust da ignorišu ovu temu i materijal u Politico. Uostalom, ovde možete vrlo dobro da pogledate metode kojima SAD rade u odnosu na svoje formalne i neformalne saveznike. Kako primećuje Politico, donedavno su Sjedinjene Države govorile da je Katar „glavni saveznik van NATO“.
E, ovako se sada možete ponašati prema svom glavnom ne-NATO savezniku – počnite otvoreno da ih ucenjujete da biste postigli ono što oni sami ne mogu. SAD ne uspevaju da izvrše pritisak na Izrael, što znači da ćemo Dohu ucenjivati ugovorima o prirodnom gasu sa Nemačkom. Nije uzalud naglasak na tome. Kako će saveznik rešiti to pitanje nije od značaja za probleme Indijanaca.
I tu dolazimo do one Kisindžerove izjave: „Biti neprijatelj SAD je opasno, ali biti prijatelj SAD je kobno“!