САД и Велика Британија извршили су са 100 крстарећих ракета и 16 ласерских вођених авио бомби упозоравајући удар на циљеве широм западног Јемена, који је под ктролом Хута, фракције коју подржава Иран и једини који су на Блиском истоку објавили рат Израелу и блокирали улаз у Црвено море.
Преусмеравање танкера и контејнерски бродова, ракетирање бродова, окршаји америчких разарача и од недавно британског брода покренули су прве ударе широм западног Јемена.
Напад је извршен, а сада се поставља питање, а шта даље?
Сада сви чекају какав ће бити одговор јеменских Хута. За сада оглашавају се лидери претњама да ће бити САД и Британија уништене, односно њихове базе у региону. Даље од тога више ништа. Тишина, што може да указује да Хути чекају повољну прилику за узвратни удар, да очекују да ће САД у наредним данима извршити нове ракетне нападе на позиције Хута.
По свему судећи искуства из рата са Саудијцима, поново је употребљена распршеност снага, ракете налезе у скривеним складиштима у дубинама планина на северозападу Јемена.
Међутим, британски Sky New наводи да су САД информисале неколико сати пре почетка напада јеменске Хуте да ће бити нападнути и да се све оно што може склони, како би се избегао изненадни удар који би Блиски исток увео у велики регионални рат.
Ове званично потврде нема, али да су Американци заиста обавестили Хуте да ће бити говора, говори и податак о броју од 5 погинулих и шесторо рањених на десетине локација које су САД напале.
Исто тако осим вербалних претњи и натписа, постера како горе САД војни бродови нема. Тотална тишина.
На јеменској телевизији показује се дигитална мапа америчких база и позиција које би могле ући у зону напада. Ту је пре њвега традиционално југ Израела Елиат, затим база базу Мувафак Салти у Јордану коју користе САД, а у којој су смештене две ескадриле ловаца Ф-16 и ескадрила Ф-22 Раптор, који нису употребљени, иако се друштвеним мрежама шири информација да је један Ф-22 оборен. Међутим Ф-22 у петак ујутро није ни полетео на борбене задатке.
Под ударом би могло да се нађе и ваздухопловна база Al Udeid у Катару одакле је полетео извиђачки авион RC-135W који је прелетео Саудијску Арабију.
Сједињене Америчке Државе у маленом Џибутију имају своје базу Камп Лемониер која је седиште Здружених комбинованих ударних снага на рогу Африке. Бројно стање је 4.000 припадника који се користе за тајне операције у Сомалији и Јемену.
Такође ту треба додати и базе на североистоку Сирије, на северу Ирака.
Иначе Сједињене Државе на подручју Блиског истока имају 57.000 припадника који су перманентно ангажовани у различитим операцијма. Према земљама Блиског истока то изгледа овако: Јордан : 3.500 Eгипат: 500, Сирија 900, Ирак: 2.000, Израел: 100, Саудијска Арабија: 2.500 Kувајт: 10.000, Бахреин: 4.500, Катар: 10.000, Уједињени Арапски Емирати: 5.000, и на бродовима у Црвеном мору: 4.500 припадника.
Балистички арсенал јемснских Хута
Са чим би Хути могли да ударе на базе у региону, свакако је ту балистичка ракета средњег домета “Шахаб-3”
Sahab-3 је балистичка ракета средњег домета направљена по узору на севернокорејску ракету Но Донг. Шахаб-3 има максимални домет од 2000 км, што га чини способним да гађа циљеве изван својих непосредних граничних региона.У питању је ракета на течно гориво, која носи једну бојеву главу од 1.200 кг. Иако су тренутно наоружани конвенционалним високоексплозивним бојевим главама, ове ракете могу да носе и нуклеарне бојеве главе. У питању јемобилни систем, а Шахаб-3 се може лансирати са било које локације.
Шахаб-3 је први пут је тестиран 1998. Стручњаци верују да Иран поседује 25-50 пројектила Шахаб-3. Са овом ракетом могуће је гађати мете од Румуније до северне Индије. Запад и Израел су ово балистичку ракету означили као претњу по безебедност. Максимални домет ракете је 2000 км. Ово је први пут да је ова ракета виђена ван Ирана.
GADHAR 10
Гхадр је балистичка ракета средњег домета направљена по узору на ирански Шахаб-3. Неке значајне промене на Гхадру су: смањење величине задњих пераја, смањење тежине, мања маса бојеве главе и нови систем навођења. Гхадр има максимални домет од 1.950 км. Реч је о двостепеној ракети при чему први степен користи течно гориво, а други степен на чврсто гориво. Пројектил је тренутно направљен да носи конвенционалну бојеву главу, али може бити наоружан и хемијском или нуклеарном бојевом главом.
Иран је редизајнирао нос пројектила како би добио „конус за нос у облику флашице“
Овај нови облик носа омогућава да бојева глава поново уђе у орбиту већом брзином. Такође даје бојевој глави могућност да детонира у ваздуху изнад своје мете.
Гхадр је мобилан, Време за постављање ракете је четвороструко краће од Шахаба Иран је почео да експериментише са двостепеном ракетом 2004. године као почетак развоја Гхадр-1. Први забележени тест био је у новембру 2015. Бојева глава ракете Гхадар има веће брзине поновног уласка што повећава њену способност да прође кроз системе противракетне одбране. Способност бојеве главе да експлодира у ваздух такође угрожава своје мете ЕМП-ом који у неким случајевима може бити разорнији од традиционалне нуклеарне бојеве главе.
Крстареће ракете Аl Quds
Крстарећа ракета Ал Кудс (Јерусалим) домета до 1.600 км. предтављена је и као чувар мореуза Бабел Мандеб. Раније верзије 2019. године употребљене су биле у нападу на Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате.
У питању је копија совјетске крстареће ракете Х-55 која је добијена почетком 2000 тих година из Украјине. На видику почетком 2000. појавила се повољна прилика. Иранска и кинеска делегација успеле су сасвим случајно да на црном тржишту у Украјини пронађу заостале совјетске крстареће ракете Кх-55 (НАТО ознака АС-15 Кент) које су користили стратешки бомбардери Ту-160. Иранци и Кинези успели су да се за чисти кеш дочепају ових ракета са земаљском опремом. Ракете су успешно пребачене у Кину, где је изведен обрнути инжењеринг. Сва искуства су наравно подељена са Иранцима, који са Кинезима имају одличну војну сарадњу и производњу пре свега противбродских пројекитла Ноор (Ц-802) по лиценци.Фамилија совјетских крстарећих ракета Кх-55 настала је као самостални пројекат МКБ Радуга почетком седамдесетих година прошлог века. Конструкциони биро није успео да убеди совјетске функционере о значају своје ракете, али је све добило коперникански преокрет кад се сазнало за амерички пројекат крстарећих ракета лансираних из авиона (АГМ-86). Интересантно је да фамилија ракета Кх-55 личи на рану верзију америчке крстареће ракете БГМ-109 Томохавк која је имала ваљкасти труп са извученим равним крилима, фиксним репним управљачким површинама и подтрупним турбовентилаторским мотором. Највидљивија разлика између ракете Томохавк и Кх-55 је положај мотора. Код Томохавка он је уграђен у репу и користи подтрупни доводни канал и испусно-потисни издувник у репу. Ракета Кх-55 има два турбовентилаторска потисна мотора ОМСК АМКБ ТВД-50 уграђен у гондоли у задњем делу трупа. Потисни ТВД-50 је најкритичнији део технологије Кх-55 јер тај компактни и штедљиви турбовентилаторски мотор користе и друге крстареће ракете и беспилотне летелице совјетске производње. Док америчка Томохавк користи четри репне управљачке површине руска користи три. По димензијама обе ракете су сличне, као и по тежини. Обе имају на предњем делу класичан «белугин нос», који је омеђен код новијих америчких крстарећих ракета. Принцип вођења код обе је засновано на дигиталном рачунару са филтером калман и програмском опремом ТЕРЦОМ уграђеном меморијом која чува дигиталну карту, заједно са радарским висиномером за профилисање терена при ниском лету. Амерички је добио касније и ГПС док је совјетска ракета остала са ДСМАЦ технологијом. Пакет система вођења код Кх-55 је спрут и БСУ-55. Из ове ракете Совјети су направили серију ракета. Домет обичне ракете је био 2.500 км, а са додатком пар спољних резервоара за гориво на трупу маса пројектила повећана је на 1.700 кг са првобитних 1.300 и повећан је домет на 3000 км. Иранци и Кинези успели су да се дочепају унапређене верзије Кх-55 али без нуклеарне бојеве главе која је уграђивана у ову ракету, а јачине је 200 кт.
Шта се после радило од ракета кад су стигле у Иран остало је све под велом дубоко скривене војне тајне, јер комплетну контролу преузели су Пасдарани са веома развијеном војном индустријом. Јавност је за постојање крстареће ракете Кудс-1 (Јерусалим-1) сазнала је средином јуна 2019. кад је нападнут аеродром Абха који се налазио на 100 км од границе са Јеменом. Саудијци су први пут приказали олупину ракете и саопштили да се ради о крстарећој ракети, а не дрону као што се мислило. Саудијци су навели да је у питању иранска крстарећа ракета Соумар старије верзије домета 350 км, док домет новијих серија повећан је на 1.350 км. Већ тад се уочило нешто што је створило забуну у целој причи око ових крстарећих ракета. Крила и стабилизатор од ракете који су приказани личили су на ирански Соумар. Дилему су убрзо решили јеменски Хути који су организвали презентацију за медије свог ракетног арсенала и беспилотних летелица. Један од звезда статичког збора била је велика крстарећа ракета коју су Хутни назвали Qудс-1 (Јерусалим-1) и која је као су тврдили плод домаће памети. Међутим одакле једној сиромашеној земљи где људи свакодневно умиру од глади и бомби софистицирана технологија и интелектуални потенцијал. Наравно нема дилеме да је овде своје прсте умешао Иран. Превише је било сличности између Qудс-1 и Соумара. Заправо Иран је успео да у Јемен прошверцује крстарећу ракету Соумар само су је префарбали и дали име. Да ли је то баш тако? Наравно неки тврде да на прву слику то тако изгледа, али да између ове две ракете постоје значајне разлике од самог дизајна, потиска, положаја расклапајућих и фиксних крила, до носа, корита трупа, положаја стабилизатора, поклопца мотора. Већ другог дана од напада на рафинерије на друштвеним мрежама је почело поређење слика распаднуте ракете у пустињи са оригиналом са статичког збора у Јемену. Неки аутори заступају став да облик трупа и положај стаблизатора распаднуте и целе ракете указују јасно да се ради о крстарећој ракети Qудс-1, а не Сомар. Постоји још једна разлика, а то је величина ракете. Па се тако анализом « простим оком» указује да се две ракете разликују и по величини, да Qудс-1 има мањи пречник од Соумара. Па се тако наводи да је пречник Qудс-1 34 цм , док Соумар је задржао оригинални пречник од совјетске Кх-55 од 51,4 цм. Овде ваља посумњати у овакав облик анализе јер просто мерење и упоређивање два пројектила један поред другог би дало квалитетније податке од оваквог облика анализе од ока, која се мора узети са највећом резервом.
На паради је приказана како се наводи крстарећа ракета домета 1.400 км. За разлику од прве верзије ова има мотор постављен испод пројектила. Домет је са 1.200 повечан на 1.400 км.