Када се нешто последично одвија у Гази у питању је Хамас, а када се нешто нежељено одвија на југу Либана онда се ту јавља Хезболах. Рекли би две партије које се разликују верски и доктирнарно Хамасовци су Сунити, а Хезболах Шиити. Заправо једна и друга страна су уједињени само у једном, а то је да нестане Израел.
Хамас је своју операцији започео у суботу рано ујутро координисаним нападом на југ Израела, где су за само некоико сати разбуцали израелску војску, полицији, побили бројне цивиле у Кибуцима и дошли скоро на 10 км удањености од Палестинске самоуправе на Западној обали.
За то време Хезболах је претио вербално, а онда је дошло до првих окршаја. Стари знанац Израела који је однео приову победу у Другом либанском рату поново се огласио никад јачи са новим ракетама било крстарећим било противбродским да потсети да су ту „јачи него икада“.
Ко је Хезблах без којих у последњих 14 година нема сукоба ни мира без њих. Сарађују са свима којима је противник Израел, а богато искуство су стекли у 10 година рата у Сирији.
Хезболах (у преводу божја странка, партија), либанска шиитска исламска организација (покрет и политичка странка), састављена је из два крила – војног и политичког – 1982. године после прве војне интервенције Израела и упада у ову блискоисточну земљу коју је раздирао крвави грађански рат од 1975 године.
Ова организација превасходно је била установљена као милиција која је имала задатак да се бори против Израела. Корени настанка ове организације налазе се у иранској револуцији из 1979 и доласком Хомеинија на власт. Значајну улогу, посебно у наоружавању ове организације, имала је и Сирија којој је Хезболах ту услугу вратио кад је избио грађански рат у Сирији на страни Асада, осим регуларне војске, иранских Пасдарана, борио се и Хезболах.
Од самог почетка прославили су се самоубилачким нападима на израелске војнике, а међу њиховим жртвама су били и амерички маринци 1983, али и француски падобранци који су били затрпани испод гомиле рушевина када су се бомабаши самоубице закуцавали на зграде-мете.
У периоду од 1982. до 2000 када се Израел повукао из јужног Либана неколико стотина израелских војника страдало је као жртва самоубица са “Фарме шеба”.
Ова шиитска исламистичка организација има и своје политичко крило. У периоду од 1990. од завршетка грађанског рата у Либану, а посебно од израелског повлачења са југа Либана то политичко крило добило је веома значајну улогу.
У земљи растрганој системском корупцијом Хезболах је за кратко време постао веома популаран, пре свега захваљујући програму “Либан по иранском моделу” помоћу којег су локалном становништву помагали на различитим програмима који се тичу здравства (отварања домова здравља, амбуланти и болница), школовања и социјалне бриге за становништво које живи на улици или је “бачено” на ивицу сиромаштва.
Због ових мера Хезболах је био веома популаран не само међу шиитским становништвом, него и међу хришћанима, према којима су имали благонаклони став за разлику од Сунита.
У развоју Хезболаха постоје неких пет периода развоја: Први од 1983 до 1988; Други од 1989- 1995; Трећи 1996-2000; Четврти од 2000 до 2006 и Пети од 2007 до данас.
Први период овај период који се односи на период израелске агресије или инвазије, ко како воли на Либан обележиле су отмице и самоубилачки напади. У јавности веома су одјекнула три напада 1983. Припадници Хезболаха су са возилима пуним експлозива напали различите циљеве израелски војни конвој, америчку и француску војну базу. Експлозије су проузроковале огромне жртве, што је утицало на САД и Француску да повуку своје војне снаге из Бејрута. Ти нападаи у историји обележени су као први самоубилачки напади са кориштењем експлозива. Хезболах се у том периоду укључио и у герилски рат против Израела. Тадашњи лидер Хезболаха Абасс ал Мусаwи никад јавно није признао одговорност за те нападе.
У другом периоду тј после 1985. Хезболах се усмерио од самоубилачких напада на интензивни герилски рат против израелске војске на југу Либана. Многи су нагађали због чега толика нагла промена у тактици деловања. Одговор је био у губљењу мрежне организације, јер посвећивање самоубилачким мисија ослабило је ову организацију у рату са бројним локалним милицијама. У том периоду озбиљнију обуку преузима Иран. У том периоду једна од најачих шиитских милиција Амал доживљава затон, а значајну улогу добија и Сирија, а значај добијају и медијско-психолошке операције. Најкарактеристичнији пример је било повећање подршке и утицаја међу локалним становништвом на југу Либана. Наиме Хезболах је већ тад систематски обновио око 1.000 кућа разрушених у сукобу са израелском војском. Активност на помагању локалном становништву постала је убрзо константа Хезболахове политике због чега је овај покрет почео да ужива све већу популарност међу становништвом. У том периоду приоритет добија напад на израелске циљеве. Сви ови фактори допринели су да Хезблах на југу Либана почне да организује нову инфраструктуру. Регрутација се обављала преко различитих спортских такмичења где су бирани најспособнији који су обучавани да би приступили елитним јединицама јачине до 50 људи како би наоали израелске осматрачке таксе.
Фебруара 1992. Израел је успео да ликвидира Аббаса ал Мусаwија тадашњег вођу Хезболаха. Његова смрт покренула је унутар партијску борбу у којој је превагу однео садашњи лидер Хасан Насраллах. Мусаwијева смрт у целини није успела да ослоби Хезболах. Доласком Насраллаха Хезболах покреће међународне акције, а два месеца од Мусаwијеве смрти уследио је бомбашки напад у Аргентини.
Трећи период уследио је паралелно са серијом терористичких напада у иностранству. Хезболах је сасеријим психолошких операција успео да убеди јавност, а посебно израелску да је цена коју јеврјеска држава плаћа превелика. Хезболах је наставио серију отмица израелских војника, побољшано је обавештајно прикупљање информација, са великим уделом укључивања локалног становништва на свим нивоима за прикупљање информација. Коначна одлука Израела да се 2000. повуче из јужног Либана увела је овај покрет у Трећу фазу.
Та трећа фаза означила је фазу кад Хезболах постаје од војнд формације и политичка партија. Хезболах учествује на свим локалним и парламентарним изборима добијајући у просеку осам места у парламенту. Гласачка база постаје толико јака да чак и хришћани који су гласали за представнике окрећу се Хезболаху. Те 2002 бројно стање бораца Хезболаха креће се између 20.000-25.000 бораца.
Четврти период креће управо 2002 године и завршава се Другим либанским ратом августа 2006. када избија Други либански рат у коме је Хезболах показао да је респектабилна снага. У том периоду Хезболах се значајно наоружао широком палетом противоклопних ракета, палетом тактичких ракета домета од 50 до 150 км уз значајну помоћ Ирана и Сирије. У том периоду формира се нова стратегија где се преводе сви радови и мемоари израелских генерала, официра и политичара. Из тог рата Хезболах је извојевао пирову победу која је ојачала ову партију посебно када је огроман новац уложен у обнову порушених кућа и инфраструктуре.
У земљи растрганој системском корупцијом Хезболах је за кратко време постао веома популаран, пре свега захваљујући програму “Либан по иранском моделу” помоћу којег су локалном становништву помагали на различитим програмима који се тичу здравства (отварања домова здравља, амбуланти и болница), школовања и социјалне бриге за становништво које живи на улици или је “бачено” на ивицу сиромаштва.Пети период креће од 2007 где се Хезболах орјентише са војног деловања на политичко. Учествује на свим изборима где добијају значајну подршку. Нова прекретница за овај полрет почиње 2012 избијањем грађанског рата у Сирији у који се ова партија укључује са борцима, а за узврат пребацује се ракетна техника и сложену борбени системи због чега Израел до дана данашњег изводи превентивне нападае на потенцијалне циљеве.
Хезболах је такође од средине 1990-тих фомрирао и сопствену медијску мрежу (телевизијске, радио станице), као и неколико дневних листова и недељника који су ширили пропаганду у корист ове организације.
Војно крило Хезболаха је увек било значајније од политичког. Обуку новорегрутованих припадника спроводили су припадници иранске револуционарне гарде, сиријски војнци. Бројно стање војног крила Хезболаха процењено је на 30.000 бораца, организованих у бригаде, од којих је свака способна за самосталне операције иако су подчињени централној команди.
Хезболах је присутан у сваком граду или селу где живе шиити. Све функционише кроз Месни одбор за безбедност којим преседава официр који је прошао војну обуку у Ирану. Допунска обука одвија се у Балбеку на тамошњим полигонима и у долини Бека, али и у Ирану.
Сви борци Хезболаха имају своје лично пешадијско наоружање укључујући ту и ручна противоклопна средства која држе код куће. Неке процене говоре да је број таквих бораца око 15.000. Иначе, занимљиво је да ниједна либанска влада од 1990-тих никада није покушала да разоружа Хезболах. Напротив, све легално изабране власти у Либану су Хезболаху признали легитимитет и статутс националног ослободилачког покрета.
У периоду од 1982 до 25. маја 2000, када се израелска војска коначно повукла са југа Либана, Хезболах је водио герилски рат против Израела и јужнолибанске војске која је била под патронатом јеврејске државе.
Повлачењем Израела, Хезболах је прогласио победу у том рату што је још више повећало углед ове организације муђу шиитским становништвом. Ваља забележити и то да се Хезболах повезао са милитантним палестинским организацијама који су добили значајну помоћ преко подземних канала у ракетном наоружању што ће Израел на сопственој кожи осетити 2006, када су салве ракета летеле на Израел.
Убиство Рафика Харирија, иначе Сунита, убрзало је повлачење Сиријске војске из Либана, а појачао се и притисак на Хезболах. Међутим, упкос томе Хезболах 2005. излази на изборе и са освојеним гласовима добија два ресора у новој либанској власти.
Ствар ипак није остала само на политици. У јесен 21. новембра 2005. године, Хезболах изводи масовни ракетни напад на јеврејска насеља преко границе. Израел је одговорио серијом ракетних напада на Хезболахову инфраструктуру. Дванаестог јула 2006. у операцији “Веродостојно обећање” Хезболах упада на територију Израела и убија два израелска војника, а трећег узима као таоца и пребацују га у Либан. То је био повод за почетак Другог либанског рата.
На југ Либана упале су елитне израелске једнице са око стотину тенкова. На локацији “Вади Салуки” дошло је до великог окршаја израелских елитних једница бригаде “Голани”, оклопних једница, падобранаца и морнаричких командоса, као и резервиста. У окршају је уништено или оштећено више од 50 тенкова “Меркава”, десетине војника су убијени. У Израелу је настао шок када се схватило да је Хезболах добио рат, а Израел морао да се повуче.
Углед Хезболаха достигао је огромне димензије.
Шест година касније Хезболах је ушао у нови рат и то грађански у суседној Сирији где су стали на стану Башара ал Асада.
Хезболахова лисица
Хезболах је осим на територији Либана почео да ван ове растрзане земље спроводи своје самоубилачке нападе. Чест је био случај да су се бомбаши самоубице камионима закуцавали у мете. Творац ове тактике био је Имад Мухније, високорангирани припадник Хезболаха који је прво био шеф обезебеђења шеика Мухамед Хасана Фадлаха, духовног вође и оца Хезболаха.
Прва Мухнијеова операција био је напад камиона пуног експлозива на команду израелске војске у Тиру 11. новембра 1982. У том нападу погинула су 74 војника. Овај напад је означен као први самоубилачки терористички напад аутомобила-бомбе.
Други пут Мухнијево име спомиње се и у отмици америчког авиона на аеродрому у Бејруту 19. јуна 1985. Због своје лукавости добио је назив “Хезболахова лисица”. Славу је стекао и у отмици агената ЦИА у Бејруту, а посатао је и организатор специјалних једница Хезболаха.
За њега се поново чуло 17. марта 1992. када се камионет паркирао испред израелске амабасаде у Буенос Ајресу. У стравичној експлозији страдало је 22 људи, преко 100 је рањено, а зграда оштећена.
Две године касније, 18. јула 1994, оперативци Хезболаха активирали су камион бомбу испред зграде Аргентинско-израелске асоцијације исто у Буенос Ајресу када је погинуло 85 људи, а преко 200 рањено. Израел је уперио прстом одмах у Хезболах што се показало тачним. Трагови Мухнијеа забележени су и у Ираку после америчке окупације и почетка оружаног устанка. Његов кретање забележено је на југу Ирака где живе већином Шиити, а доводио се и везу са војском Мокдате ал Садра кога ни амерички тенкови нису могли да истерају из предграђа Багдада познатог као “Садр Сити”.
У обавештајним круговима остао је упамћен и као творац тзв. ћелија спавача широм света који су сваког тренутка спремни на самоубилачке акције. Његов утицај протезао се од Северне Америке, преко Западне Европе до Блиског истока, Северне Африке и Азије.
Израелски оперативци Мосада дошли су му главе 12. фебруара 2008. у Дамаску када је страдао од постављене бомбе у његов теренац. Бомба није била постављена под теренац, него у наслон за главу на седишту возача где је био убачен експлозив и даљински активиран. Мухнијеу је експлозив откинуо главу.
Балканска освета
Освета за Мухнијеву смрт уследила је управо на Балкану у бугарском летовалишту Бургас 18. јула 2012. године. Напад је извео бомбаш самоубица Хезболаха на паркингу аеродрома Сарафово када је погинуло шесторо израелских туриста, а њих 30 повређено. Иначе, напад у Бургасу имао је и једну симболику: изведен је на исти дан кад је дигнут аутомобил у ваздух испред зграде Аргентинско-израелске асоцијације 1994.