УКРАЈИНСКИ АРСЕНАЛ ЗА НАПАД НА РУСИЈУ! ТРИ МОДЕЛА КАКО БИ МОСКВА МОГЛА ОДГОВОРИТИ НА НАПАД! ДА ЛИ ЈЕ 12. ЈУН КЉУЧАН?!

Андреј Млакар

Прича о томе да ће НАТО пакт дозволити Украјини да употреби сво наоружање за напад у дубину руске територије (не оно што је Русија од 24. фебруара 2022 године заузела) постаје све извесније и питање је времена. Судећи према најавама ако се то заиста и деси познат је и оквирни датум онда се Северноатланска алијанса и Москва налазе на корак од рата, а тиме и Европа.

Листа земаља које су одобриле зелено светло Кијеву да оружје дугог домета употреби против циљева у дубитни Русије (европски део) све је већа, а међу њима су: Велика Британија, Канада, Литванија, Летонија, Естонија, Шведска, Финска, Француска, Чешка Република, Пољска и Холандија. Против за сада су Италија, Немачка, Мађарска. САД су оставиле савезницима “пилатовски” да чланице НАТО саме одлуче о томе, мада и у Вашингтону међу конгресменима расте притисак да САД благосиљају употребу тактичких балистичких ракета АТАЦМС против циљева у дубини руске територије.

Са овом одлуком коју су побројане земље углавном донеле индивидуално, а не колективно заправо је издата дозвола да западне крстареће ракете и тактичке балистичке ракете, али и прецизна артиљеријска муниција (гранате и ракете вишецевних бацача ракета) гађају руску територију.

Ако то заиста буде реализовано то ће значити да су Русија и чланице НАТО на корак од рата са Русијом, а онда се покреће и питање одмазде Русије по територијама држава које су Украјини дале оружје високе прецизности за удар одмазде, а то су све чланице НАТО што уводи Европу у велики регионални рат.

Сада главно питање је када ће Украјинци ударити на Русију. Неки извори указују да би то могло релативно скоро да се догоди до 12 јуна ( Дан усвајања декларације државног суверенитета РСФСР, је државни празник Русије. Обележава се сваке године 12. јуна од 1992. у част усвајања декларације о државном суверенитету Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике 12. јуна 1990.) када је запараво државни празник Дан Русије када би Украјина требала да изврши масовни напад на Русију.

Напад би био изведен тактичким балистичким ракетама АTACMS домета 300 км,планирајуће авионске бомбе GLSDB, крстареће ракете STORM SHADOW, SCALP AG домета 250 и 500 км.

Енигма, која постоји јесте ако се то заиста деси по којој држави ће Русија извршити узвратни удар. За сада највише фигурирају државе уз саму границу Руске Федерације три балтичке државе Естонија, Летонија и Литванија и Пољска.

Како би могла да изгледа реакција Русије?

За сада власти у Кремљу сматрају да су одлуке појединих лидера Запада неразумне и већ сада појављују се три потенцијалне врсте реакција како би Москва могла да реагује у случају да Кијев заиста крене у напад западним наоружањем на руску територију.

Три су потенцијалне за сада реакције:

1. да западна, северна и централна Украјина под влашћу Кијева буде сравњена са земљом;
2. Да тактичким балистичким ракетама, крстарећим или хиперзвучним ракетама буде нападнута држава са листе побројаних држава у знак одмазде и нестане ако се употреби нуклеарно оружје стратешко и тактичко и
3. Да буду у употреби оба случаја.

“Ове три теорије одмазде се поклапају са недавном изјавом руског председника да ако не постоји Русија, не постоји ни свет!”

Арсенал пројектила са којим би Украјина могла да удари на Русију

Крстарећа ракета Storm Shadow

Storm Shadow је крстарећа ракета великог домета која до циља лети на веома малим висинама. Пројектил је направљен за употребу у свим временским условима и са различитих ваздухопловних платформи за лансирање. Приликом пројектовања ракете пазило се да она има што мањи радарски одраз, као и да усисник ваздуха за миктротурбо млазни мотор је тако направљен да спречава допирање радарских снопова до лопатица компресора мотора.

Крстарећа ракета Storm Shadow одабрана је била у оквиру програма CASOM ( Coventionnally Armed Stand-OFF Missile), односно у преводу пројектил са класичном бојевом главом великог домета, који је настао средином деведесетих година прошлог века како би се европским и јуришним борбеним авионима пружила могућност да униште добро брањене циљеве на великим удаљеностима пре него што приђу зони уништења непријатељске ПВО. За кориштење ове крстареће ракете прилагођена су два бробена авиона Торандо и Јурофајтер Тајфун 2000, док неки наводе да се са овом крстарећом ракетом може да опреми и амерички борбени авион пете генерације Ф-35.

Крстарећа ракета Storm Shadow ушла је у званичну оперативну употребу у октобру 2004 године, али је борбено тестирана била у операцији Телик 2003 када је извршен напад на Ирак. Тада је британско ратно ваздухоплоство тражило да се овај пројектил веома брзо прилагоди за ношенје на британским борбеним авионима типа Торнадо. Током операцији посаде Торнада укупно су лансирали 27 крстарећих ракета и сви су погодили задане циљеве. Крстареће ракете кориштене су за напад на веома важне и добро брањене циљеве као што су командни бункери чије би уништавање представљало опасност за борбене авионе који би ушли у зону уништења. Према бритнаским наводима у овим нападаима доказана је висока поузданост, а циљеви су уништавани и у комбинованим нападима односно употребом ракета из два различита смера са две ракете програмиране да погоде исти циљ, када би други пројектил пролетео кроз рупу, коју је направио први после експлозије бојне главе првог пројектила.

На основу искустава из употребе пројектил је прошао одређене модификације, а једно од њих било је уградња даталинка преко кога би се термовизијска слика са пројектила преносила у командни центар, а примарни циљ била је додатна потврда да је мета погођена и уништена. Такође додата је касније и опција промене података о мети док је ракета закачена испод крила борбеног авиона. Уградња даталинка омогућила је и напад на мобилне циљеве попут бродова, тенкова, возова, мобилних лансера балистичких ракета. Други ниво модернизације односи се на криштење високо-енергетског горива. Раније верзије Storm Shadow користиле су обично авионско гориво. Употребом новог домет је повећан за 20 посто.Ракета Storm Shadow има тандем бојну главу Royal Ordnance BROACH која је успешно тестирана на крсатрећим пројектилима CALCAM (Conventional Air Launched Cruise Missile) америчког ратног ваздухопловства. Бојева глава BROACH састоји се од пробојног набоја који је постављен одмах иза термовизије, постављена што ближе врху пројектила. Друга бојева глава је знатно ужа од тела пројектила како би се повећала могућност продора кроз циљ и максмилизација ефикасности експлозије бојеве главе унутар пројетила. Приликом напада на циљ прва бојева глава активира се у непосредној близини циља тренутак пре удара пројектила у њега. Створени кумулативни млаз ствара рупу на објекту, а секундарни омогућава продор u oбјекат и експлозију. На тестирањима ракета Storm Shadow показано је да пројектил при брзини од 290 метара у секунди у нападу на бункер од армираног бетона бојева глава тешка 450 кг без проблема пробија армирани бетон дебљине 3,5 метара. Мерења су такође показала да после пробијања зида бункера пенетрацијска бојева глава улази у унутрашњост циља брзином од чак 122 метра у секунди.

Крстарећа ракета SCALP EG 

Крстареће ракете  SCALP EG је француска верзија британске крстареће ракете Storm Shadow. Најважнија разлика између ракете SCALP и њенe британске верзије је састав система за навођење и домет вођене ракете – ракета SCALP је 250 км и требало би да буде повећана на 400 км у односу на verziju АPACH 150 км у будућности.Ова крстарећа ракета, лансирана из авиона, нуди „веома високу прецизност“ и може „пробити јаке мете“ као што су бункери или подземна инфраструктура.

Вођене или планирајуће авионске бомбе GLDSB

Неки их називају и крстарећим ракетама, неки планирајућим авионским бомбама великог домета које су развили заједнички америчка компанија Boing и шведска SAAB.

GBU-39/B Small Diameter Bomb Increment I (SDB I) је званични назив за ову авионску бомбу настала је укрштањем Боинговог крстарећег пројектила Small Diameter Bomb (SDB) која је спојена са ракетним погоном, односоно бустер са ракете М-26 коју користе самоходни вишецевни лансери ракета МЛРС М-270. Замисао је била добити пројектил који би се лансирао са авиона и који би имао велики домет.

Идеја за развој иначе је нађена била Weapons of Minimum Destruction (WMD) ili Low-Collateral Damage (LCD) који су развијани били после операције Пустињска олуја 1991. године. Циљ је био да се добије могућност да се мета погоди једним поготком без много непотребног расипања и дејствовња по околини. Мисли се пре свега на спречавање настанка непотребних цивилних жртава у тренуцима када је мета потенцијалног напада окружена цивилима.

Идеја је нађена на крају 1990-тих када су УСАФ увеле вођену авио бомбу oint Direct Attack Munition (JDAM) која је први пут употребљена била у НАТО агресији на СРЈ март-јун 1999. Идеја се развија и после агресије на Авганситан 2001 и Ирак 2003 године, када је и створена замисао да се на вођену бомбу дода рактни мотор са којим би могла да погоди циљ на великој удаљености ван визуелног домета авиона-носача од циља и тако спрече непотребни губици у пилотима или борбеним авионима.

Испоставило се да овакав тип авионских бомби има велику тежину 227 кг, па чак до 907 што је стварало велика разарања по сам циљ, али и околину.

Програм је почетком 2000-тих добио званични назив Component Advanced Development for the Small Diameter Bomb са којим би требали бити опремљени борбени авиони 5. генерације Ф-22 Раптор и Ф-35. Оно што су планери били замислили јесте да се добије оружје малих димензија, које би могло да стане у носаче у самом трупу са чиме не би биле угрожене стелт карактеристике ових летелица.

У октобру 2001 компанија Boeing постаје званични произвођач Small Diameter Bomb Increment I а у овом послу придружује се и низ других компанија: Rockwell Collins (ГПС и Harrisov Selective-Availability Anti-Spoofing Module (SAASM) пријемник отопран на ометање; компанија Honeywell систем лета пројектила отпорног на ометање, компанија KDI Precision Products развој новог типа упаљача за пројектил који се електорнски може програмирати у зависности од врсте циља да делује као: контактни, близински или упаљач са одложеним деловањем, компанија HR Textron развила је репну секцију; компанија MBDA крилну секцију на пројектилу и TAM Garland компанија која је направила различите врсте бојевих глава тежине од 13 па до 93 килограма.

Као носач и лансер овог пројектила искориштен је Boeingov BRU-61/A који има пнеуматски систем одбацивања.

Спајањем са Small Diameter Bomb Increment I (SDB I) добијен је јефтин, али моћан пројектил који може бити лансиран не само из авиона, него и из ракетних лансера, ратних бродова али и импровизованих ракетних лансера, једном речју универзална платформа. Испоставило се да овај пројектил може да се качи и на тактичке и стратешке беспилотне летелице, а прави пример је амерички MQ-9 Repair.

Високи степен прецизности добијен је захваљујући Accuracy Support Infrastructure (ASI) који је развила компанија SRI International. ASI је заправо земаљска станица која са удаљености чак од 2.400 км исправља корекцију ГПС локације мете и побољшава прецизност промене деловања порјектила који користе ГПС навигацију приликом напада.Први поројектили борбене су употребљени у Ираку 2006 и Авганистану 2007 године и од 37 лансирања чак 35 је погодило из прве свој циљ. Борбена лансирања су вршена да висине авиона од 10.000 м а мета је гађана на растојању до 88 км.

Димензије пројектила

GBU-39/B Small Diameter Bomb Increment је дужине 1,8 м, пречник је 19 цм кад су крила склопљена. Маса бојеве главе је 93 кг, а укупна маса пројектила са ракетним мотором 130 кг.

Пре лансирања у пројектил се уносе тачни подаци о циљу као и позицији самог лансера. Подаци о нападу на стационарне циљеве командам места, бункери, положаји оклопних једница, базе уносе се пре полетања борбеног авиона. У случају промене или корекције подаци о циљу и прозицији пројектила пре лансирања се уносе на осонову података добијених од летелице пратиоца лансера.

Сам пројектил нема велику брзину неки просек време лета на циљ који се налази 70 км од места лансирања потребно је 8 минута лета, што даје снагама непријатеља ако су у питању мобилни циљеви да промене ватрени положај, зато се ова врста одужја искључиво користи за изненадне нападе на непокретне циљеве чија је позциија унапред позната авио базе, складишта, инфрстурктурни објетки електране, мостови, бункери. Бојева глава од 93 кг може да пробије скоро 1 м армираног бетона.

Ракета MGM 140 ATACMS

Ракета MGM 140 ATACMS има класичну конфигурацију ракете са покретним репом. Конторла лета ракете се оствраује преко кормила на репу. Кормила су склопљена у контејнеру, а отварају се после лансирања. У предњем делу ракете налази се простор за смештај терета, док се у задњем делу налази ракетни мотор на чврсто гориво.

Ракета је дуга 3,98м, пречник тела је 0,61м. Максимална тежина ракете приликом лансирања је 1.670 кг. Са теретом од 450 кг ракета има максимални одмет од 153 км.

Ракета ATACMS Block I А ако носи терет од 160 кг има максимални домет од 250 км. Block II носи терет од 260 км односо 13 BAT пројектила, а њен је домет је 125 км, верзија Block IIА носи 6 комада BAT муниције.

САД су развиле две верзије ATACMS у верзијама Block I и Block II, као и подваријантама. Block I носи 950 М-74 кумулативно-фрагментованих бомбица, док верзија Block II садржи BAT прецизно вођену субмуницију. Као што смо споменули једну ракету типа ATACMS могуће је лансирати из HIMARS (High Mobility Arttilery Rocket System) високомобилини артиљеријско ракетни систем. За разлику од HIMARS-а, MLRS може да лансира две ракете.

ATACMS Block I

Развој ракете MGM 140 ATACMS Block I завршена је у децембру 1989 године, после 25 опитних лансирања после чега је ракета ушла у оперативну употребу почетком 1991. године. Ракета је јако брзо била употребљена у операцији Пустињска олуја. Том приликом из М 270 испаљено је 30 ракета ATACMS Block I на ракетне положаје логистичке базе.

Ова ракета је уведена у оперативну употребу 1989. године и намењена је за уништавање такозваних „меких“ циљева на удаљеностима од 25 до 165 км. У групу тих циљева сврставају се ПВО јединице, командна места, ракете земља-земља, земља -ваздух и земља-море, логиситчке базе, хеликоптерске базе, штабови и стајанке. Ради се о полубалистичкој ракети великих могућности у погледу реаговања и намењена је за дејства у свим временским условима.Ова ракета носи 950 АPA пројектила М-74 (субпројектила за дејство по живој сили и материјалним средствима. Код ове верзије ракете постоје три могућности избијања субпројектила и могућност лансирања изван осе. Једно пуњење лансера има две ракете и свака ракета може да буде испаљена у размаку од 20 секунди на различите циљеве. Иначе код лакше верзије лансера М-270 познатог и као HIMARS H-142 поставља се само контејнер са једном ракетом. Украјина тренутно у свом наоружању има оба лнасера са превагом према Химарсу.

Тактичке балистичке ракете ATACMS имају следеће типове бојевих глава: M39A1, M48, M57 и M57E1.

Сви типови ових ракета имају домет 300 км служе за прецизне поготке и вођене су ИНС и ГПС. Од тога верзије M39A и M39A1 имају касетну бојеву главу. Од чега M39A има 300 комада субмуниције М-74 за просторно гађање. Верзија M39A1 има 13 БАТ пројектила.

Опис ракете ATACMS

Ракета MGM 140 ATACMS има класичну конфигурацију ракете са покретним репом. Конторла лета ракете се оствраује преко кормила на репу. Кормила су склопљена у контејнеру, а отварају се после лансирања. У предњем делу ракете налази се простор за смештај терета, док се у задњем делу налази ракетни мотор на чврсто гориво.

Ракета је дуга 3,98м, пречник тела је 0,61м. Максимална тежина ракете приликом лансирања је 1.670 кг. Са теретом од 450 кг ракета има максимални одмет од 153 км.

САД су развиле две верзије ATACMS у верзијама Block I и Block II, као и подваријантама. Block I носи 950 М-74 кумулативно-фрагментованих бомбица, док верзија Block II садржи BAT прецизно вођену субмуницију. Као што смо споменули једну ракету типа ATACMS могуће је лансирати из HIMARS (High Mobility Arttilery Rocket System) високомобилини артиљеријско ракетни систем. За разлику од HIMARS-а, MLRS може да лансира две ракете.

ATACMS Block I

Развој ракете MGM 140 ATACMS Block I завршена је у децембру 1989 године, после 25 опитних лансирања после чега је ракета ушла у оперативну употребу почетком 1991. године. Ракета је јако брзо била употребљена у операцији Пустињска олуја. Том приликом из М 270 испаљено је 30 ракета ATACMS Block I на ракетне положаје логистичке базе.

Ова ракета је уведена у оперативну употребу 1989. године и намењена је за уништавање такозваних „меких“ циљева на удаљеностима од 25 до 165 км. У групу тих циљева сврставају се ПВО јединице, командна места, ракете земља-земља, земља -ваздух и земља-море, логиситчке базе, хеликоптерске базе, штабови и стајанке. Ради се о полубалистичкој ракети великих могућности у погледу реаговања и намењена је за дејства у свим временским условима.

Ова ракета носи 950 АPA пројектила М-74 (субпројектила за дејство по живој сили и материјалним средствима. Код ове верзије ракете постоје три могућности избијања субпројектила и могућност лансирања изван осе. Једно пуњење лансера има две ракете и свака ракета може да буде испаљена у размаку од 20 секунди на различите циљеве. Иначе код лакше верзије лансера М-270 познатог и као HIMARS H-142 поставља се само контејнер са једном ракетом. Украјина тренутно у свом наоружању има оба лнасера са превагом према Химарсу.

ATACMS Block IА

Је ракета која допуњава прву верзију Блок I и намењена је за дејство по осетљивим циљевима на даљинама већим од 30 км односно 70 до 300 км. Мета овог пројектила су једнице ПВО, Командна места, ракете земља- земља. Такође ради се о полубалистичкој ракети намењена за дејство у свим временским условима са великим брзином реаговања. Ова ракета носи 310 АРАМ субпројектила М-74 и задржава високи степен ефикасности на већим даљинама гађања захваљујући уграђеном систему ГПС вођења. Испаљује се исто са лансера М-270 и HIMARS H-142 . Иначе лансери су модификовани уградњом система за прецизније одређивање позиције ракете (Improved Position Determining System- IPDS) и GPS антене. Ракета има три могућности или програма избацивања субпројектила и могућности лансирања изван осе. Свака ракета може да се испали у размаку од 20 секунди на различите циљеве.

BAT P31I

Је полубалистичка вођена ракета земља-земља која носи 13 BAT или BAT P31I субпројектила (BAT -противоклопни пројектил домета 140 км. Блок II је адаптација ракете Блок IА са модификацијама и предностима које омогућава субмуниција BAT. За циљ дејства ракете одређују се концентрисане оклопне јединице у покрету величине једног батаљона. Ослобођени BAT субпројектили могу самостално да претражују простор и уништавају оклопне циљеве у покрету. За откривање користи акустичне и инфрацрвене сензоре. Субмуниција BAT P31I омогућава гађање топлих и хладних, покретних и непокретних циљева, укњучујући и лансере ракета земља-земља.BAT субмуниција састоји се од следећих елемената IC или IC/MMW трагача, склопа за регулацију напајања, инцерцијалне мерне јединице, централне електронске једнице, акумулатора, бојне главе, термичке батерије и тела са крилима на којима су смештени акустички сензори.

BAT субмуниција користи пасивне IC и акустичке сензоре за тражење, напад и погодак покретних оклпних циљева. BAT је аеродинамичка стабилна јединица без погодна дуга 91 цм и тежине 20 кг, пречина 14 цм са сколољеним и 91 са раширеним крилима. Када се 13 BAT пројектилаизбаце из ракете носача отврају се крила, на чијим врховима се налазе акустички сензори, који откривају звучни отисак кретања возила, пројектили јуре према заједничком циљу, а онда сваки BAT својим IC сензором захваћа одређени циљ. Када дође до захватања BAT субуниција тандем кумулативнабојева глава напада циљ одзго.

ATACMS М39А1

Је прва верзија ове тактичке балистичке ракете домета 300 км. Ова верзија ракете има касетну бојеву главу са субмуницијом ознаке М-74, која се распрушује после отварања контејнера над зоном која је означена као мета. После детонације субомуниције ствара се облакр фрагмената који изазивају озбиљна оштећења циљева због своје величине, тежине и брзине фрагмената. Вођење ове ракете је ИНС и ГПС. Број касетне субмуниције М-74 је 300 комада. Предвиђа се да је ово најбољи пројектил за Украјину за нападе на руске аеродроме, системе веза, саобраћајна чворишта, хеликоптерске базе и места концентрације трупа. Тако да је овај тип ракете најизвеснији за Украјину.

ATACMS М-57 домета 300 км

Тактичка балистичка ракета ATACMS верзија M57 је домета 300 км која има бојеву главу WDU-18/B тежине 227 кг. Од чега 98 кг отпада на експлозивм а 128, 8 на преостали материјал који се користи за ову бојеву главу. Бојева глава користи експлозив ДЕКСТЕР, који има ТНТ еквивалент од 1,05 и брзину детонације од приближно 6.630 м/с. Наводно кружно одступање од циља је 9 м. Ракета М57 разарање постиже надпротиском ударног таласа после детонације бојеве главе. Обим оштећења изазваних ударним таласом зависи од његовог максималног надпритиска. Поред ефеката надпритиска, детонација бојеве главе такође доводи до ефеката фрагментације. Ова врста ракете би могла да се користи за удар на објекте стратешке инфраструктуре који имају значај за руску војску или Русију као државу

ATACMS 57Е1 и М-48

Обе тактичке балистичке ракете су домета 300 км. Верзија М-48 има ИНС и ГПС вођење, служи за прецизна удар по обектима инфраструктуре. Има једниствену бојеву главу. Верзија М57 Е1 исто има усавршени систем вођења ИНС+ГПС, једниствену бојеву главу са три опције активирања: близински, даљински или директним ударом у мету. Домет 300 км. Ови типови ракете искључиво служе за удар по стратешким објектима. Пробојност је у великој мери зависи од конфигурације бојеве главе, масе и брзине. Узимајући у обзир да ATACMS има веома високу терминалну брзину од 3 Маха и, може постићи одређени степен продора у тврду мету.

ATACMS надмашује у великој мери крстареће ракете Storm Shadow/SCALP-EG и Taurus, у погледу продора у тешке мете