ISKUSTVA IZ ZAPOROŽJA: UKRAJINSKA KONTRAOFANZIVA, KOJE POUKE MOŽEMO IZVUĆI IZ NJE!

TV FRONT/Aleksandar Kiš

Sada, kada se slobodno može govoriti o neslavnom slomu ukrajinske kontraofanzive, treba iz nje izvući neke pouke.

Gromoglasno najavljivana kontraofanziva koja je trebala da bude “Blickrig” od nekoliko dana i da slomije rusku odbranu, i ruskim trupama zada smrtonosni udarac, pretvorila se u višemesečni pokolj ukrajinskih vojnika koji su u talasima bacani na utvrđene ruske položaje, u groblja najmodernije zapadne tehnike gde je bojno polje prekriveno telima mrtvih i sagorele tehnike, poput košmarnih slika iz Prvog svetskog rata.

Međutim, retko ko izvlači pouke iz ove katastrofe, jer su te pouke sasvim u suprotnosti sa savremenim shvatanjem borbe i rata.

Ukratko, te pouke se mogu svesti u onu čuvenu staljinovu rečenicu “Kvantitet je kvalitet sam po sebi”

Prvo i osnovno, Ukrajina se odrekla sovjetske škole ratovanja, i prekopirala NATO školu, koja – čisto i samo u teoriji – glorifikuje, male, dobro obučene i opremljene vojske koja će – opet iskljičivo u teoriji – uvek pobediti veliku regrutnu vojsku.

Ovo je zvanična NATO vojna škola apsolutno neoprobana u realnim ratnim uslovima, sve do bitke u Zaporožju.

Ali da li je baš tako?

Ne. Prvi put da je NATO obučena i opremljena vojska potučena, bio je Rusko-Gruzijski rat 2008. godine Gruzini, opremljeni i obučeni po NATO standardima, prosto su se raspršili pod direktnim udarom ruske vojske i za svega nekoliko časova izgubili rat.

Daleko, daleko od toga da je Rusija bila savršena, ali je od 2008. godine krenula u ogromne reforme imajući u vidu iskustva iz tog rata. A šta je uradio NATO?

Apsolutno ništa, odbacio je iskustva iz rata, nije izvukao nikakve pouke,
i sve to bacio u fioku pod izgovorom “Rusi su ogromnim brojem vojnika
savladali malobrojnu gruzijsku vojsku”, što je sasvim netačno, Rusija je
poslala skoro jednak broj vojnika koliko je Gruzija imala.

Zašto?

Zapad je izuzetno sklon egoizmu i apsolutno nesposoban za samokritiku – ili čak ikakvo modifikovanje stava. To možda ima svoje korene u zapadnom korporativnom svetu gde je najgora greška – priznati da možda nisi u pravu.

Kao u svim velikim korporacijama, a Pentagon i NATO su ogromne korporacije, – grešaka ne sme biti, samim tim ih i nema. Lakše je pretrpeti poraz, jer za poraz možemo uvek okriviti drugog, ali za grešku, moramo okriviti sebe.

Ako okrivimo sebe, onda nam nije mesto na položaju koji zauzimamo, samim tom smo suvišni. Zato – greške nema, ima samo poraza.

Ide se do tolikog fanatizma, da se i reforme, podedšavanja ili bilo kakve promene smatraju znakom slabosti i samim tim priznavanjem greške – te je to vrsta priznavanja sopstvene krivice. Za neuspeh.

Takav majndset, što kažu Amerikanci – je recept za poraz i propast.

Na samom početku rata u Ukrajini, Rusi su primenjivali svoju taktiku,
donekle sličnu NATO ili bolje reći, Zapadnoj filozofiji borbe.

I shvatili su da su pogrešili.

Jedinice ranga bataljona bez dovoljnog broja pešadinaca nisu uspevala da ostvare ono što je zamišljeno, avijacija je imala slabije učinke dok su dronovi bili gotovo nepostojeći u ruskoj vojsci.

Ukrajinci, manji i slabije opremljeni uspevali su da nanesu osetnije gubitke Rusiji, i koristili su masovno dronove.

Sada nakon godinu ipoi dana rata Rusija je transformisala svoje snage, masovno i ubitačno koristi svoje i kupljene dronove, mobilisala je dovoljan broj pešadinaca, dok Ukrajina šalje ljude i tehniku u sigurnu propast.

Rusija je pokazala naj vredniji kvalitet na bojnom polju – prilagodljivost- Ukrajina i njeni NATO savetnici – ni najmanje.

Ali da budemo realni i sagledamo kako dolazi do ukrajinske katastrofe.

Rusija je ukopala svoju vojsku na dugoj i odlično branjenoj liniji u Zaporožju. Čisto je koristila iskustva iz Kurske bitke, koju mnogi nazivaju “Najvećom tenkovskom bitkom u istoriji” a koja je u proincipu bila najveća odbrambena rovovska bitka u istoriji Nemački tenkovi nisu zaustavljeni sovjetskim oklopom, već mahom ogromnim i obimnim inžinjerijskim preprekama, rovovima, minama i PT oruđem – i tek kada je
nemački oklopni valjak zaglibio, sovjeti su pustili sa lanca lavinu oklopa
na Nemce.

Ukrajina u Zaporožju je imala dovoljno vojnika i opreme za uspešnu kontraofanzivu. Međutim, pod uticajem NATO pakta, ona se opredelila da svoju vojsku razdeli na manje jedinice, da tehniku ne koristi kao jedinstvenu udarnu pesnicu već da tenkove pošalje u manjim grupama kao vrstu podrške pešadije. Iako je reč o savremenim tenkovima Leopard 2 i Čelendžer 2, oni su bili eliminisani od strane PT zapreka, mina i drugih pasivnih sredstava a tek onda od strane PO oruđa, a ponajmanje od
strane ruskih tenkova.

Tako, umesto da u jednom krupnom napadu na uskom delu fronta krenu protiv Rusa, Ukrajinci su slali pod rusku sekiru grupu po grupou svojih vojnika i tenkova koji realno nisu imali nikakve šanse za uspeh. Bili bi dočekani preprekama, artiljerijom i dronovima, a čak i kada bi zauzeli neki položaj, bili bi sa tri strane izloženi ubitačnoj ruskoj vatri, a osmatrački dronovi bi sa visine snimali svaku ukrajinski korak.

Deljenjem svojih udarnih snaga na Zaporoški i nas Bahmutski pravac – ukrajinsko komandovalje je u startu za 50% smanjilo mogućnost uspeha svoje vojske. I ni na jednom pravcu nisu postigli ikakav uspeh.

Smatra se da je poginulo oko 70.000 ukrajinskih vojnika od juna do sada čak i da je upola toliko, broj je ogroman.

Jasno se dokazalo na terenu, da “mala dobro opremljena vojska” nema ni najmanje šanse da dobije rat i da je kvantitet izuzetno važan.

Tek posle poraza Ukrajinaca, zapadni centri su počelid a govore o neophodnosti pojačanja u kvantitetu oružja i orudja i da se ne sme oslanjati samo na kvalitet.

To bi značilo da ni jedna ozbiljna zemlja ne može imati vojsku manju od 100.000 pripadnika -bez obzira koliko mala zemlja bila, ovaj broj vojnika je neki operativni minimum za zaustavljanje neprijateljske agresije i makar projektovanja sile.

Rusi, sa druge strane izvukli su pouke da im je potreban veći broj taktičkih raketa, 1000-4.000 km daljine, kojih su se odrekli raznim sporazumima sa SAD, ali i znatan broj satelitskih vodjenih raketa dometa do 300 km, kao što je američki HIMARIS.

Ujedno, ova bitka, a i ceo ovaj rat pokazala je da su dronovi, nova vrsta artiljerije. Obični dronovi od 200-300 evra, efikasni su koliko i skupe, teške i slabo mobilne haubice, a daleko su pokretljivi i još više precizniji.

Da li nam to presdstoji ponovo stvaranje grenadisrkih jedinica, jedinica kopnene vojske specijalno obučenih ne za klasičnu borbu već za napade bombama – u ovom slučaju – dronovima? Ko ima više uspeha, deset srednjoškolaca koji sa bezbedne udaljenosi upravljaju preciznim jeftinim dronovima, ili baterija preskupih samohotki za koje se mesecima obučava, i za koej terba profesionalna posluga ali i jednako skupo održavanje?

Rusi su “mobilisali” hiljade upravljača FPV dronova koji se obučavaju kako da mali dron ubace u otvor na kupoli neprijateljske samohotke. Ostaje nam da se vidi, da li će i Ukrajina i NATO prihvatiti neke pouke iz ove bitke i ovog rata. Jedno je jasno, Rusiaj neće krenuti u ofanzivu sve dok ne zaključi da je dovoljno iskrvavila Ukrajinu na svojim rovovima i minskim poljia. A kada do zaključi, tek i samo onda sledi jaka ruska ofanziva.