СТРАТЕШКЕ ГРЕШКЕ ЈАПАНА ОД 1868 ДО 1945

ТВ ФРОНТ/БОШКО ЈОВАНОВИЋ

Зашто 1868? Тад је амерички брод бомбардовао Јапан и натерао да своје луке отворе западне бродове, трговце и све остало. Ера империје Токугава се завршила и Јапан је био пред избором шта ће да ради. Послао је све своје најбоље људе у Европу, да копирају неку европску земљу. Када су се вратили избор је пао на Немачку. Пруска војна школа, која је најбоља била у свету поприлично одговара јапанском начину живота и јапанском милитаризму и строгости и Јапан почиње модернизацију по пруском принципу.

Шта је пруски принцип?

Када је Фридрих Велики постао пруски краљ схватио је да Прусија нема угља, ни било којих других природних реусрса и рекао је имамо дисциплину, организацију и војску и то је напоравио. Истим путем кренули су Јапанци. Јапан је успрешно победио кину у јапанско-кинеском рату 1894-1895. Кинеска флота није имала никакве шансе. Године 1902. Јапан склапа савез са Великом Британијом и после тога креће у рат против руске империје.

Foto: Shutterstock

Руска флота се из Европе пребацила у Азију преко Африке и дуго је требало да дође и она је поражена у бици код Цушиме. На копну су поражени код Мугдена изгубили су Порт Артур, своју луку на кинеској обали. Јапан напросто после тога жели и даље да развија односе са Западом и остаје лојалан Западу до почетка и у Првом светском рату јер 1914. се ставља опет на страну Британије и ради једну ствар да заузима немачка Каролинска острва у Тихом океану. Каролинска острва су била немачка колонија на Пацифику. Зашто је све то битно да се зна? Јапан не одустаје да буде део Запада економски и технолошки, али та његова жеља не бива услишена. Чак штавише 1922 године Запад је ограничио тонажу јапанских бродова јапанске флоте. То је дубоко разочарало Јапан, који није ограничавао своју флоту. За то време Јапан има технолошко-привредних проблема, није у могућности да произведе довољно хране за становништво које је доживело раст и решње се видело у колонизацији Кине. Прва на удару је била Манџурија. Тамо оснивају “банана државу Мандџуко”. Манџурија се налази између Кореје и Русије. Њој ћемо се вратити на крају приче, јер је тамо завршен Други светски рат.

Зашто то говорим? Зато што је битно да је Други светски рат почео 1931. а не 1939 године као што су тврдиле западњачке и европске земље. То што ниједна европска држава није нападнута то није значило да није почео Други светски рат. Кина је у отпору Јапану имала подршку Нацистичке Немачке и САД.

Нацистичка Немачка продужила је само традиоционалну немачку прокинеску политику у Азији и ништа ново није било. Сада долазимо до стратешке грешке Јапана.

Прва стратешка грешка Јапана била је ако се намеравало ратовати против Кине зашто није дат приоритет копненој војсци. Копнена војска Јапана се углавном састојала од пешадије, артиљерија је била јако слаба и јако малог калибра. Углавном је била запрежно вучна, са дрвеним точковима. Имала је калибар 70 мм што је је јако нетипично за калибар граната. Аутоматских пушака Јапанци су имали јако мало. Била је обична пушка репетирка са 5 метака, увек са бајонетом. Јапанцима није било страно пробадање људи због њихове борилачке вештине “кендо”.

Јапан уопште није придавао значај тенковима. Тенкови су били јако лошег квалитета и били су слични француским тенковима из 1928 године под ознаком Т-28 које је користила и Војска Краљевина Југославије. Имали су посаду три члана имали су широке гусенице и између две гусенице био је смештен труп тенка, са топом калибра 37 мм. Отприлике такав тенк су имали и Јапанци који су користили за градску борбу. Они нису били склони употеби на отовореном простору, широкој употреби, због тога су их Руси и поразили.

Године 1937 ескалира рат између Кине и Јапана, и тад Запад први пут почиње да примећује да Јапан заузима Кензин, Накинг,, Шангај, Пекинг, Хо-Ши -Мин који је тад био француска колонија у Вијетнаму, гдер се дешавају сукоби са Јапаном, који је имао намеру да контролише то парче Азије.

Чан Кај Шек који је водио републиканске трупе у Кини, стварно није могао да се одупре Јапанцима, јер су кинески комунисти ратовали са републиканцима и то уопште није било добро за Кину.

Foto: Shutterstock

Мао Це Тунг је имао подршку Совјетског Савеза и јапан се нашао пред дилемом 1939 године, шта и како ратовати. Користити војску на северу или окренути се на југ и ратовати са морнарицом. Постојале су две групе војника. Једни су сматрали да долази претња од Совјетског Савеза и да мора да се склопи савез са нацистичком Немачком и ојачати копнену војску и ратовати на северу, а друга група је сматрала да Јапан мора да се шири по Азији на Тихом океану и да се треба окренути на југ и ратовати са морнaрицом. Рихард Зорге дошао је до планова, доставио их је Москви и Руси су успешно дочекали јапански напад на Далеком истоку. Биле су две велике битке код Халхин Гола и код језера Хасан . Захваљујући тим победама и то само јер је Рихард Зорге најавио на време и тиме практично обезбедио да Совјетски Савез односно Русија победи у Другом светском рату. Да су ту Јапанци победили, они би кренули да нападну Совјетски Савез -Квантуншка армија је имала милион војника и они су ту остали до краја рата из страха од Руса, али после тога руси би морали да имају исто милион војника на Далеком истоку и не би могли да те трупе пребаце у Москву 1941. Огромна заслуга је Рихарда Зоргеа за спас Совјетског Савеза. Рихард Зорге се тиме уписао у светску историју, иако га Стаљин није волео.

После тога Јапан се окреће развоју морнарице и активирају се планови за ширење на југ. Он под тим утицајем потписује Антикоменитерна пакт са нацистичком Немачком и Италијом, али и потписује Споразум о пријатељству са Совјетским Савезом. Јапан напросто пошто није имао никакве ресурсе, све је морао да увози, управо због тога што је морао да увози све ресурсе није могао да се супростави Сједињеним Америчким Државама које су имале бродоградилишта и на западној и на источној обали, које су могле да пребаце Аталнску флоту преко Панамског канала у Пацифик и обрнуто.

Тај избор Јапан није имао и кренуо је да прави своју флоту под једном стратешком замисли, а то је једна одлучујућа битка где че да поразе непријатеља. У развоју морнарице скорз су предвидели значај подморница. Ниједна грана морнарице нема такав значај као што има подморничарство. Подморничарство и подморнице доносе превагу у рату на мору. Да је нацистичка Немачкаи мала више подморница она би добили Битку за Аталнтик! То треба да знамо. Подморнице су у стању да врше извиђање, потапање непријатељске ратен и трговачке флоте, прекидање конвоја и свега осталог.

За уништење једне подморнице потребно је неколико бродова. Јапан није имао велики број подморница, није предвидео значај подморница. Имао је неке џепне подморнице биле су мало дуже од једног торпењда и служиле су да се упадне у луку Перл Харбор. Кад се напао Перл Харбор, то је урађено у два таласа уместо три. Био је предвиђен и трећи талас за уништење бојних бродова и кристарица, али заповедништво напада је показало необичну слабост и кукавичлук и није извршило трећи талас напад. Јапан је пропустио и никад није имао обавештајну службу како би требао да има.

Они напросто никада нису имали белце који раде за Јапан. Није имао европљане у својим редовима, који би много лакше продирали у САД него Јапанци. Јапанци су имали обичај да шаљу своје официре у рангу капетана бојног брода то је у копненој војсци чин пуковника да буду студенти под лажним именом на Стенфорду, Берклију и они су јако брзо били откривени.

Foto: Shutterstock

Јапанска технолошка шпијунажа фактички није постојала, они нису били свесни америчке технологије, Пројекат Менхетн -атомске бомбе и тако даље. При планирању флоте Јапанци су ишли на масивност, значи само су они имали бојне бродове од 64.000 тона, Бизмарке је имао 40.000 тона. Таква брода су имали два, јер као што сам рекао концепт био да целокупна јапанска флота зада један ударац противнику и да то буде довољно за победу.

Јапанци нису имали оно што су имали Американци, а то је могућност допуне флоте. Американци су ишли на типске бродове које су градили у серијама, што је омогућавало да количински надвладају на јапанску флоту. Количина је битнија од квалитета. Јапанска флота што није није имала обавештајну службу, није уопште знала где се налазе амерички носачи авиона, што је значило да они нису нападнути и уништени што се показало да су највећи амерички носачи авиона Ентерпрајз сопринели америчкој победи код Мидвеја. Јапанци су погрешили то што су се после победе код Перл Харбора нису повукли у своје територијалне воде и тиме натерали америчке флоту да ближе приђе Јапану, што би поголо да се америчка флота порази. Јапанска флота доживела је катастрофу код Мидвеја, потопљени су им сви носачи авиона. Због тога што нису користили подморнице за извиђаље та им се катастрофа десила, јер нису били свесни положаја америчких носача авиона. Они нису били свесни да амерички носачи авиона кад нису били у Перл Харобору, они су били ближе Сан Дијегу и да су могли да буду уништени на простору између Хаваја и Сан Дијега и то би просто променило Други светски рат, јер Америци би требало време да сагради флоту, јер већина флоте која је преостала послата је на чување конвоја између Европе и Америке. Јапанци нису схватили да је боље изградити два-три брода од 20.000 тона, него један од 64.000 тона. Кад изгубите један брод од 20.000 тона то није страшно, али када изгубите брод од 64.000 тона то је неповратни ударац за морнарицу. Јапан није уопште користио своје подморнице у одбрани острва у пацифику него их је препуштао локалним посадама, а прит томе Американци су имали превласт. Јапоанци су напросто изгубили рат одмах чим су га почели. Непостојање јапанске обавештајне службе је основни разлог јапанске катастрофе у Другом светском рату. Одсуство правилне стратегије и броја подморница, амерички војни брод који је пренео атомску бомбу на Иво Джиму није потопљен када је ишао, него дакле кад се враћао. они да су вршили потапање америчких бродова могли да спрече катастрофу у Хирошими и Нагасакију. Други светски рат се завршио операцијом против квантуншке армије Јапана. Стаљин је дао реч најбољем америчком председнику Френклину Делано Рузвелту да ће да се укључи у рат против Јапана три месеца после завршетка рата у Европи и то је одрадио. То се самтра најбрилијантнијом операцијом у Другом светском рату, јер је огромна површина Мандџурије ослобођена за девет дана и то се признаје на свим западним војним академијама као брилијанстна победа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *