Од почетка рата у Украјини самоходно артиљеријско оруђе „2S1 GVOZDIKA“ су користили подједанко Руси и Украјинци. На значају је ово артиљеријско оружје добило када је уследио „артиљеријски рат“ на истоку Украјине.
Ово оружје се и даље користи у великом броју, а на руској страни главни задатак је да изводи контрабатеријску борбу и делује по украјинској артиљерији као средству подршке пешадији приликом продора и напада на руске позиције.
Свака „“2S1 GVOZDIKA“ иначе у просеку испали 50 граната дневно на украјинске циљеве у свим временским условима.
За разлику од ситуација од пре две године, када су ватрена оружја остајала на истом месту, сада је ситуација знатно другачија, долази до после завршене ватрене мисије, до мењања ватреног положаја.
Самоходни артиљеријски систем 2С1 Гвоздика настала је у некадашњем Соовјетском Савезу, Развој ове хаубице заочео је крајем 1960-тих година прошлог века на основу одлуке Савета министара СССР-а број 609-201. Циљ је био добити артиљерјски систем за подршку током борбеног деловања такичких једница копнене војске, пре свега оклопних и моторизваних пешадијских једница током брзог продора кроз противничку одбрану. Ова средства искључиво делују из позадине, добро заклоњених положаја и имају одличне маневарске особине.
Основни елемнт овог артиљеријског борбеног система чини цев хаубице Д-30 калибра 122 мм. Ово наоружање први пут примећено је било у Пољској 1974 па је и НАТО ознака за ово оруђе било М1974 иако се верује да је у јединице Совјетске армије ушла још 1971. године, а да је серијска производња почела 1972.
Интересантно је да је гусенично подвозје за ову хаубицу развио Харковски трактор завод на основу оклопљеног гусеничног тегљача МТ ЛБ који се користио за вучу артиљеријских оруђа.
Намена ове самоходне хаубице била је уништавање живе силе, борбених средстава противника и утврђених положаја, као и заузстављање тенковског или артиљеријског напада противника.
2С1 Гвоздика је иначе лако оклопљено артиљеријско оруђе уграђено на гусеничара са амфибијским својствима, Састоји се од два дела гусеничара који је искориштен као база и куполе која је проширена да би у њу стала цев вучне хаубице Д-30 122 мм. Осим тога у ово возило уграђен је и преископски нишан ПГ-2, уређај за покретање куполе, магацин муниције, разни помоћни уређаји за везу, вентилацију и друго.
Опис система
Тело самохотке 2С1 изграђено је од специјалне легуре челика. Возило је на средни подељено херметичком преградом и чине га три одељења, односно целине: управљачко и моторно напред, борбено у средини и командо скалдишни на задњем делу.
Управљачко одељење смештено је са леве предње стране оклопног тела и чине га у једној целини мерна-инструмент табла, као и управљачка полуга, вентилацијски уређај ФВУ-100 и управљачки прекидачи. Возач има могућност осматрања у дневним и ноћним условима. По дању то му је омогућено кроз чеоно стакло и три перископа ТНПО-170А, а за ноћне услове има на располагању ИЦ перископ ТКН-2Б
Боребно одељење налази се на средини возила и заузима средњи и задњи део оклопног тела возила. Ту је смештена цев хаубице 2А31, перископски нишан ПГ-2, радио уређај Р-123М, уређај за интерни разговор Р-124, филтро-вентилацијски уређај, радно место послужиоца и простор за муницију. У предњем делу борбеног одељења је смештена хаубица, а лево нишанџија. Испред њега постављен је перископски нишан ПГ-2, а лево од њега налази се уређај за покретање куполе.У левом задњем делу борбеног одељења је радно место командира опремљено столом и расклопивим седиштем. У крову куполе уграђена је и активна куполица командира коме је на располагању уређај за осматрање ТКН-3Б, два преископа и ИЦ рефлектор, показивач угломераи радио станица Р-123М ,телефонски апарат. У десном делу борбеног одељења налази се пунилац. Иначе у простору за смештај муниције може да се стави 40 граната и то 24 у куполи и 16 у задњем делу. од тога је 35 разорних ЗВОФ81/82 и које имају домет од 1-15 км и пет кумулативних ХЕАТ ФС БП-1 максималне даљине гађања 2.000 м. Такође свако возило опремљено је и димном, осветљавајућом, хемијском и гранатом за разбијање радио ометача.
Моторно трансмисоно одељење се налази у предњем делу оклопног тела и чини га мотор РМЗ 238Н који омогућава максималну брзину на асфалту од 60 км-х Тактички радијус кретања је 500 км са 550 литара горива.
Прелазак из маршевског у борбени положај траје 2 минута. Возило може да савлађује и водене препреке брзином од 4,6 км/х.
Оклопно тело омогућа смештај посаде и њихову заштиту. У питању је чврста конструкција од варених челичних плоча на чијем горњем отвореном делу је постављена купола. Дебљина оклопа је 20 мм и пружа заштиту од пешадијског наоружања, парчади граната и мина на даљинама већим од 300 м.
Темељно наоружање хаубице је као што смо и рекли је цев хаубице 2А31. Запараво ради се о мањој модификацији вучне Д-30 калибра 122 мм, чије су балистичке особине идентичне као и код вучне. Заврарач је полуаутоматски, клинасти. Елевација цеви је од -30 до +70 степени. Брзина гађања је 4 гранате у минути.
Ова самоходна хаубица се и данас налази у наоружању руске и украјинске војске, али и милиција Додњецке и Луганске Народне Републике и представљају ударно оружје, које се користило највише током битке за Маријупољ, као ватрена подршка. У свету 20 земаља и даљеи ма у оперативној употреби ове хаубице, а бивше чланице НАТО које су повукле ово средство из употребе сада га донирају украјинској војсци, која је за два месеца изгубила велики број ових оруђа у сукобу са руском војском.