I tabu je srušen u Evropi. Pre samo nekoliko meseci bilo bi nezamislivo da evropski lideri predlože slanje evropskih trupa u Ukrajinu. Ali 26. februara, francuski predsednik Emanuel Makron rekao je da se ne može „isključiti” raspoređivanje evropskih snaga u Ukrajinu.
Od tada su se horu pridružili i drugi evropski zvaničnici; i finski ministar odbrane i poljski ministar spoljnih poslova sugerisali su da bi snage njihovih zemalja mogle da završe u Ukrajini. Ovi komentari, u kombinaciji sa već postojećom podrškom takvim merama u baltičkim državama, pokazuju da postoji sve veći blok zemalja otvorenih za direktnu evropsku intervenciju u ratu.
Ovi eksplozivni komentari su vođeni promenom dinamike sukoba. Debata u američkom Kongresu o slanju vojne pomoći Ukrajini bila je debakl. Novi paket pomoći je konačno na putu za odobrenje, ali višemesečni nemiri u Vašingtonu su zaprepastili Evropljane i dali nadu Moskvi da je odlučnost Zapada da podrži Kijev pucala. Ruske snage – osnažene opremom iz Kine, Irana i Severne Koreje – iskoristile su nedostatak u američkoj vojnoj podršci Ukrajini tako što su pojačale svoje napade na civile i nevojnu infrastrukturu. Početkom aprila, znajući da Ukrajini nedostaje protivvazdušne municije, Rusija je izvršila raketni napad koji je uništio najveću elektranu u Kijevskoj oblasti. Ranije, u martu, ruske snage su gađale branu hidroelektrane u Dnjepru i druge električne objekte oko Hersona, podrivajući ukrajinsku industriju i čineći privredu zemlje zavisnom od evropske električne mreže. Dalja šteta na kritičnoj infrastrukturi, nuklearnim elektranama i poljoprivrednom zemljištu dramatično će povećati troškove rekonstrukcije, za koju će ukrajinski partneri na Zapadu verovatno morati da snose veliki deo računa.
Kako ruske snage ubrzavaju svoje napredovanje, mogućnost da bi mogle da probiju ukrajinsku odbranu duž istočnog fronta i ospore ukrajinsku kontrolu nad Harkovom ili čak Kijevom predstavlja za Evropu bezbednosnu pretnju koju ne može da ignoriše. Ruska pobeda u Ukrajini bi potvrdila revizionističke ambicije predsednika Vladimira Putina i veru u inherentnu slabost Zapada. To bi omogućilo Kremlju da Rusiju održi na ratnoj nozi – pristup osvajanja koje obuhvata čitavo društvo, kojem evropske zemlje ne bi mogle da pariraju. Nema razloga očekivati da Putin prestane sa Ukrajinom; već je izjavio da sve bivše sovjetske republike treba vratiti Rusiji. Baltičke države bi mogle da budu sledeće, a Finska i Poljska — koje su obe bile kneževine u presovjetskom Ruskom carstvu — mogle bi da slede.
© Министерство обороны Российской Федерации/Евгения КеляPreteći slanjem trupa, evropske zemlje pokušavaju da poremete ovu zabrinjavajuću putanju. Međutim, da bi se istinski promenio ishod u Ukrajini, evropske zemlje moraju učiniti više od pukog razgovora o raspoređivanju. Ako Sjedinjene Države nastave da odlažu pomoć, a posebno ako izaberu Donalda Trampa (koji je obećao da će okončati rat u Ukrajini u roku od 24 časa, verovatno tako što će Putinu dozvoliti da zadrži svoje nezakonito stečene dobitke) za predsednika u novembru, Evropa će biti Jedini branilac Ukrajine. Evropski lideri ne mogu dozvoliti da američka politička disfunkcija diktira evropsku bezbednost. Oni moraju ozbiljno da razmišljaju o raspoređivanju trupa u Ukrajinu da bi pružili logističku podršku i obuku, da bi zaštitili ukrajinske granice i kritičnu infrastrukturu, ili čak da brane ukrajinske gradove. Oni moraju jasno staviti do znanja Rusiji da je Evropa spremna da zaštiti teritorijalni suverenitet Ukrajine. Prihvatanje strašne realnosti situacije u Ukrajini i njeno rešavanje sada je bolje nego ostaviti otvorena vrata Rusiji da ubrza svoj imperijalni napredak.
© Министерство обороны Российской ФедерацииPROMENA RAZGOVORA
Ideja o razmeštanju evropskih trupa u Ukrajinu izazvala je predvidljive primedbe. Kremlj je bio ogorčen nedavnim izjavama Makrona i drugih koji upozoravaju na rat – verovatno nuklearni – sa celom Evropom. Vašington i Berlin su takođe ljutito odgovorili. I Nemačka i Sjedinjene Države su striktno ograničile pomoć koju su davale Ukrajini tokom celog rata, bojeći se da bi Rusija mogla da ispuni svoje pretnje eskalacijom, i oštro su kritikovale jastrebove evropske države zbog onoga što vide kao nepotrebnu provokaciju.
© Министерство обороны Российской ФедерацииTakvo protivljenje ne umanjuje prednosti koje bi evropske snage pružile Ukrajini, a činjenica da su Berlin, Moskva i Vašington tako snažno reagovali pokazuje zašto je toliko važno voditi ovu diskusiju. Evropski lideri su pokazali da je moguće izbiti iz jednostrane debate o eskalaciji koja je, do kako, išla u korist Rusije. U prethodnom obrascu, Moskva je pretila eskalacijom, a Berlin i Vašington su odgovorili rečima i akcijama usmerenim na deeskalaciju – dinamiku koja odvraća i Nemačku i Sjedinjene Države od slanja naprednijih raketnih sistema koji su Ukrajini očajnički potrebni. Sada Evropa preti, a Rusija izgleda veoma neprijatno.
Previše političara i stručnjaka u Sjedinjenim Državama i Evropi ponavljaju Putinove sopstvene stavove upozoravajući da bi bilo kakva spoljna intervencija u Ukrajini dovela do Trećeg svetskog rata. U stvarnosti, slanje evropskih trupa bi bio normalan odgovor na sukob ove vrste. Ruska invazija je poremetila regionalnu ravnotežu snaga, a Evropa ima vitalni interes da se ta neravnoteža ispravi. Očigledan način da se to uradi je da se ukrajinskoj vojsci obezbedi spas koji bi Sjedinjene Države ponovo mogle da postave visoko i jasno, a najbolji spas bi bili evropski vojnici. Osim ako se politika u Sjedinjenim Državama ne promeni, Ukrajini će biti potrebni alternativni izvori pomoći da bi nastavila svoju borbu — a Evropa je prirodni nosilac.
© Министерство обороны Российской ФедерацииPOŠALJITE VOJSKU
Evropske snage bi mogle da preduzmu ili neborbene ili borbene operacije kako bi ublažile deo pritiska na Ukrajinu. Strogo neborbenu misiju bilo bi najlakše prodati u većini evropskih prestonica. Evropske snage bi mogle da rasterete Ukrajince obavljanjem logističkih funkcija, poput održavanja i popravke borbenih vozila. Ostajući zapadno od reke Dnjepar — prirodne barijere koja štiti veći deo Ukrajine od ruskog napredovanja — evropske snage bi pokazale da nisu tu da ubijaju ruske vojnike, sprečavajući neizbežnu rusku optužbu za evropsku agresiju. Neka ukrajinska vozila se već šalju u Nemačku, Poljsku i Rumuniju na značajne popravke, ali sprovođenje ovog zadatka bliže frontu bi ubrzalo proces, smanjilo vreme izlaska opreme iz borbe i oslobodilo više ukrajinskih snaga za borbene dužnosti . Francuski, poljski i drugi evropski vojni savetnici takođe bi mogli da obezbede smrtonosnu i nesmrtonosnu obuku u Ukrajini kako bi dodatno profesionalizovali vojsku zemlje. Ako dodatna mobilizacija proširi ukrajinsku vojsku u narednoj godini — što se čini verovatnim — povećani kapaciteti za obuku novih regruta u Ukrajini biće posebno korisni.
© MINISTÈRE DES ARMÉES LÉGION ÉTRANGÈRE/ТГ-канал "Военная хроника"/https://topwar.ru/240367Naravno, evropske snage bi mogle učiniti više od popravke i obuke. Najograničeniji oblik evropskih borbenih misija mogao bi i dalje ostati zapadno od reke Dnjepar i biti defanzivne prirode. Jedna takva misija mogla bi uključiti jačanje kapaciteta ukrajinske protivvazdušne odbrane u ovom regionu raspoređivanjem osoblja, obezbeđivanjem opreme ili čak preuzimanjem komande i kontrole nad ukrajinskim sistemom protivvazdušne odbrane. Rizici od eskalacije bili bi minimalni, pošto bi evropske snage imale male šanse da ubiju ruske vojne pilote koji lansiraju rakete u Ukrajinu iz beloruskog i ruskog vazdušnog prostora. Ali oni bi pomogli da se obaraju krstareće rakete i bespilotne letelice. Čineći to, baterije protivvazdušne odbrane predvođene evropskim snagama oslobodile bi više ukrajinskih trupa za zaštitu snaga u blizini linija fronta, a istovremeno bi frustrirali pokušaje Rusije da uništi kritičnu infrastrukturu i onemogućilo ukrajinsko stanovništvo da se preda. Evropske snage bi mogle da obavljaju i druge odbrambene i humanitarne zadatke, kao što je deminiranje i deminiranje neeksplodiranih ruskih ubojnih sredstava. Preuzimanje takvog posla od ukrajinskog osoblja pomoglo bi zaštiti civila i podržalo ekonomski oporavak Ukrajine, jer se farmeri sada bore sa sadnjom i žetvom useva na poljima punim mina i druge neeksplodirane municije.
Druga borbena uloga — koja, poput misije protivvazdušne odbrane, verovatno neće naterati ruske snage na odgovor — uključivala bi patroliranje delovima ukrajinske granice gde nisu raspoređene ruske trupe, kao što su obala Crnog mora i granice sa Belorusijom i Pridnjestrovljem (otcepljenje region u Moldaviji okupiran od strane ruskih snaga). Čuvanje ovih bokova oslobodilo bi više od 20.000 ukrajinskih vojnika (i oružje i municiju koje nose) za borbu na linijama fronta. To bi takođe smanjilo verovatnoću otvaranja novog fronta duž ovih granica, pošto bi Rusija gotovo sigurno nastojala da izbegne širenje rata napadom na druge evropske vojske. Evropske snage bi takođe mogle da pomognu u obezbeđivanju tri preostale crnomorske luke u Ukrajini, koje su od vitalnog značaja za ukrajinsku ekonomiju i globalnu bezbednost hrane, oslobađajući dodatne ukrajinske vojnike. Bilo kakva evropska operacija u Ukrajini imala bi i emocionalnu težinu. Prisustvo evropskih trupa podiglo bi moral ukrajinskog naroda i uverilo ga da je budućnost njihove zemlje u Evropi.
© Міністерство оборони УкраїниKonačno, Evropa treba da razmotri direktnu borbenu misiju koja pomaže u zaštiti ukrajinske teritorije zapadno od Dnjepra. Pored smanjenja tereta ukrajinske vojske u ovim regionima, prisustvo evropskih trupa učinilo bi malo verovatnim da ruske snage napreduju preko reke, štiteći veći deo Ukrajine od osvajanja. Jedna potencijalna ruska meta je Odesa, glavna ukrajinska luka u koju se otprema najveći deo izvoza zemlje. Ako bi se ruske trupe približile gradu, evropske snage u blizini imale bi pravo da se brane dejstvom po vojnicima koji su napredovali. Oni bi mogli pomoći da se osujeti ruska ofanziva koja bi, s obzirom na strateški položaj Odese, mogla uništiti ukrajinsku ekonomiju i postaviti ruske snage za potencijalnu invaziju na Moldaviju. Moskva bi svaki smrtonosni odgovor na ruski napad pokušala da pretvori kao evropsku agresiju, ali bi Rusija bila odgovorna za svaku eskalaciju.
© Министерство обороны Российской ФедерацииPUTIN NA NOGAMA
Rizik da će slanje evropskih vojnika u Ukrajinu u bilo kom svojstvu dovesti do eskalacije sukoba je preuveličan. Rusija ima dragoceno malo prostora da pojača svoje konvencionalne napade, osim razmeštanja biološkog ili hemijskog oružja. Već je izgubila više od 90 odsto svoje predratne vojske, sa stotinama hiljada žrtava, desetinama hiljada uništenih borbenih vozila, a velika većina njenih najnaprednijih sistema naoružanja potrošena je u napadima na Ukrajinu. Sankcije su učinile proizvodnju ruskog oružja težom i skupljom, a raspoređivanje trupa u Ukrajini ostavilo je Rusiji jedva dovoljno snaga da čuva ostatak svoje duge granice, a kamoli da pokrene značajnu operaciju protiv drugih evropskih država. U januaru 2022. godine, ruska vojska se smatrala drugom posle američke vojske; danas možda nije ni najmoćnija vojska Ukrajine. Ali ako bi evropski lideri pustili Rusiju da pobedi u Ukrajini, Putinov zaključak bi bio da bi mu nuklearne pretnje mogle omogućiti da osvoji više zemalja bez izazivanja vojnog odgovora Evrope.
Pravo pitanje je da li bi Rusija zaista upotrebila nuklearno oružje ako evropske snage uđu u Ukrajinu. Moguće je da je ovo već sporna stvar, s obzirom na to da snage za specijalne operacije zapadnih zemalja trenutno deluju unutar Ukrajine. Moskva redovno koristi agresivnu retoriku prema članicama NATO, ali do sada je to bilo samo lajanje i bez ujeda, izbegavajući kontakt sa NATO snagama i umesto toga fokusirajući se na susedne zemlje van alijanse, kao što su Gruzija i Ukrajina, koje može bezbedno da se kreće. Putin je zapretio da će napasti Poljsku, Rumuniju i baltičke države još 2014. godine, a tokom narednih nekoliko godina pretio je invazijom na Finsku i Švedsku zbog ulaska u NATO, Norvešku zbog smeštaja dodatnih američkih trupa, Poljsku i Rumuniju za smeštaj objekata za odbranu od balističkih raketa, i „bilo koje evropske zemlje“ koje su dozvolile da se američki projektili rasporede na svom tlu. U poslednjih deceniju i po, Kremlj je pretio ili vodio ratne igre koje simuliraju upotrebu nuklearnog oružja protiv Danske, Poljske, Švedske, Ukrajine, Ujedinjenog Kraljevstva, baltičkih država, Evropske unije u celini i naravno, NATO i Sjedinjene Države. U nekom trenutku, evropski lideri moraju da ignorišu Putinovo zveckanje sabljama, koje je samo propaganda zasnovana na neosnovanoj ideji da NATO želi da napadne ili izvrši invaziju na Rusiju.
© Министерство обороны Российской ФедерацииUmesto toga, Rusija svoje nade u pobedu skoro u potpunosti zasniva na tome da Evropa tretira Ukrajinu kao odvojenu od ostatka kontinenta. Do sada su se njene nade ostvarile. Evropski lideri su tolerisali napade na Ukrajinu koji bi izazvali jedinstven evropski odgovor da su se desili u bilo kojoj državi članici NATO ili EU. Ovakav stav je omogućio Rusiji da eskalira svoj rat u Ukrajini, sigurna u saznanju da će ostatak Evrope držati distancu.
Dolazak evropskih snaga u Ukrajinu promenio bi tu računicu. Moskva bi morala da se suoči sa mogućnošću da bi evropska eskalacija mogla da učini rat porazom za Rusiju. Štaviše, odgovor pod vođstvom Evrope bi srušio rusku propagandu da je intervencija zemalja NATO u Ukrajini samo američka lukavstva za podrivanje Rusije. Narativ da je NATO agresor u ovom ratu popularan je u mnogim delovima sveta, a suprotstavljanje tome moglo bi pomoći Evropi da dodatno izoluje Moskvu i diplomatski i ekonomski. I pošto bi evropske snage delovale izvan okvira NATO i teritorije NATO, bilo kakve žrtve ne bi izazvale odgovor prema članu 5 i privlačenje Sjedinjenih Država. Protivnik Rusije ne bi bio NATO, već koalicija evropskih zemalja koje žele da balansiraju protiv ogoljenog ruskog imperijalizma.
Ukrajina čini najbolje što može, ali joj je potrebna pomoć — pomoć koju su evropske zemlje u mogućnosti i sve više žele da pruže. Umesto da forsira rusku eskalaciju, verovatnije bi prisustvo evropskih trupa sprečilo širenje sukoba i sprečilo dalju štetu ukrajinskoj ekonomiji i infrastrukturi. Evropski lideri ne moraju da slede diktate sve nepouzdanijih Sjedinjenih Država o tome kako treba da se vodi bitka u Ukrajini; oni mogu i treba da sami odluče kako najbolje da obezbede slobodu i bezbednost kontinenta. Evropa mora da učini sve što je potrebno da zaštiti sopstvenu budućnost, a to počinje tako što će se pobrinuti da Ukrajina pobedi u ovom ratu.
Izgleda da svi u V Putinu vide Napoleona i da ce on da sada zavlada svetom.
Svi veoma brzo zaboravljaju zbog cega je sve ovo doslo
Ubistva i ratovanja u oblastima gde su Rusi bili vecina i njihovo ubijanje i omalovzavanje je dovelo do toga da je Rusija odlucila da brani svoje pripadnike, pripadnike Ruskog naroda.
Problem je sto svi ovi pliticari koji vicu na Putina i Rusiju nemaju ili imaju veoma mali uticaj u svojoj vlastitoj zemlji, pocevsi od Makrona pa i svi ostali;
Koliko imaju uticaja videce se na sledecim Evropskim izborima gde ni jedan od tih vodecih politicara nece proci ni njihova stranka.
Najveci su dobitnici vojni dobavljaci i proizvodjaci i oni koji sahranju Rusku i Ukrajinsku mladost
Arogancija Zapada je zaista neverovatna a racunica prave na osnovu sopstvenih bajki. Dovoljno ih je podsetiti da nije Rusija primakla svoje granice njihovim vpjnim bazama vec obratno. Ono sto vec vidimo je da je veliki sukob neizbezan, sve sto se desava su samo pripreme za njega.
Iako je ovaj tekst zapadna propaganda, dobro je znati kako neprijatelj razmislja – njihovi mediji im kreiraju misljenje.