Русија није напустила игру на Блиском истоку и бројне државе региона и даље имају разлоге да продубљују своје односе са Москвом.
И поред тренутног заглављивања на украјинском фронту, нНе треба отписивати Русију на Блиском истоку. Уобичајено мишљење на Западу јесте да Москва убрзано губи утицај широм региона. „Руски углед на Блиском истоку је доживео колапс“, написали су у јулу 2025. године Мајкл Мекфол и Абас Милани са Универзитета Станфорд. Ипак, Русија остаје активан фактор на Блиском истоку, а Сједињене Америчке Државе би, према оцени аутора, требало да делују како би осујетиле амбиције Москве у региону.Нема сумње да су многи партнери руског председника Владимира Путина у региону последњих месеци ослабљени или потпуно поражени. Побуњеници су у децембру 2024. године свргли сиријског лидера Башара ел Асада, док је Израел нанео тешке ударце Хамасу и Хезболаху, организацијама које подржава Иран, дугогодишњи савезник Кремља. Истовремено, рат у Украјини наставља да исцрпљује руске ресурсе. Ипак, ти неуспеси још увек нису прерасли у геостратешки пораз Русије, нити су довели до регионалног престројавања против Москве.
Русија не само да задржава присуство на Блиском истоку, већ се налази и у позицији потенцијалног повратка. Такав развој догађаја био би штетан по америчке интересе, нарочито уколико Путин одлучи да паузира рат у Украјини. У одсуству оштрих послератних казнених мера, што се тренутно не чини вероватним, Русија би из украјинског сукоба могла изаћи снажнија на Блиском истоку него што је била раније, и то у најмање три кључна сегмента.
Прво, Русија и даље има значајан утицај широм региона, посебно кроз продубљивање односа са противницима САД. Партнерство Москве и Техерана наставља да јача, упркос томе што Русија током дванаестодневног рата Ирана са Израелом и Сједињеним Државама није пружила директну војну помоћ. Процурела руска документа Министарства одбране потврђују да је Москва започела склапање првих 16 ловачких авиона Su-35 за Иран, у оквиру уговора вредног 6,5 милијарди долара, који би значајно модернизовао иранско ратно ваздухопловство и ојачао противваздушну одбрану, укључујући и способности против Израела. Истовремено, Путин покушава да се позиционира и као посредник између Израела и Ирана.
Друго, Русија и даље има снажно упориште у Сирији након пада Асада. Москва задржава своје војне базе, остаје важан економски партнер и ужива значајан политички утицај. Нови сиријски председник Ахмед ел Шара не показује намеру да се одрекне сарадње са Русијом, иако настоји да поправи односе са Западом. Он је изјавио да је у децембру 2024. године постигао договор са Москвом да се Русија не меша у борбе, уз прећутни пристанак да Асад буде уклоњен, али да руско присуство у Сирији остане.
Поред тога, Русија је задржала присуство и у Либији, где је пребацила значајан део својих војних капацитета из Сирије. Све то омогућава Москви да остане фактор на стратешки важном Медитерану и да пројектује моћ ка јужном крилу НАТО, Блиском истоку и Африци.
Треће, Русија одржава снажне економске и дипломатске везе са савезницима Сједињених Држава у региону. Ниједан амерички партнер на Блиском истоку није раскинуо значајне споразуме са Русијом, нити се одлучно прикључио напорима Запада да изолује Москву због рата у Украјини. Земље региона нису увеле санкције Русији, а економска сарадња са Турском и државама Персијског залива чак је и ојачала након 2022. године.
Трговина Русије са Уједињеним Арапским Емиратима, ван сектора нафте, достигла је 11,5 милијарди долара у 2024. години, што представља раст од пет одсто у односу на претходну годину. Емиратске компаније настављају да инвестирају у кључне руске секторе као што су енергетика и транспорт. У августу 2025. године председник УАЕ шеик Мохамед бин Зајед посетио је Русију ради јачања економских односа, након учешћа на БРИКС самиту у Казању у октобру 2024. године. Недуго затим, Русија и Саудијска Арабија потписале су редак споразум о безвизном режиму током саудијско-руског инвестиционог форума у Ријаду.
Утицај Русије у региону има потенцијал за обнову, посебно уколико дође до застоја у украјинском рату. То би ослободило руске ресурсе и омогућило Кремљу да се поново фокусира на Блиски исток. Москва вековима настоји да контролише источни Медитеран, пре свега због топлих лука и стратешког положаја који омогућава пројекцију моћи ка Европи и јужном крилу НАТО.
Руски одбрамбено-индустријски комплекс остаје отпоран и, уколико дође до прекида борби у Украјини, Русија би могла значајно да повећа извоз наоружања државама Блиског истока. Иако неки аналитичари доводе у питање квалитет руске војне технике, многе земље региона и даље имају велику, незадовољену потражњу за руским системима и никада нису изгубиле интересовање за њих, упркос страху од западних санкција.
Истовремено, бројни актери на Блиском истоку оптужују Сједињене Државе за двоструке стандарде и лицемерје, указујући на далеко већу подршку Украјини него арапским савезницима. Таква перцепција, без обзира на њену тачност, чини регион пријемчивијим за руске поруке, посебно имајући у виду и кључну улогу Русије на глобалном енергетском тржишту.
Сви ови фактори омогућавају Москви да шири свој наратив кроз медијске канале као што су RT и Sputnik Arabic, који већ сада достижу милионску публику. RT Arabic је још 2015. године био међу три најгледанија канала у Египту, Мароку, Саудијској Арабији, Јордану, УАЕ и Ираку, док је 2024. године, према доступним подацима, досегао готово 47 милиона гледалаца, уз вишеструко више пратилаца на друштвеним мрежама у односу на Al Jazeeru или Al Arabiya.
Укључивање Владимира Путина у америчке иницијативе за обнову Газе, попут такозваног „Одбора мира“, представља, по оцени аутора, погрешан корак. Уместо тога, Сједињене Државе би већ сада требало да предузму мере како би спречиле обнову руског утицаја на Блиском истоку и у Северној Африци.
Рат у Украјини показао је дубоку повезаност блискоисточног и европског безбедносног простора. Вашингтон и његови савезници могли би да се такмиче са Русијом за утицај у региону, посебно на Медитерану, као део шире стратегије супротстављања Москви. Јачање улоге Украјине као алтернативног партнера у региону, нарочито на тржишту наоружања, представља једну од могућих опција.
Како каже стара изрека, боље је спречити него лечити. Уколико Сједињене Државе не делују на време, суочавање са Русијом на Блиском истоку, али и у Европи, биће знатно теже. Владимир Путин игра дугу игру, а исто би, закључује аутор, требало да учини и председник Доналд Трамп.