Све очи света упрте су данас у јужни Либан где би лидер шиитског покрета Хезболах Хасан Насралах требао да одржи историјски говор како је наведено, а многи спекулишу и да ће он у свом говору озваничити улазак у рат против Израела.
Хезболах од када је Хамас напао Газу и када су Израелци узвратили жестоко по Гази у којој је до сад погинуло више од 8.000 цивила скоро сваког дана води битку на граници са израелском војском.
Ред ракетирања, ред гранатирања, ред напада израелских дронова постали су свакодневица.
Због Газе први који су објавили рат Израелу били су јеменски Хути, шиитска мањина у ратом подељеном Јемену коју не признаје нико осим Ирана, а који су недавно окончали крвави вишегодишњи рат у Јемену.
Сада на ред да се прикључе рату који би требао да ескалира у регионални требало би да се придруже и Хезболах и иранске милиције и да се споје са иранском револуционарном гардом у Сирији.
На друштвеним мрежама од понедељка 30. октобра се скоро сваки дан највљује Насралахов говор што је идеална прилика да упознао овог верско политичког клерика који кроји судибину Леванта, а посебно Либана.
Хасан Насралах рођен је 1960 године у источном Бејруту, где се његова породица преселила из Базурије, близу Тира на југу Либана у потрази за бољим животом. Породица се вратила из Бејрута у Базурију 1975. године када је избио Либански грађански рат. Годину дана после почетка грађанског рата 1976. придружио се редовима борава умерене шиитске милиције и покрета Амал. Због своје даровитости послат је на курс шиитске веронауке у Наџафу, Ирак, где је био ученик Мухамеда Бакра ал Садра и Абаса ал-Мусавија.
Под утицајем Мусавија, постао је политички следбеник радикалнијег исламисте шејха Мухамеда Хусејна Фадлалаха.
После две године одсуства 1978. враћа се у Либан заједно са Абасом ал-Мусавијем и постаје предавач у школи коју је основао ал Мусави у месту Бадбелку у долини Бека и постаје вођа покрета АМАЛ за тај део.
Међутим уследио је спор када је основан био “Одбор за спасење” у који су ушли десничарски хришћани марионити. Због тога ал Мусави напушта шиитску милицију АМАЛ и оснива нови покрет “Исламски Амал”.. Насралах се прикључује групи која је названа “Фадлалахови следбеници” који су били повезани са Иранском револуционарном гардом која је била послата за борбу против израелске инвазије, и помогао је да се створи организација која је 1985. званично названа Хизбул -лах (Хизб Алах, Божја странка) код нас “Хезболах”.
Уследио је његов муњевити успон као верског и политичког лидера и до 1989. Насралах је постао важан вођа Хезболаха и командант ове милиције. Године 1989. после унутрашњег спора у редовима Хезболаха и односа према Сирији , отпутовао је у Иран
да заврши своју верску обуку.
Дана 18. фебруара 1992. године Насралах је именован за генералног секретара
либанског Хезболаха, заменивши Мусавија, који је био убијен је два дана раније од стране израелског командата. Политика отворености коју је Насралах заговарао била је оштро критикована унутар покрета, посебно Субхи Али ал-Туфаили. Насралах је, у ствари, желео да Хезбулах активно учествује у либанској политици и залагао се за прекид операција против Израела, у случају израелског повлачења из јужног Либана.
Године 1995- Насралах је поново изабран за генералног секретара Хезболлаха на мандат од три године. У септембру 1997, његов син Хади је убијен у Јужном Либану сукобу између припадника Хезбулаха и израелских војника. У новембру исте године је покренуо апел да добровољци свих вера се упишу у нову мултиконфесионалну бригаду формирану за борбу против израелске окупације Јужног Либана. У јануару 1998, избацивање Субхија Туфајлија из савета водеће шуре омогућило је Насралаху да се консолидује његов положај на челу покрета.
Дана 24. маја 2000, уследило је дефинитивно повлачење Израелских одбрамбених снага из Јужног Либана што је учинио Насралаха херојем у очи арапског света и постао је застрашујућа политичка фигура у Либану. Кажу да је направио Хизбуллаха.За њега се каже да је Хезболах учинио аутономним и од Сиријаца и од Иранаца,који то подржавају, и којима се диве и поштују. Он је 7. августа 2001. поново изабран на четврти мандат за шефа Хезболаха. Насралах је оправдаовао употребу бораца самоубица у нападу на израелске циљеве иако је Хезболах осуђивао терористичке акције према другим местима.
У јануару 2004. Насралах је победио у преговорима Израел, где су израелске власти пристале да ослободе 429 либанских затвореника и врате тела педесет девет бораца, у замену за израелског таоца и тела три израелска војника, након неколико година преговора, који су вођени преко посредника.
Насралах је трансформисао Хезболах у Либану из војне организације у друштвени покрет и политичку странку највећу у заједници Шиита и у на првим изборима на којима су учествовали добили су девет места у либанском паралменту. Покрет је 2004. године имао више од 50.000 чланова, али претпоставка је да са симпатизерима има неколико стотина хиљада. Осим политичке партије Хезболах има своју оружану формацију, сателитску телевизијску станицу и мрежу социјалних услуга која помаже углавном сиромашнима Шиитима и осталом становништву Либана на које је држава заборавила. Насралах је обично познат по почасној титули “Саииид”.
Круна каријере Хасана Насралаха и његов успон у лидере са огормном моћи у Либану био је 2006. године када су приупадници Хезболаха у рат јул/август нанели болан пораз израелској восци и по први пут скинули мит о неуништивости тенка Меркаве.
Хезболах је у том рату који је покренут био заједном са Хамасом по први пут јавно употребио свој ракетни арсенал, онемогућио израелску извиђачку и обавештајну делатност на тактичком нивоу, агресивну употребу авијације и оклопних једница, а нанео је и ударац израелској морнарици на мору. Хезболах је тад остварио предност над војним потенцијалом Израела јер је изабрао место и време за рат наневши велику и болну лекцију Израелу. У рату 2006. није успео да порази Израел, али Израел није успео ни да победи Хезболах. На страни Насралаха били су медији он је схватио значај медија и њиховое употребе-
Са избијањем грађанског рата у Сирији припадници Хезболаха прикључили су се регуларним једницама Сиријске Арапске Армије са којима су водили заједничку борбу против сунитских и протируских милиција и припадника Исламске државе.
На унутрашњој сцени су постали све значајнији политички играч без кога је у Либану било немогућ формирати власт.