Пише: Данко Боројевић
Честа америчко-совјетска надметања у производњи најнапреднијих борбених авиона, доводила су до тога да једна од страна у утрци увек буде спремна да одговори оној другој, новим авионом. Совјетски одговор на појаву нових америчких надзвучних бомбардера North American XB-70 Valkyrie и Convair B-58 Hustler био је ловац-пресретач МиГ-25П. Затим ће Американци да производу надзвучни стратегијски бомбардер B-1А, који је после мукотрпног смањења радарског одраза прерастао у Б-1Б и завршио као поџвучни бомбардер. Убрзо затим, од стране САД стигла је нова претња у форми крстарећух ракета, у првом реду BGM-109 Tomahawk и AGM-86B. Међутим, МиГ-25 више није могао да одговори новом изазову, јер није имао радар који би могао ефикасно да открива нисколетеће циљеве типа крстарећих ракета. ОКБ МиГ дат је задатак да направи ловац који ће моћи да заустави нараслу америчку претњу. Конструктори су радили брзо и рационално. МиГ-25 је већ био доказано решење за суперсоничне брзине, па је узет као база за нови пројекат.
Током употребе МиГ-25 се нарочито истицао као извиђачки авион, док је његова ловачко-пресретачка верзија већ одавно била застерала. Због тога се приступило изради његове замене. Развој његове замене отпочиње производњом прототипа означеног као Е-155МП, који је први пут полетео 16. септембра 1975. године. Нови авион је изгледао као дужа верзија ловца МиГ-25, са дужим трупом, са још једном кабином, али се ипак суштински радило о потпуно новом авиону. Код новог прототипа је удвостручена примена титанијума и утростручена употреба алуминијумских легура, а све у циљу смањења укупне масе авиона. Нова структура је имала мању масу и већу носивост, због чега је авион при надзвучним брзинама лако подносио убрзање од 5 г (G), за разлику од авиона МиГ-25 чије је ограничење износило 4,5 г (G). Нови прототип је могао летети и надзвучним брзинама на малим висинама. Повећан је укупан капацитет горива, а погон су сачињавали нови ефикаснији двопроточни мотори.
Најзначајнији помак је увођење новог, много напреднијег радара, са могућношћу уочавања и праћења више циљева изнад и испод висине позиције авиона. Развијен је авион који је био способан да успешно пресреће све типове противничких авиона, и то не само при њиховом продору у ваздушни простор СССР, већ и при њиховом дејству са дистанце.
Укупно је произведено осам предсеријских авиона, чија је производња започела у фабрици у Горком 1977. године. Већ 1978. године, амерички извиђачки сателит приметио је један од развојних авиона, како при лету на висини од 6000 метара, пресреће и обара циљ који је представљао крстарећу ракету која је летела на висини од 60 метара и на удаљености од 20 километара. То је била импресивна чињеница за америчке ваздухопловне стручњаке, али остаје и чињеница да су Совјети знали потпун распоред америчких извиђачких сателита, па се стиче утисак да су Совјети све то намерно режирали, како би показали Американцима да имају одговор на њихове претње.
Испитивања на авионима се настављају и током 1980. године, што ће довести до формалног одобрена за потпуну серијску производњу новог ловца 1981. године. Планирано је да се авион означи као МиГ-25МП. Међутим, нови ловац-пресретач ушао је у наоружање ловачко-пресретачких пукова ПВО СССР 1982. године, као МиГ-31. НАТО је новом авиону дао своју кодну ознаку Foxhound.
По аеродинамичкој шеми МиГ-31 је суперсонични висококрилац са широким узгонским трупом. Део структуре авиона је направљен од легуре алуминијума са радном температуром реда 150 степени целзијусових, а делови авиона изложени великом аеродинамичком загревању током наџвучног лета су произведени од титанијума и челика отпорног на високе температуре. Процентуални удео материјала се креће у следећим границама: 50% челик, 16% титанијум, 33% алуминијум и 1% композити. Крила су трапезна с углом стреле нападне ивице од 41 степен и опремљена снажном аеродинамичком механизацијом. У корену крила, на вези с уводницима ваздуха се налазе стрејкови за повећање маневрибилности авиона на великим нападним угловима. Угао стреле нападне ивице стрејкова износи 70 степени. На репном делу трупа су постављена два вертикална репа површине 15,6 метара квадратних, благо искошена у облику слова „В“ на којима су постављене многобројне антене. Конструкција стајног трапа омогућује, да МиГ-31 полеће са неприпремљених и залеђених аеродрома.
Посада се састоји од пилота у првој кабини и радисте-навигатора који има улогу стрелца у другој кабини. Тактика дејства се базира на групи од четири авиона, који истовремено осматрају простор ширине 800 до 900 км (200 км по дубини) и симултано делују по циљевима. На тај начин делимично је покривена улога (осматрачка), коју на западу има AWACS, уз допунску могућност деловања по циљевима и њиховог уништавања. Немогућност свесмерног осматрања, какву поседује AWACS, делимично је надокнађена много већом брзином претраживања која је једнака брзини лета и креће се од 1500 до 3000 км/час.
МиГ-31 покрећу два мотора Д-30Ф-6. С обзиром на то да је предвиђено да МиГ-31 највећи део лета проведе на наџвучним брзинама, одабран је турбовентилаторски мотор са ниским степеном двострујности – готово као турбоџет као погодније решење. О квалитети мотора са авиона МиГ-31 говори и податак да је однос максималног потиска према тежини мотора 7,8:1, што је у оно време било у категорији најновијих западних мотора за ловце IV генерације. У носу авиона налази се непомична, равна антена „фрејздереј“ радара, названог СБИ-16 Заслон (НАТО ознака Flash Dance). То је импулсно-доплерски радар са могућношћу откривања и гађања циљева који лете испод радара. Антена је са електронским сканирањем има пречник од 1,1 м. Сканирање (претраживање простора) у опсегу од ±60 степени по азимуту и -60 до +70 степени по елевацији. Врло велика емисиона снага. Откривање циљева на даљини од 300 км. Истовремено може да прати 10 циљева, а да симултано гађа четири. Отпоран на ометање. Могућност синхронизованог рада са још три авиона и земаљском станицом. Процењује се да је комплетан радарски систем на МиГ-31 тежак око 1000 кг. МиГ-31 је авион велике аутономије лета и намењен је за борбу против непријатељевих ваздухоплова, пре свега крстарећих ракета и стратешких бомбардера, како класичних тако и оних у невидљивој такозваној „стелт“ технологији, над огромним подручјем СССР.
Од наоружања МиГ-31 има уграђен шестоцевни топ ГШ-6-23 калибра 23 мм са борбеним комплетом од 260 граната. У почетку МиГ-31 је носио четири ракете ваздух-ваздух великог домета Р-33 (AA-9 Amos) са полуактивно радарским вођењем полуутопљене у трупу, а могао их је лансирати са даљине од 120 км. На крилима је носио две ракете ваздух-ваздух средњег домета Р-40Т/ТД (AA-6 Acrid) с ИЦ вођењем и са даљином лансирања од 50 км и четири ИЦ вођене ракете ваздух-ваздух кратког домета Р-60/Р-60М (AA-8 Aphid) са даљином лансирања од 8 км.
Крајем осамдесетих година XX века осмишљен је програм повећања борбене моћи „тридесетјединица“, а 1992. године то је и јавно објављено приказом модернизованог авиона под ознаком МиГ-31М. Нови авион има нови радар Заслон-М, моћније наоружање и савремену авионику. Појачани мотори су очували перформансе авиона иако је максимална маса у полетању подигнута на читаве 52 тоне. Старије ракете ваздух-ваздух Р-40Т и Р-60 су замењене савременијим ракетама Р-77 (AA-12 Adder) с активно радарским вођењем и Р-73 (AA-11 Archer) с ИЦ вођењем. Обе ракете су сверакурсне и могу да дејствују на циљеве из свих углова, без обзира на њихов положај у ваздушном простору. Ту се налазе и нове ракета ваздух-ваздух великог домета Р-37 (AA-13 Arrow) са полуактивно радарским вођењем полуутопљене у трупу, а може их лансирати са даљине од 150 км до 280 км зависно од профила лета. Поред моћнијег наоружања ваздух-ваздух, остварена је и могућност дејства по циљевима на земљи кроз интеграцију ракета ваздух-земља типа Х-58 (AS-11 Kilter) и Х-31 (AS -17 Krypton). Ипак је циљ модернизације био повећање могућности авиона у ваздушној борби са дистанце, док је дејство по површинским циљевима била опциона могућност.
Недостатак новца био је највећа препрека за увођење авиона МиГ-31М у наоружање, али многе од испитаних модификација су примењене на мање амбициозном авиону МиГ-31БМ који је направљен 1997. године. По плану унификације авионике и нарочито опреме кабине из модернизованог авиона МиГ-29СМТ изведени су посебни комплети уређаја за ловац МиГ-31БМ. У пилотску кабину уграђен је један вишенаменски показивач, а три у кабини радисте-навигатора чиме је разрешен један од највећих недостатака авиона МиГ-31 – слаба координација активности између двочлане посаде. Преправке на радару авиона МиГ-31БМ омогућавају откривање и праћење десет циљева на 320 километара удаљености уз знатно бољу резолуцију. Граница уништења постављена је на 280 километара што допушта домет ракета Р-37.
После распада Совјетског Савеза, већи део авиона МиГ-31 преузело је РВ Русије док су Казахстану припала 43 авиона.
Ваздухопловне снаге Руске Федерације на стандард МиГ-31БМ планирале су да преведу све оперативне авионе МиГ-31Б/БС чији преостали ресурси гарантују употребу и у наредених двадесет и више година.
Међутим, избијањем рата у Украјини, део авиона је преведен на стандард МиГ-31К, чиме су ти авиони постали носачи хиперсоничних ракета Х-47М2 Кинжал. Ракетом Р-37М ловац МиГ-31БМ оборио је украјински ловац МиГ-29 на удаљености од 200 км.
Авион МиГ-31 наоружан ракетама Р-37М и Кинжалима, постао је ноћна мора за Украјину. Самим његовим полетањем, оглашава се ваздушна опасност изнад Украјине.
МиГ-31 је авион којем данас нема премца у свету, и представља засебну категорију ловаца. Русија планира да ове ловце задржи у оперативној употреби до 2060. године.
За израду текста коришћена је књига: Данко Боројевић, Драги Ивић, Енциклопедија млазних ловачких авиона, ауторско издање, 2012.