МИГ-25 УБИЦА АМЕРИЧКИХ ЛОВАЦА ИЗНАД ИРАКА

Како бива по обичају, увек после одређеног времена изађе истина на видело. Неписано правило, потврди се и по окончању сваког сукоба. Прво победник прича своју верзију истине, која се временом мења, како се нарација проверава. Тако се и Military Watch Magazine у тексту од 19. септембра 2023. године, осврнуо на операцију Пустињска олуја 1991. године и шта је ирачки МиГ-25 оборио током тог сукоба.

Током Заливског рата 1990-91. године, ловац F-15C/D Eagle и пресретач МиГ-25ПД Foxbat били су најспособнији авиони ваздухопловних снага Сједињених Држава и Ирака у смислу њихових борбених способности ваздух-ваздух.

Први је неспорно био најбољи ловац с којим су располагале западне ваздухопловне снаге, и тако ће остати до 2000-их година, док се други сматрао трећим најспособнијим у совјетској служби и најспособнијим који је икада извезeн до сада.

© U.S. Air Force photo by Tech. Sgt. Daniel Asselta

F-15 и МиГ-25 су били блиски ривали, а Eagle је развијен углавном као одговор на Foxbat и ова два ривала сукобили су се у Ираку, Сирији и изнад Алжира где су биле распоређене МиГ патроле да одврате израелске ваздушне нападе. Последњи сукоб између ових ловаца догодио се 30. јануара 1991. године, када је ирачко ваздухопловство намеравало да лови и уништи америчке ловце F-15 које су деловале у ваздушном простору Ирака. Ирак је на располагању имао само једну ескадрилу од око 25 пресретача МиГ-25, док америчко ваздухопловство не само да је пружило својим јединицама веома цењену подршку авиона за рано упозорење и контролу, већ је такође послало пуних 18 сквадрона са ловцима F-15, размештајући тако преко 450 ових ловаца, од 900 тада у употреби. Највећи део америчке флоте F-15 распоређен је тада био на Блиском истоку, иако њен број није спречио напоре Ирака да обара америчке ловце. Напредне могућности МиГ-25, који је у првом сукобу ваздуха-ваздух у рату срушио ловац F-18 Hornet, значиле су да за борбу против њих није коришћен ниједан други ловац америчког ваздухопловства осим F-15.

Дана 30. јануара 1991. године, пар ловаца МиГ-25 из 96. ескадриле ирачког ваздухопловства напао је два америчка F-15C источно од Кан Бани Сада. Ово је био други покушај употребе ловаца МиГ-25 за напад на F-15, при чему је ирачка копнена контрола раније усмерила два МиГ-25 да нападну aмеричке ловце који делују у ирачком ваздушном простору између његове источне границе са Ираном и главног града Багдада где се испоставило да није било циљева, већ су проблем чинили атмосферски поремећаји.

Међутим, изненада су их напали амерички ловци F-15 који су били подржани низом средстава за електронско ратовање, ирачки ловци су лансирали само једну ракету ваздух-ваздух Р-40 која је успела да погоди и оштети један амерички F-15. Други F-15 је као одговор испалио две ракете AIM-7 Sparrow, које су обе промашиле своје мете, након чега је уследила салва ракета која такође није успела да погоди брзе ловце. Ирачки ловци су се потом вратили у авио-базу Тамуз западно од Багдада. На том путу пресрела су их још два F-15 који су испалили неколико ракета AIM-7 Sparrow, које такође нису погодиле мигове. Не само да је МиГ-25 било знатно теже погодити, јер су авиони имали глобално непревазиђену брзину и висину лета далеко испред америчких ловаца, већ су и њихове ракете Р-40 биле већег домета и носиле су много веће бојеве главе од 100 кг у односу на ракете AIM-7, које су биле у наоружању ловаца F-15.

Пратећи повлачење првог пара F-15, ирачки земаљски радари су закључили да је авион F-15, који је био погођен ракетом Р-40 успорио док се спуштао и вероватно се срушио унутар Саудијске Арабије. Пилоту ирачког МиГ-25 који је испалио Р-40 тако је приписано вероватно обарање, које је касније и потврђено након што је идентификована олупина америчког ловца F-15 у северном делу Саудијске Арабији.

Америчко ваздухопловство је негирало губитак и тврдило да се оштећени “Орао” вратио у базу, иако је остало непознато да ли је летелица икада поново оспособљена за лет. Без обзира да ли се Орао срушио или не, двобој два на два представљао је победу за ирачки МиГ-25 над америчким F-15C. Ово је имало потенцијално значајне импликације за америчку војску и њене савезнике, пошто је МиГ-25 који је први полетео 1964. године био далеко од најспособнијег совјетског ловца или пресретача у служби и био је у међувремену надмашен по способностима са новим совјетским ловцима МиГ-31 и Су-27. Ако је извозна варијанта МиГ-25 у рукама пилота из трећег света, а која ради без Авакса или друге подршке, могла да буде боља од F-15 у борби ваздух-ваздух, предност коју би могли да уживају МиГ-31 и Су-27 може бити недостижна јер су ови авиони технолошки пуна генерација испред МиГ-25.

Распад Совјетског Савеза и скори колапс његовог сектора борбене авијације током наредне деценије умањили су такве забринутости, али се показало да Су-27 који је допао у руке америчког ратног ваздухопловства током 1990-их има огромне предности у односу на F-15 током тестирања. Перформансе претходника Су-27, МиГ-25, можда су биле рано упозорење на лошу позицију у којој се F-15 налазио.