Priredio: Danko Borojević
Posle Islamske revolucije u Iranu 1979. godine, svrgavanja dinastije Pahlavi koja je bila usklađena sa Zapadom i prestrojavanja spoljne politike Teherana od zapadnog bloka, zemlja je prestala da kupuje sisteme naoružanja američke proizvodnje i bila je sprečena da nabavi delove za servisiranje postojećih platformi.
Za iransko vazduhoplovstvo, koje se oslanjalo isključivo na lovce proizvedene u SAD, uključujući laki lovac F-5E Tiger II, srednji lovac F-4D/E Phantom II i vrhunski lovac F-14A Tomcat teške kategorije, ovo je pretilo da ostavi veći deo flote prizemljenu u roku od pet godina – što su uveliko predviđali zapadni analitičari. Novoproglašena Islamska Republika, suočena sa invazijom velikih razmera iz susednog Iraka samo nekoliko meseci nakon formiranja, bila je prinuđena da uloži velika sredstva u svoju vojnu avijaciju kako bi zaštitila svoj vazdušni prostor od protivničkih aviona i izbegla potpuni gubitak nadmoći u vazduhu. Ove investicije su se fokusirale ne samo na razvoj domaćih kapaciteta za proizvodnju rezervnih delova, što je omogućilo floti da leti kroz ceo iransko-irački rat, već i na omogućavanje domaćeg renoviranja i modernizacije starijih aviona i njihovo opremanje novim domaćim senzorima, sistemima za elektronsko ratovanje i oružjem koje traje do danas.
Značajna tehnološka baza koju je Iran razvio za servisiranje starijih aviona predstavljala je neprocenjivu odskočnu dasku sa koje je dalje ojačao svoju industriju vojne avijacije. Čak i nakon što se iransko-irački rat završio 1988. godine, ovo je u velikoj meri bilo podstaknuto nuždom pošto Iran nije uspeo da nabavi nove avione posle 1991. godine. Tokom tri periodične godine Islamska Republika je započela transfer ka sovjetskom i kineskom naoružanju, dajući naređenja za nabavku dve eskadrile MiG-29A i jednu eskadrilu sovjetskih aviona Su-24M i još jednu eskadrilu kineskih lovaca J-7. Pokušaji podnošenja daljih narudžbi od Rusije nakon raspada Sovjetskog Saveza, pri čemu je Iran pokazao interesovanje za dalju nabavku lovaca MiG-29 i Su-24 i navodno i za teške presretače MiG-31 Foxhound, posebno su sprečeni zbog prirode nove ruske vlade koja je bila daleko podložnija pritisku Zapada. SAD su posebno otišle toliko daleko da su se obavezale da će platiti Rusiji da neće prodavati oružje Iranu ako bude potrebno, a obim napora je na kraju ostavio Severnu Koreju kao jedinog velikog iranskog snabdevača oružjem – s tim što su Korejci obezbedili prve borbene tenkove za postrevolucioni Iran, haubice i balističke rakete. Iran je bio u mogućnosti da od Rusije nabavi sisteme protivvazdušne odbrane velikog dometa S-200 i proizvodnu liniju za tenkove T-72, ali viši hardver, uključujući sve klase borbenih aviona četvrte generacije, nije bio dozvoljen.
© Shutterstock/mh.jahanpanahIran će nastaviti da ulaže u modernizaciju svog postojećeg inventara, povlačeći američku raketu vazduh-vazduh velikog dometa AIM-54, koja je tada bila jedna od najsposobnija raketa na svetu velikog dometa, u korist poboljšanog autohtonog derivata – Fakour 90. Novi senzori i sistemi za elektronsko ratovanje bili su ugrađeni ne samo na lovce F-14 koji su nosili ove rakete, već i na MiG-29 koje je isporučio Sovjetski Savez, koji su bili jedini mlaznjaci četvrte generacije u službi sa sposobnošću vođenja borbe u vazdušnom prostoru. Iako Iran nije imao problema sa nabavkom rezervnih delova za svoje sovjetsko oružje, veliki deo flote F-14 ostao je u skladištu tokom iransko-iračkog rata i u naredne dve decenije. Tek nakon toga, uglavnom zahvaljujući napretku u tehnologijama 3D štampanja, Iran je bio u mogućnosti da dovede više svoje flote F-14 u službu na prvoj liniji – veoma cenjenu imovinu i jedinu klasu teških lovaca u zemlji sa sposobnošću vođenja vazdušnih borbi van vizuelnog dometa. Na F-14 se oslanjalo radi zaštite najcenjenije potencijalne ciljeve za protivničke vazdušne napade, uključujući nuklearna postrojenja i glavni grad Teheran, a raspoređivanje koje je čuvalo prve dovelo je do izveštaja o veoma neobičnim incidentima gde su mlaznjaci navodno bili izazvani od strane naprednih protivničkih aviona za nadzor.
Iran bi takođe mogao da pretvorio značajan deo svoje flote F-4, koji je bio zastareo u ulozi lovca, u pomorske borbene lovce opremljene licenciranim derivatima kineske protivbrodske rakete C-802. Međutim, uprkos domaćim poboljšanjima, do ranih 2010-ih, kvalitativni jaz između iranske flote i onih njenih vodećih potencijalnih protivnika, posebno Sjedinjenih Država, znatno je porastao ostavljajući flotu zanemarljive ofanzivne opcije. Iran bi u velikoj meri kompenzovao zaostale sposobnosti vazduhoplovnih snaga nabavkom naprednijih dizajna severnokorejskih raketa kao što su Musudan i Khorramshahr, i nizom prikrivenih napadnih i izviđačkih dronova razvijenih od američke platforme RQ-170 koju je oborio Iran elektronskim ometanjem 2011. godine. Izveštava se da je Kina pomogla iranskom programu bespilotnih letelica, pri čemu su se bespilotne letelice pokazale veoma korisnim protiv protivvazdušne odbrane američke proizvodnje i izvode više operacija van granica Irana.
Nastavlja se