ТВ ФРОНТ/Др Драган Павловић
У дугим бесаним ноћима, када човек остане сам са својим мислима, као да је на пустом острву, има довољно времена да преиспита себе, да види друге из свог угла, а да остане у сенци.
У људској природи је та потреба за сталним трагањем, где стварност меша се са сном.
Губи контуре, ликови изобличени нестају у тами, праве гримасе и нешто причају. Гестикулације и покрети ремете тишину.
Све је бесмислено, стално се понавља, покушавају да те увуку у нешто што унапред знаш да није добро а већ је виђено.
Потпуно незаинтересовано, гледаш их као неки стари филм, где се траке поквариле од силног гледања, а немаш шта друго да видиш.
Досадно, без дешавања, а тешке речи одзвањају да би дали до значаја безлични, а ипак играју главну улогу.
Тако је у животу, увек има неко енергију коју црпи из мртвих, из камена, зауставља време, а живот иде својим током.
Нико им није рекао да троше речи, ако нешто добро нису смислили. Непоправљиви оптимисти, пуни себе, не виде се у огледалу јер би се уплашили на шта личе, али их други виде, говоре у туђе име.
Лажи постају истине, цитирају неке слободоумне људе и верују да су много паметни. Можда и јесу, јер они који знају, они ћуте, треба им тишина, мир, уморили се од истеривања правде, видели да неправда стално побеђује.
Можда су очекивања била превелика, као да све што је очигледно, засновано на чињеницама може бити и реално и тако бити и прихваћено.
Ко жели праву истину која је страшна, погађа у срце, руши мостове, уништава животе? Па зар то нисмо превазишли, зар нисмо заборавили, ко нам је дозволио да памтимо?
Шта се то десило тако трагично, а да се не смејемо новом животу, великим обећањима? Како нас туђа богатства не радују, тешко стечена преко ноћи?
Да ли су прави власници слуге нечије, воде се на њима, ћуте као заливени, а играју лажне улоге? Главни јунаци су негде далеко, појављују се у ноћи кад их нико не види.
Тада се полажу рачуни, од власника до зависника, од богатства до срушених идеала. Свако јутро им враћа оно што им мрак одузме.
Живе само од дневне светлости, за тренутак, као варница која се угаси брже него што се види.
То је живот који су изабрали. Није им лоше, сналазе се без школе, са великом жељом да су успели, јер се то види.
Велика здања чине да и они порасту, као дивови, али их ноге слабо служе, јер ослонац је у блату, а то није нека потпора.
Шта је са другима који имају шта да кажу, који више времена проведоше на факултетима, него богаташи што имају година?
Изгледа да су преучили. Бавили се науком, а не животом.
Нису се снашли, јер од силне памети не знају шта да кажу, па изгледају глупи. Немају ни посао, па су издржавана лица својих старих родитеља. Коме они требају?
Дипломе окачене по зидовима, сакупљају прашину, а самопоуздање ваља се по поду. Све ће на крају радити, али оно што знају никада неће.
Богаташима не треба памет, јер они све знају. Колико заједничких судбина, а различитих занимања?
Сељаци када су могли да раде, нису имали земљу, а када је купише, време им је истекло. Гледају своје голе животе, беспомоћно, јер једва и ходају, а сви их понижавају. Довољно ће им бити и два метра да не размишљају.
Тешко је бити и свештеник у свом месту, а тек грејдериста са огромном машином која гура земљу.
Од ничега направи ремек дело, од шикаре парк. То није довољно, мора то своје умеће да изводи много даље, јер није добро да се види у своме месту.
Зашто је то тако и свуда се дешава? Зато што су људи различити. Они који мисле да могу да живе од свог рада, боре се за опстанак, држе до себе, плаћају цену свога поштења. Тешко им је али се надају бољем животу.
Можда би било добро и за њих да време стоји, али их прегази, изгубише оно што су имали, веру у људе.
Колико пријатеља имају? Када их се неко сети да постоје?
Само понекад када им требају. Годинама се нису видели, а понашају се према њима као да се никада нису растајали.
Људска природа је необјашњива. Она је енигма за психологе, за све оне који се баве људском душом. Колико времена треба да прође да се свет промени?
Да ли су исти ти људи од пре двадесет четири године када је Србија бомбардована од највећих светских сила?
За тренутак вратимо се у не тако давну прошлост, када су бомбе падале, ракете летеле, свет се обрушио на независну државу, да јој врати праве вредности, хуманост и цивилизацијске тековине.
Сувише јаки разлози да би се свет побунио, осудио, имао нешто против.
Оно што је тињало у српском народу, као жар који се већ гасио, настала је ватра која се разбуктала до великих висина. Ноћ се претворила у дан.
Јасно су се видела лица, одлучна, поносна.
Сви су некако изгледали слични, као рођена браћа, на окупу, када је неко весеље, а било је уништење једног народа.
Било је и оних који су другачије мислили, нису се веселили, већ су нестајали, далеко од ватре, да их нико не би видео, да им запамти лица.
Србија је горела, Косово и Метохија је славила повратак витезова ПЈП-а и војске.
Била је част борити се против толико непријатеља. Како смо им били захвални што од обичних полицајаца ПЈП-а, направише хероје, што од војника направише живи штит. Својим телима бранише границу са Албанијом.
Својим подвизима вратише углед и част Солунцима. Сами против свих, а толико јаки да нема одступања.
Никада нисмо више били богатији, јер испунисмо душу и срце. Схватисмо смисао живота, отворише нам очи, а тек смо заспали.
Трагедије, разарања, рађање живота и велика страдања. Све се ускомешало, сирене за ваздушну опасност, као трубе ратника у боју.
Авиони лете и падају, ни они сами не знају чиме их то Срби гађају.
Беже у висине, па се обрушавају. Надувани тенкови, од пластике, су били најбоља мета. Увек су их погађали.
Мостови који су спајали људе, били су мета, цивилни циљеви, са ознакама, били су прави путокази за ракете. Колико дана бомбардовања, да ли ће сви бити уништени?
Анализе показују, народи моћних сила навијају, ПЈП и војска као камиказе из пламена излазе и газе своју земљу чизмама војничким, обележавају територију, као рањена животиња, прете непријатељу својом крвљу да је линија непробојна.
Главна битка се водила на Косову и Метохији.
Тако је записано у нашој историји. Ту је корен нашег постојања, то је наша престоница. Земљо Србијо, ту су те бранили ратници ПЈП-а и славне војске.
Гинули, дали животе, а ти ниси знала. Нису хтели да брину своју мајку, да не би од туге пресвисла. Била им је вреднија од њих самих. Нису се од тебе џабе опростили, јер су знали да те многи никада неће више видети.
Сузе си лила, квасила им лица док су у самртном ропцу лежали, а у рукама стезали грумен земље. Као да су нашли златну жилу, док су погледом који се гасио гледали гвоздене птице које су сејале смрт.
Ко је жалио покошену младост? Ко је тада мислио о своме животу? Где ће бити закопани и крстом обележени? То је наша земља, свуда је дозвољено да хероји почивају.Њихове душе ће се срести са витезовима кнеза Лазара и спојити. Обогатиће Косово и Метохију, дати му узвишену снагу.
Крст ће сијати на небу, светлети у мраку. Мртва тела ће поново живети, јер су отишла у легенду.
Сви борци ПЈП-а који су учествовали у одбрани земље су заиста били поносни на себе, на своје претке.
Имали су седамдесет осам дана славе, а тражили су да траје до краја. Нису желели да престане, јер су спремни чекали непријатеља, да га погледају у очи, да виде његов страх, а не само да гледају авионе и ракете. Како објаснити сада земљи Србији који је то осећај био?
Ако је лудост чекати жељно непријатеља, шта је онда храброст?
Изневерена очекивања, погрешно донете одлуке, погодиле су сваког припадника ПЈП-а и војника, као бич божији, као гром из ведра неба.
Ослободилачки рат је привилегија малог народа, да постане велики, да изненади моћне силе, да схвате да није све у техници, да мали људи постају дивови, а велики патуљци.
Свет није имао праву слику о српском народу, 1998.
Сматрали су да ће рат бити завршен са терористима ОВК који су били лажна сила на Косову и Метохији.
Обећавали својим НАТО савезницима да ће необучену војску и Посебне јединице полиције уништити, тако да они неће морати да учествују у правој агресији.
Та грешка, кад потцениш српског полицајца и војника, скупо их је коштала.
Њихове борбе су заиста биле успешне, из заседа, киднаповања појединаца полицајаца, а и свог албанског народа.
Није било неке разлике, ко није терориста, он је непријатељ. За сваког отетог добијали су право богатство, узимајући органе у жутој кући, а и на другим локацијама. Плаћали су тим новцем борбу за слободу.
Када су довољно огрезли у крви, заслужили су да постану ослободилачка ОВК. Од касапина до праведника.
Од злочинца до верника, али не у Бога, већ у велику Албанију. Они су уживали у мучењу и убијању.
Они су се хранили као лешинари српском крвљу. Поносни на своја зла дела, добијали су поклоне од својих савезника, авионе и стручну помоћ од плаћених доктора, за операције на живим људима, над Србима.
То је трагедија светске цивилизације, суноврат разума, губитак човечности.
То више није злочин, то је апокалипса демократских тековина које су нам годинама испирали мозгове.
Најгоре од свега, што смо им веровали и тежили, да их достигнемо, јер смо били за њима сто година.
Како нас је изненадила највећа тековина света? Како је живе Србе претворила у донаторе органа?
Доказали су да у рату је све дозвољено, као и у будућим ратовима, где се све то исто радило. Ма колико били сигурни и обучени, ти терористи ОВК, осетили су моћ и снагу ПЈП-а и војске. Били су разбијени, цитирали су нашег нобеловца Иву Андрића: “У бекству је спас”.
Нису веровали, а ни њихови НАТО савезници, да су тако поражени. Били су бржи од аутомобила, јер тамо где су бежали, само њиховим знаним стазама, под окриље своје мајке Албаније.
Како их је тешила и скривала њихове крваве руке да се не виде. Закопавала делове тела Срба без икаквих ознака.
Забранила ископавање, јер они су суверена земља, за њих никакав суд не важи.
Сваки родитељ штити своју децу, па нека су и злочинци, али су њихова. Јер од мале, хоће да направе велику Албанију.
Та славна и тешка 1998. Година, завршила се поразом терориста ОВК. ПЈП и војска су ослободиле Косово и Метохију, слобода је крвљу плаћена. Границе постављене, потрага за несталим је почела и нажалост још траје.
Та велика победа је Србима донела рат и бомбардовање седамдесет осам дана. За НАТО, то је била пробна утакмица, изгубише њени миљеници.
То је била грешка нашег народа, да су изгубили од терориста не би били бомбардовани.
Ми непријатеље не бирамо, они сами долазе, удружени, моћни, са висине нас гледају, а тако и гађају. Опет потцењени ПЈП и војска, сада то нису неискусни борци, већ прави ратници.
Као што изнемогли старци имају жал за младошћу, тако и сви припадници ПЈП-а и војске имају жал за копненом офанзивом. Тек су прихватили смрт као свога ближњега, а Кумановским споразумом су се морали растати од ње.
Тај растанак нам је тешко пао. Патили смо са српским народом који је остао на Косову и Метохији, да га бране и штите НАТО агресори који су га убијали и терористи који су им продавали органе. Иронија судбине, освета за поразе.
Српски манастири постају историјска тековина ОВК терориста. Отимају и бришу народ са својих огњишта.
Пишу историју а она већ написана. Лакше је стићи у џунглу него преко границе прећи на Косово и Метохију. Забранише право гласа, хапсе без суђења.
То је наша стварност после двадесет четири године. Наше проклетство, наша ноћна мора. О чему причамо, чему се надамо?
Кога да кривимо, коме да се молимо? Једино нашем Богу да ће спасити српски народ, који заробљен чека слободу на Косову и Метохији. Српски народ је трагичан а славан. Зато је косовски завет вечан и трајан.
Када нам је било најтеже, били смо јединствени и моћни, није било веће поделе и разлике. У миру, постали смо другачији.
Они који су се борили, ПЈП и војска, нису се променили, исто размишљање, исте вредности и даље важе.
Какви су други постали то смо већ видели. Сјај и духовна беда ствара нове људе. То нису хероји, то су паразити који нападају свако дрво које стоји усправно.
Њих је мало, али су моћни. Од својих вила и високих зидова, оградише се од обичног народа.
Гледају ветеране ПЈП-а и учеснике рата другим очима.
Изгубио се тај слободарски поглед. Види се похлепа и брз живот. Презир и потцењивање, али и страх јер нисмо исти. Ми знамо како се брани слобода, крвљу смо доказали, те демократске цивилизацијске тековине смо доживели на својој кожи.
Многи се нису вратили. Колико инвалида без правих примања? Од чега су до сада живели, како су се њихове породице мучиле?
Са добијањем статуса борца, сви који су бранили земљу Србију, Косово и Метохију заслужују да живе као људи. Они којима је лично богатство и начин понашања најважнији, нама је част и достојанство део живота.
Ако су људи различити, нека се негују праве вредности, јер тако ћемо пронаћи човек у себи.
Пружимо шансу младима, јер они су наша будућност. Немојмо дозволити да крену погрешним путем, јер ако изгубе веру у земљу Србију, изгубиће и њих Србија.
Када оду, залуд наше кајање, а можда су били бољи од нас.
Када косовски завет уђе у њихову душу, бићемо сигурни да има наде за земљу Србију, за наше Косово и Метохију.