Бразилске оружане снаге су наводно стављене у стање повећане приправности због значајног померања војне опреме и особља Венецуеланске војске у источној Венецуели на граници Гвајане које је недавно откривено.
Бразилски војни званичници верују да би Венецуела ускоро могла да изврши инвазију на малу јужноамеричку регију “Ескибо” која заузима 60 посто малене јужноамеричке државе Гвајане, где је за 3. децембар заказан референдум на коме се одлучује о томе да становнции овог региона добију држављанство Венецуеле.
Иначе спор две државе уследио је када је откривено да на западу малене државице Гвајане некадашње британске колоније постоје велике залихе нафте веће него у Кувајту и Уједињеним Арпаским Емиратима и да Венецуела припрема напад на ту област.
Иначе званични Каракс наводи да је спорна територија њихова и да кроз историју полажу право на њу.
Есекибо је област површине од око 159.500 км2 западно од реке Есекибо којом тренутно управља и контролише Гвајана, али Венецуела полаже право као део своје територије.
Спор датира још из колонијалне ере, када су се Шпанија и Холандија такмичиле за контролу над тим подручјем. Године 1814. Холандија је уступила своје колоније Есекибо, Демерару и Бербис Британији, која их је касније ујединила у Британску Гвајану.
Венецуела је наследила шпанско право на регион након његове независности 1811. године, али је Британија проширила своју контролу даље западно од реке Есекибо у 19. веку.
Венецуела је 1895. тражила помоћ Сједињених Држава да реши гранични спор са Британијом, позивајући се на Монроову доктрину, која је прогласила амерички континент забрањеним за европску интервенцију. САД су интервенисале и приморале Британију да прихвати међународну арбитражу о целој спорној територији. Арбитражни суд, сазван у Паризу 1898. године, додијелио је већи део територије Британској Гвајани 1899. Међутим, Венецуела је касније ту одлуку прогласила неважећом, наводећи да је трибунал био пристрасан и корумпиран британским утицајем.
Спор је остао нерешен након што је Гвајана стекла независност од Британије 1966. Венецуела је од тада задржала своје право на Гвајану Есекибу и повремено је прибегла војном и дипломатском притиску да потврди свој суверенитет над регионом. Венецуела је такође одбацила надлежност Међународног суда правде (ИЦЈ) за решавање спора и уместо тога предложила билатералне преговоре са Гвајаном.
Гвајана Есекиба је богата природним ресурсима, као што су нафта, гас, злато, дијаманти и дрво, који су привукли интересовање и земаља и страних компанија.Последњих година, Гвајана је дала дозволе за истраживање и производњу неколико мултинационалних корпорација, као што је ЕкконМобил, за експлоатацију приобалних резерви нафте и гаса у спорним водама. Венецуела је протестовала против ових активности и оптужила Гвајану за кршење њеног суверенитета и територијалног интегритета.
Напетост између две земље је ескалирала у контексту политичке и економске кризе у Венецуели, што је довело до погоршања њених односа са суседима и међународном заједницом. Венецуела је оптужена за кршење људских права, корупцију, ауторитарност и мешање у унутрашње ствари других земаља. Венецуела се такође суочила са неколико изазова за свој легитимитет, као што је венецуеланска председничка криза, која је резултирала појавом две ривалске владе: једне коју води Николас Мадуро, који тврди да је уставни председник, и друге коју води Хуан Гваидо, који тврди да буде привремени председник признато од више од 50 земаља, укључујући Бразил.
Бразил, као највећа и најутицајнија држава у Јужној Америци, одиграо је важну улогу у регионалним пословима и решавању сукоба. Бразил је историјски одржавао срдачне односе и сарадњу са Гвајаном и Венецуелом, и подржавао је мирно и дипломатско решење спора око Гвајане Есекибе. Међутим, позиција Бразила се значајно променила под председништвом Жаира Болсонара, који је заузео конфронтативнији и идеолошкији став против Венецуеле и њених савезника.
Болсонаро се придружио САД и другим земљама које признају Гваида као легитимног председника Венецуеле, и осудио је Мадура као диктатора и претњу регионалној стабилности и демократији. Болсонаро је такође изразио подршку суверенитету и територијалном интегритету Гвајане, и критиковао је тврдње и поступке Венецуеле као агресивне и нелегитимне.
Према неким извештајима, бразилске оружане снаге су стављене у стање повећане приправности због значајног кретања војне опреме и особља у источној Венецуели на граници Гвајане, што је недавно откривено сателитским снимцима и обавештајним изворима. Неки званичници верују да би Венецуела ускоро могла да изврши инвазију на ту малу јужноамеричку државу како би анектирала регион Гвајана Есекиба, који чини преко 60% територије нације и на који полаже право венецуеланска влада.
Ако се овај сценарио материјализује, могао би да изазове велики регионални сукоб који би укључио не само Гвајану и Венецуелу, већ и Бразил и друге суседне земље, као и САД и друге међународне актере.