АНАЛИТИЧАРИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА: Зашто пилотима ЈРВ и ПВО није требало много времена да се навикну на МИГ-29! Трагом једне нетачне тврдње

Прво смена генерал Суровикина, а онда и смрт Јевгенија Прикожина спречили су ме били да напишем један краћи текст поводом неких изречених ствари разних “аналитичара” на тему испоруке Украјини ловаца Ф-16. Овај пут ту тема неће бити ловац Ф-16 пошто је о њему све мање или више речено и описано коју верзију би могла да добије Украјина. Тема овог текста је нешто сасвим друго.

Наиме, пре неколико дана гостујући у јутарњем програму једне телевизије, један из едиције “аналитичара” за безбедност, НАТО провинијенције је у емисији као из топа изрекао да је пилотима некадашег Југословенског ратног ваздухопловства ”требало доста времена да се навикну на МиГ-29″. Признајем да сам неколико пута враћао снимак да се уверим да ли је то изговорено, али је и касније и написано на порталу истоимене телевизије.

Консултовао сам своје колеге, али и књиге посебно једну, о Мигу-29 коју су написали Данко Боројевић, Драги Ивић и Жељко Убовић “МИГ-29 наша прича”, прво издање из 2017. године, али и измењено и допуњено издање из 2021. године. Разговарао сам и са аутором Данко Боројевић, који је написао до сад 18 књига од којих је више од половина о борбеној авијацији.

Кад се прослављени “аналитичар” дотакао да је пилотима ЈРВ требало доста времена да се навикну на ловац МиГ-29, да видимо шта кажу књиге.

У књизи “МиГ-29” наша прича на страни 77. поглавље Преобука у Совјетском Савезу говори се о преобуци пилота на МиГ-29 у Русији. Половином септембра 1986. године започео је курс руског језика за 14 пилота и 30 техничара. Прве припреме завршене су фебруара 1987, а од 29. јуна до 26. септембра је текла преобука на нови ловац. Дванаест пилота упућено је у базу Луговаја у Совјетском Савезу, а 28 техничара у Фрунзе. Пилотску групу предводио је пилот-пуковник Љубиша Величковић, касније генерал и командант РВ и ПВО ВЈ који је страдао у НАТО агресији, После повратка пилоти су започели преобуку својих колега.

Идемо даље, сада долази најбитнији део који се тиче тих “тешких мука” које су пилоти ЈРВ имали у навикавању на ловац МиГ-29.

О томе се говори на странама 88, 89, 90, 91, 92, 93,94 и 95. Па да видимо шта тројица аутора у овој мини енциклопедији о МИГ-29 пишу.

“Прва и како ће се касније показати, једина ескадрила са тим типом авиона на овим просторима постала је 127. ловачка авијацијска ескадрила (127. лае) на чијем челу је у то време био мајор Хајрудин Хоџић. Тај авион елегантних линија и још већих могућности придобио је симпатије пилота и техничара у читавом ваздухопловству. Већ 1988. године завршена је преобука још седам пилота РВ на овај авион. Били су то: Божидар Стевановић (генерал), Бранислав Петровић (генерал), Божидар Мартиновић, Драган Недељковић, Слободан Кужет, Анте Јуришић, Обрад Пушкарица и Драги Арнаутовски. Осим њих и 32 старешине техничке службе завршило је обуку за одржавање овог типа авиона. У 1988/1989. године још 12 пилота завршило је преобуку за овај тип ваздухоплова…. У наредним годинама пилоти су у потпуности усвојили тај тип летећи у својим условима. У Југославији су извођена пресретања у сарадњи са ВОЈИН и деломичан аеродромски маневар, гађање из топа у ваздуху током 1988. године. Двадесет деветке су учествовале у три вежбе борбене готовости на Мањачи, Криволаку и Калиновику. Изведена су и прва гађања из тог авиона дејством на крајњем тактичком радијусу на полигону “Криволак”. Припадници Ваздухопловне техничке службе усвојили су други степен одржавања тог авиона. Током 1989. године изведена су пребацивања на аеродром у оквиру корпуса: Тузла и Мостар. Гађање циљева у СССР-у обављено је на полигону “Ашалук2 од 19. до 26. августа 1989. године са три авиона. Гађање ракетама Р-60 и Р-73, те из топа ГШ-30/1 извели су пилоти Влаја Милетић, Жељко Мендаш и Мирчета Јокановић. За резултат 4,66 добили су похвалу од командната РВ и ПВО генерал-пуковника Антона Туса”, толкико о мукама које су имали пилоти ЈРВ и ПВО који су летели на МиГ-29 и прилагођавању на тај авион.

Да додамо и још тих мука и то на страни 91:

“На том авиону у југославији на полигону Чента извођена су фиктивна дејства, осим током вежбе “Борба ЛА против ЛБА” где су учествовали ловци МиГ-21 и МиГ-29. Коначно 1990. одржани су курсеви ноћног летења и гађања вучне мете за групу пилота са тог авиона. Том приликом у 29 летова гађани су циљеви у ваздуху…… Посебно је значајна била вежба “Денеб 89″, која је одржана од 27. до 31. маја 1989 године и која је показала могућности ловачке авијације у дејствима по циљевима на земљи”.ж, толико о томе да је нашим пилотима МиГ-29 требало доста времена да се навикну на Мигове 29. Наравно треба додати и да су наши пилоти који су одабрани да лете на Миговима 29 претходно морали да сакупе укупно до 300 сати лета на ловцима МИГ-21 да би сели. Преобука је била знатно олакшана и успешно је завршена не само захваљујући стеченом искуству него и придобијеном знању.

За разлику од југословенских, када се прича, преобука се ради на потпуно другачији борбени авион што захтева од пилота веће напоре и усвајање нових процедура које су другачији и обимније него на истоку.

“Украјинским пилотима за летење на Ф-16, не треба толико филозофирање око летења, па и око познавања енглеског. Цела прича око 16 је озбиљна фарса, јер Украјинци лете на миг29 и су27, имају искуства и за Ф16. Ко научи да лети на миг21, мираж3 и ф-104, зна да лети на свим осталим авионима. Јер ови авиони не праштају грешку”, додаје Данко Боројевић аутор књиге “МиГ-29 наша прича”.

У сваком случају “аналитичари” већ кад причају о пилотима РВ и ПВО ЈНА, ВЈ, ВЦСГ, Војске Србије би ипак требали познавати неке ствари и престати да подцењују генерације пилота који су уложили своје интелектуалне и физичке напоре да би летели Миговима 29, на којима су показали не само вештину летења него и способност и спремност да сви задаци буду извршени.

И на крају шта рећи осим да је пилотима ЈРВ требало мало времена или уопште није требало да се навикну на МиГ-29.