“Kina će NAPASTI TAJVAN i pozvati Rusiju da napadne NATO u Evropi” – Kako Rute objašnjava geopolitiku

Rute „crta“ novi svetski rat: Kina napada Tajvan, Rusija NATO – sve se rešava telefonskim pozivom. Indikativno da Rute prati Trampovu liniju koja je fokusirana na Kinu, ali mora da održi tenzije u Evropi svestan poraza u Ukrajini.

U novoj izjavi koja je izazvala veliku pažnju, generalni sekretar NATO-a Mark Rute izjavio je za New York Times da bi u slučaju kineskog napada na Tajvan, Peking mogao prvo „pozvati Putina“ i zamoliti ga da otvori drugi front – protiv NATO-a u Evropi. „Ako Si Đinping odluči da napadne Tajvan, pre toga će verovatno nazvati svog partnera u Moskvi, Vladimira Vladimiroviča Putina, i reći mu: ’Hej, ja krećem, treba mi da ti u Evropi zadržavaš NATO“, kaže Rute, kao da se radi o običnom telefonskom pozivu. Naravno, Rute računa na inteligenciju prosečnog Evropljanina koji tako vizualizijue slikovati prikaz.

Ovakva geopolitička vizija deluje apsurdno jednostavno, ali ima jasnu poruku: NATO u Evropi želi da ostane u stanju mobilizacije, čak i u slučaju da se sukob u Ukrajini završi. Rute, naizgled voljno ili pod pritiskom, podgreva narativ o Tajvanu i Kini, prema linijama koje snažno zagovara Donald Tramp, za kojeg Rute kaže da je “tatica”.

Očigledno je da Rute ubrzano prihvata američku matricu u kojoj se Kina postavlja kao sledeći neprijatelj, a Evropa ostaje u stalnoj vojnoj tenziji s Rusijom. Čak i u scenariju u kojem bi se rat u Ukrajini okončao, NATO mora ostati u stanju pripravnosti – i za to mu je neophodna pretnja.

Šta se krije iza straha koji se godinama servira Evropljanima?

Izjava o „telefonskom razgovoru“ Putina i Sija može zvučati kao karikaturni prikaz, ali ne smemo smetnuti sa uma ozbiljnu suštinu. Makar kada govorimo o slikovitim prikazima uvoda u rat od strane NATO. Nije prvi put u istoriji. Istorija je pokazala da kada NATO počne da „upozorava“ na neki rat, taj sukob se često realizuje u nekom obliku. Narativ, povodi i akteri postaju sekundarni – suština je u potrebi za kontinuitetom sukoba koji održava zapadnu vojnu industriju i političko jedinstvo unutar alijanse. Rute opravdava buduće scenarije eskalacije, uključujući i potencijalnu NATO mobilizaciju u Evropi, čak i ako se primarni fokus prebaci na Pacifik.

U tom smislu, Rute ne upozorava – on postavlja teren. Evropa je doživela i industrijsku dekadenciju. Rute otvoreno kaže da NATO nije u stanju da postigne ruske industrijske kapacitete, konkrentno na polju prizvodnje granata. Zato je neophodna stara matrica zarad mobilizacije javnosti usled opasnosti od “zle Rusije i Kine” i povećanje kapaciteta. Tek nakon toga se može realizovati sukob sa nadom u uspeh.