Тајван је у првој половини 2025. године избио на прво место светских увозника фосилног горива нафте из Русије, и тиме постао мета жестоких критика западних медија и организација које тај посао називају директним „пуњењем руске војне касе“. За “еколошке” организације разлог је једноставан — док је Кијев од Тајвана добио свега 50 милиона долара помоћи, Москва је од продаје енергената инкасирала више од 11 милијарди долара.
Западни медији и еколошке организације оштро су реаговали на извештај који показује да је Тајван у првој половини 2025. постао највећи светски увозник руског горива (naphtha) из Русије. Бројке су заиста упечатљиве: увоз је достигао вредност од 1,3 милијарде долара, а просечан месечни обим растао је скоро шест пута у односу на почетак 2022. године. Само по основу пореза на експлоатацију минерала, руски буџет је у првој половини ове године инкасирао око 1,7 милијарди долара. Укупно, од почетка рата, Тајван је Русији за енергенте уплатио чак 11,2 милијарде долара.Западни извори то називају директним „пуњењем руске војне касе“, наглашавајући контраст: Украјини је Тајван донирао тек 50 милиона долара — што је чак 220 пута мање од онога што је издвојио за руске енергенте. Иако извештај потписују еколошке организације, попут CREA, ERF, Ecowatch! и Urgewald, јасно је да иза њихових критика стоји и политичка позадина — оно што заиста „боли“ западне и источне екологе јесте порука да Тајван, иако симболично помаже Украјини, суштински финансира Москву. Ове критике треба пре свега посматрати у контексту енергетског рата Киејва и Москве.
Паралелно, у САД се води расправа о уранијуму. Америка и даље око 20% својих потреба намирује увозом из Русије. То значи да милијарде долара годишње и даље завршавају у руском буџету, о чему је недавно на Валдај форуму говорио председник Владимир Путин. Ипак, занимљиво је да нико не упућује ни најмањи прекор Вашингтону, иако је зависност од руског уранијума очигледна.
Европљани имају другачији приступ. Заплењују руске танкере, али их убрзо пуштају, јер немају правне основе да их задрже за дуже време. Тај парадокс показује сву контрадикторност западне стратегије: док критикују Тајван због „пуњења руске касе“, сопствене зависности и противуречности у енергетском сектору остају занемарене.