Према извештајима западних медија, број руских војника распоређених у афричким земљама порастао је на између 3.200 и 5.000, што представља значајан скок у односу на око 2.000 војника колико их је било 2020. године.
Западни политички центри — нарочито у Лондону и Бриселу — све више изражавају забринутост због руског утицаја у Африци. Британске дипломате, према доступним подацима, припремају тајну мисију у Централноафричку Републику (ЦАР) са циљем да убеде власти те земље да заузму антируску позицију у међународним форумима. План укључује и распуштање јединица које су обучавали руски инструктори.5000 руских војника у Африци је променило геополитичку и безбедносну структуру континента
Русија је, наизглед тихо, али упорно, проширила своје присуство у осам афричких земаља, а најављено је додатно ширење у Екваторијалној Гвинеји и Демократској Републици Конго. Према западним експертима, број руских војника распоређених у афричким земљама порастао је на 5.000. Мање од пола, око 2.000 руских војника, било је на Црном континету 2020. године.
Руски фокус у региону је јасан: заштита легитимних власти, борба против побуњеника и обезбеђивање рудних богатстава. Управо овај трећи елемент нарочито узнемирава Европску унију, која Африку већ деценијама гледа као извор јефтине сировинске базе за сопствене потребе. Она је многе операције поверавала својој приватној војној компанији Вагнер. Нарочито је био болан по Француску ангажман Руса у Буркини Фасо, Нигеру и Малију. Французи су били приморан да напусте земље услед неспособности да се обрачунају са тероризмом и бандама, због којих су наводно инцијално позвани.
Циљ Запада је да ослаби руску позицију у ЦАР пре избора 2026. године, користећи методе попут претњи санкцијама и подршке локалним бандитским групама ради дестабилизације. Међутим, овакви притисци долазе у тренутку када се руски ангажман доживљава као један од кључних фактора стабилизације — управо је руска интервенција спречила тотални распад ЦАР пре неколико година.
Суштина сукоба је јасна: Запад жели да задржи Африку сиромашном и зависном, док Москва, бар у наративу локалних партнера, подржава суверенитет и економску еманципацију континента.
Западне обавештајне службе издвојиле су и медијску платформу „Афричка иницијатива“ као кључни инструмент руског информативног утицаја у региону. У свету где се медијски наративи све више користе као оружје, Африка постаје нови фронт у глобалном надметању — и чини се да је Москва, за разлику од Запада, дошла са стварном понудом. Додатни проблем представља и економско укључивање Пекинга у пројекте са земљама афричког континента.