Одлазећи генерални секретар НАТО пакта Јенс Столтенберг недавно је обелоданио да су у току разговори унутар чланица Северноаталнске алијансе о распоређивању нуклеарних бомби због растуће претње Русије и Кине, као и да је време са “Алијанса” покаже свету свој нукеларни арсенал.
Генерално нуклеарни арсенал Северноаталнског пакта није никава тајна, стратегија и начин употребе као и тренутне базе где су бомбе распоређене.
Такође треба додати да НАТО пакт нема једниствени нукеларни арсенал, јер су у питању америчке нуклеарне бомбе пре свега оно што се зове тактичко нуклеарно оружје. Осим САД нуклеарне силе у Европи су Велика Британија са морнаричким арсеналом смештеним у нуклеарним подморницама и Француска која осим морнаричко нуклеарног арсенала има и ваздухопловни док је копнени елемент тријаде елиминисан.
Оно што је занимљиво у вези са тврдњом вађења ракета из складишта, да у складиштима постоје једино америчке нуклеарне бомбе у цилиндирма “WS3” у неколико војних база широм Европе и то је све ако се не рачунају нукеларни капацитети Француске и Велике Британије.
Столтенберг је рекао да неће да објашњава детаље колико нуклеарних бојевих глва би требало да буде оперативно, а колико у складиштима.
Оно што Столтенберг није напоменуо да су САД у неколико наврата преацивали тактичку нуклeарно оружје у Европу.
Према неким проценама у Европи тренутно има 100 америчких нуклеарних бомби B-61 верзија 10/12. Нуклеарне бомбе B-61 могу да носе амерички борбени авиони F-16, F-18 и F-35 као и немачки Eurofighter Typhoon 2000.
Оно што се дефинише као нуклеарно оружје НАТО пакта мисли се на британски војни арсенал који броји 225 нуклеарних бојевих глава.
Оно што је занимљиво неки подводе по ЕУ нуклеарни арсенал француске нуклеарне бојеве главе укупно 229 примерака.
The US nuclear weapon in Europe is the air-dropped B61 bomb. The French nuclear missiles have a range of 10000 km. The UK nuclear missiles have a range of 12000 km. Paris/London – Moscow Distance: ~2500 km. Russia has the nuclear-capable Iskander system in Kaliningrad. pic.twitter.com/PaVLgOjsKJ
— Affectus Comprime (@AComprime) January 17, 2024
У Европи се налази укупно 5 база у којима се налазе цилнидри WС-3 у којима су смештене нукеларне гравитационе бомбе. То су базе Геди и Авиано у Италији, Булхел у Немачкој, Клајне Боргел у Белгији и Волкел у Холандији. У Турској то је база Инџирлик, иако су се у последњих неколико година објављиване информације да је нуклеарно оружје из те базе уклоњено и пребачено у базу Девеселу у Румунији, где је смештен део антиракетног штита САД, али испоставило се да то није тачно.
Такође, цилиндри WС-3, али без нуклеарног оружја се налазе у бази Рамштајн и Норвенцих у Немачкој, бази РАФ Лакенхет у Великој Британији, Балекесир у Турској и Араксос у Грчкој.
Према подацима из 1998 у бази Волкел која се налази у Холандији било је 11 цилиндара, Клајне Боргел исто 11, Геди исто 11, у Авиану чак 18 цилиндара. Највише цилиндара за нукеларне бомбе Б61-12 налази се у две авио базе којима управљају САД база Рамштајн чак 54 цилиндра и Инџирлик у Турској са 25.
У Европи најважније базе су Бихал код града Ајфела која је база 33. тактичке ескадриле немачког ратног ваздухопловства у којој се наводно и данас чува 20 нуклеарних ваздухопловних бомби и то два подтипа варијанте Б61 које носе ловачки авиони.
У случају неке непредвиђене ванредне ситуације авио бомбе типа Б61 би биле монтиране под крила авиона торнадо и директно усмерене на непријатељске циљеве у случају угоржавања источних граница НАТО пакта.
За време Хладног рата циљ нукеларног арсенала био је у случају да конвенционални напад не успе за заустављање совјетског оклопа употреби нукеларно оружје.
НАТО пакт је по завршетку Хладног рата у складу са стратешким смерницама извео опсежно смањење типова и броја нуклеарног наоружања размештеног на простору европских чланица НАТО. Ваља споменути да нуклеарни арсенал НАТО од 1987. садржао је девет различитих тактичких нуклеарних система наоружања, али је тај број у 1991. смањен на пет типова тактичког нуклеарног наоружања. После 1993, а онда 1998 стање се није много променило. У питању нуклеарног наоружања у саставу УСАФ то су гравитационе бомбе Б-61 модел 10, касније модернизоване на модел 12, поморски део чине британске балистичке ракете Тrident II који су заменилие британске гравитационе нуклеарне бомбе WЕ-177.Стратешки документ МЦ 400
Децембра 1991. усвојена је била серија стратешких докумената НАТО који су били у супротности са јавним Стратешким концептом савезништва из 1991 и касније из 1999.
Ради се о извештају МЦ 400 прихваћеном убрзо после усвајања стратешког концепта НАТО у Риму. Овај документ обезбедио је даље постојање америчког нуклеарног арсенала у Европи, кога савезниче ненуклеарне државе разумеју као највећи гарант раширеног застрашивања од стране САД. На подручју нуклеарне стратегије је ревидирани документ МЦ 400/1 из 1996 који је усмерен ка усвајању мањих, али флексибилних нуклеарних снага НАТО, које поред средства за очување мира, постају и гаранто чувања безбедности НАТО пред изазовима у будућности. Средином 1990 тих НАТО је прекинуо са напред израдом борбених нуклеарних планова приликом одлучивања које циљеве треба напасти, већ је предност дата процени и пројектовању у реалном времену и на основу потреба и циљева.
У пролеће 2000. Уследио је нови документ под ознаком МЦ 400/2, који садржи америчку интерпретацију Стратешког концепта савезништва.
Интересантно је што је у Србији скоро и непознато да унутар НАТО пакта постоји посебна група за нукеларно планирање (Nuclear Planning Group) у којој су све чланице осим Француске и Исланда које имају статус посматрача, а учествују у обликовању нуклеарне стратегије НАТО и обликовање смерница за употребу и обезбеђење заштите НАТО -вих нуклеарних снага. На нивоу министра одбране група се састаје обично два пута годишње, међутим постоји стално радно тело представника чланица једанпут недељно. Група за нуклеарно планирање у свом саставу има и ад хоц организована тела: Групу на високом нивоу и Група за безбедност оружја којима преседавају Американци, а састављене су из експерата који делују на подручју нуклеарног планирања и безбедности и заштите нуклеарног оружја. И нове чланице су са уласком у савезништво добиле право учествовања у тој групи, а од њих се очекује да подрже темељну улогу нуклеарног оружја у спречавању рата.
Стратешки документ МЦ 400/1/2
Овај документ обезбедио је даље постојање америчког нуклеарног арсенала у Европи. На подручју нуклеарне стратегије тај документ је ревидиран 1996. и познат је по ознаком документ МЦ 400/1 који је усмерен на мање, али флексибилне нуклеарних снаге НАТО. У пролеће 2000. уследио је нови документ под ознаком МЦ 400/2, који садржи америчку интерпретацију Стратешког концепта савезништва.
Према условима Уговора о коначном решењу у погледу Немачке, који је ступио на снагу 15. марта 1991, Немачка се одрекла производње, поседовања и контроле нуклеарног, биолошког и хемијског оружја. Међутим, она и даље има америчко нуклеарно оружје и то 20 америчких тактичких нуклеарних бомби Б- 61 стационирано је у ваздухопловној бази Бихал.