До петка 23.јуна име војне компаније Вагнер изговарало се са страхопоштовањем. Име њеног оснивача Јевгенија Пригожина, бизнисмена још више, који је до скоро сваку медијску шансу користио за свађу и произвку министра одбране Сергеја Шојгуа, и начелника генералштаба Валерија Герасимова, а генералску елиту у Москви уочи краја битке за Бахмут и после звали „паркет генерали“, који појма немају о ратовању, као нити ће они њега учити како се ратује.
Истина сукоб који је тињао распламсао се уочи завршнице битке за Бахмут, када је Пригожин оптужио руску војску да им намерно не достављају муницију. Сукоб је некако утишан и чинило све како је све испеглано са војском, а онда све је експлодирало.
Како је све почело
Корпотивни ратници нису нешто што је постојало у Русији где су војска и ГРУ имали доминантну улогу. Актиности које су налагале ситуације, где се за војску није могло наћи места или било потребно чекати дозволу излаз је нађен у томе да се добије слична једница попут оних на Западу као што је некадашњи Блек Вотер и многе друге.
Потреба да се чувају нафтне бушотине, нафтна и гасан поља, гасовод и заустављање било каквог напада на гасна постројења или нафтну инфраструктуру. Само име је било чудно Вагнер посебно за једну руску проферсионалну војну организацију. Оно што је остало нејасно зашто није узето неко руско име, него име Рихарда Вагнера. Неки тврде, да је један руски функционер иначе поволошки Немац био тај који је кумовао имену.
Елем, Вагнер се фомрирао и појавили су се прво у заштити гасовода, нафтних поља у Русији и Африци, а онда и у остатку света. Неки тврде да су се појавили 2014. године када је кренуо отворени сукоб у Украјини, а пре тога и на Криму у операцији заузимања тог полуострва. Убрзо осванули су и у Африци, тамо где редовна војска није могла да реши проблеме са исламистичким милицајама попут Боко Харама, који је правио помор у Централној Африци.
Прекретница за Вагнер била је Сирија када су се појавили прво као војни инструктори, а онда и као заштита нафтних бушотина које су чували од Исламске државе, и разних джихадистичких групација. Када је Русија крајем септембра 2015. кренула у обрачун са џихадистима кренули су и Вагнеровци.
Међутим, за Вагнер се медијски прочуло 2019. године када су осванули у Либији на страни маршала Халифе Хафтара . Тад су се појавили са борбеним авионима СУ-24, Миг-23 и МиГ-29. Тад су по први пут виђени и ПВО системи Панцир С-1. Касније су те летелице остављене Халифи Хафтару.
А онда дошла је Украјина. Јединице вагнера послате су у Доњецк где су како је време одлмицало почеле да се профилишу на Бахмутском правцу. Касније су се сконцентирали и почели да воде битку. У марту ове године лидер Вагнера почео је отворено да оптужује руску војску, министра одбране Шојгуа и начелника генералштаба Герасимова да саботирају Вагнерове борце, не испоручују муницију. Стравичне слике мртвих бораца Вагнера, поред којих се сликао Пригожин и претио Шогјуу и Герасимову су обишле свет.На вагнеровое борце су гледали сви као хероје, а онда је кренуо распад, када је почело отоврени сукоб са руском војском и војним врхом.
Иначе два дана пре овога што се десило Украјина је у три обалсти прогласила општу мобилизацију од 18-59 година са главним задатком да се сви у року од 10 дана јаве у јединице, штро је указивало да је украјински ГУР знао да ће доћи до побуне и да повољни ветар треба искористити и да руска војска у јеку побуне доживи дебакл.
С друге стране од обећаног придруживања народа вагнеровцима да се обрачуна са војном елитом судећи није било ништа, јер нису ни сви борци кренули, осим они најтврдокорнији који се суочавају са нападима на путу до Москве.
Све инфорамције које круже је тренутно немогуће проверти и узети за тачне.
С друге стране Јевгенији Пригожин је имао веће амбиције које су расле од када је постао херој, а то је било да се обрачуна са бирократама у руској војсци, неспособним генералима. Међутим, ставови Пригожинан ису наишле на плодн тло, а сам генерал Суровикин који је контролисао тај простор значајно је утишао ситуацију која се догодила. Вагнер се повукао из Бахмута после заузимања града, а од повратка на фронт 5. јула неће бити ништа, јер је Суровикин овом побуном потрошио сам свој политички кредибилитет.
НЕ ПРОПУСТИТЕ: