UKRAJINSKI ARSENAL ZA NAPAD NA RUSIJU! TRI MODELA KAKO BI MOSKVA MOGLA ODGOVORITI NA NAPAD! DA LI JE 12. JUN KLJUČAN?!

Andrej Mlakar

Priča o tome da će NATO pakt dozvoliti Ukrajini da upotrebi svo naoružanje za napad u dubinu ruske teritorije (ne ono što je Rusija od 24. februara 2022 godine zauzela) postaje sve izvesnije i pitanje je vremena. Sudeći prema najavama ako se to zaista i desi poznat je i okvirni datum onda se Severnoatlanska alijansa i Moskva nalaze na korak od rata, a time i Evropa.

Lista zemalja koje su odobrile zeleno svetlo Kijevu da oružje dugog dometa upotrebi protiv ciljeva u dubitni Rusije (evropski deo) sve je veća, a među njima su: Velika Britanija, Kanada, Litvanija, Letonija, Estonija, Švedska, Finska, Francuska, Češka Republika, Poljska i Holandija. Protiv za sada su Italija, Nemačka, Mađarska. SAD su ostavile saveznicima “pilatovski” da članice NATO same odluče o tome, mada i u Vašingtonu među kongresmenima raste pritisak da SAD blagosiljaju upotrebu taktičkih balističkih raketa ATACMS protiv ciljeva u dubini ruske teritorije.

Sa ovom odlukom koju su pobrojane zemlje uglavnom donele individualno, a ne kolektivno zapravo je izdata dozvola da zapadne krstareće rakete i taktičke balističke rakete, ali i precizna artiljerijska municija (granate i rakete višecevnih bacača raketa) gađaju rusku teritoriju.

Ako to zaista bude realizovano to će značiti da su Rusija i članice NATO na korak od rata sa Rusijom, a onda se pokreće i pitanje odmazde Rusije po teritorijama država koje su Ukrajini dale oružje visoke preciznosti za udar odmazde, a to su sve članice NATO što uvodi Evropu u veliki regionalni rat.

Sada glavno pitanje je kada će Ukrajinci udariti na Rusiju. Neki izvori ukazuju da bi to moglo relativno skoro da se dogodi do 12 juna ( Dan usvajanja deklaracije državnog suvereniteta RSFSR, je državni praznik Rusije. Obeležava se svake godine 12. juna od 1992. u čast usvajanja deklaracije o državnom suverenitetu Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike 12. juna 1990.) kada je zaparavo državni praznik Dan Rusije kada bi Ukrajina trebala da izvrši masovni napad na Rusiju.

Napad bi bio izveden taktičkim balističkim raketama ATACMS dometa 300 km,planirajuće avionske bombe GLSDB, krstareće rakete STORM SHADOW, SCALP AG dometa 250 i 500 km.

Enigma, koja postoji jeste ako se to zaista desi po kojoj državi će Rusija izvršiti uzvratni udar. Za sada najviše figuriraju države uz samu granicu Ruske Federacije tri baltičke države Estonija, Letonija i Litvanija i Poljska.

Kako bi mogla da izgleda reakcija Rusije?

Za sada vlasti u Kremlju smatraju da su odluke pojedinih lidera Zapada nerazumne i već sada pojavljuju se tri potencijalne vrste reakcija kako bi Moskva mogla da reaguje u slučaju da Kijev zaista krene u napad zapadnim naoružanjem na rusku teritoriju.

Tri su potencijalne za sada reakcije:

1. da zapadna, severna i centralna Ukrajina pod vlašću Kijeva bude sravnjena sa zemljom;
2. Da taktičkim balističkim raketama, krstarećim ili hiperzvučnim raketama bude napadnuta država sa liste pobrojanih država u znak odmazde i nestane ako se upotrebi nuklearno oružje strateško i taktičko i
3. Da budu u upotrebi oba slučaja.

“Ove tri teorije odmazde se poklapaju sa nedavnom izjavom ruskog predsednika da ako ne postoji Rusija, ne postoji ni svet!”

Arsenal projektila sa kojim bi Ukrajina mogla da udari na Rusiju

Krstareća raketa Storm Shadow

Storm Shadow je krstareća raketa velikog dometa koja do cilja leti na veoma malim visinama. Projektil je napravljen za upotrebu u svim vremenskim uslovima i sa različitih vazduhoplovnih platformi za lansiranje. Prilikom projektovanja rakete pazilo se da ona ima što manji radarski odraz, kao i da usisnik vazduha za miktroturbo mlazni motor je tako napravljen da sprečava dopiranje radarskih snopova do lopatica kompresora motora.

Krstareća raketa Storm Shadow odabrana je bila u okviru programa CASOM ( Coventionnally Armed Stand-OFF Missile), odnosno u prevodu projektil sa klasičnom bojevom glavom velikog dometa, koji je nastao sredinom devedesetih godina prošlog veka kako bi se evropskim i jurišnim borbenim avionima pružila mogućnost da unište dobro branjene ciljeve na velikim udaljenostima pre nego što priđu zoni uništenja neprijateljske PVO. Za korištenje ove krstareće rakete prilagođena su dva brobena aviona Torando i Jurofajter Tajfun 2000, dok neki navode da se sa ovom krstarećom raketom može da opremi i američki borbeni avion pete generacije F-35.

Krstareća raketa Storm Shadow ušla je u zvaničnu operativnu upotrebu u oktobru 2004 godine, ali je borbeno testirana bila u operaciji Telik 2003 kada je izvršen napad na Irak. Tada je britansko ratno vazduhoplostvo tražilo da se ovaj projektil veoma brzo prilagodi za nošenje na britanskim borbenim avionima tipa Tornado. Tokom operaciji posade Tornada ukupno su lansirali 27 krstarećih raketa i svi su pogodili zadane ciljeve. Krstareće rakete korištene su za napad na veoma važne i dobro branjene ciljeve kao što su komandni bunkeri čije bi uništavanje predstavljalo opasnost za borbene avione koji bi ušli u zonu uništenja. Prema britnaskim navodima u ovim napadaima dokazana je visoka pouzdanost, a ciljevi su uništavani i u kombinovanim napadima odnosno upotrebom raketa iz dva različita smera sa dve rakete programirane da pogode isti cilj, kada bi drugi projektil proleteo kroz rupu, koju je napravio prvi posle eksplozije bojne glave prvog projektila.

Na osnovu iskustava iz upotrebe projektil je prošao određene modifikacije, a jedno od njih bilo je ugradnja datalinka preko koga bi se termovizijska slika sa projektila prenosila u komandni centar, a primarni cilj bila je dodatna potvrda da je meta pogođena i uništena. Takođe dodata je kasnije i opcija promene podataka o meti dok je raketa zakačena ispod krila borbenog aviona. Ugradnja datalinka omogućila je i napad na mobilne ciljeve poput brodova, tenkova, vozova, mobilnih lansera balističkih raketa. Drugi nivo modernizacije odnosi se na krištenje visoko-energetskog goriva. Ranije verzije Storm Shadow koristile su obično avionsko gorivo. Upotrebom novog domet je povećan za 20 posto.Raketa Storm Shadow ima tandem bojnu glavu Royal Ordnance BROACH koja je uspešno testirana na krsatrećim projektilima CALCAM (Conventional Air Launched Cruise Missile) američkog ratnog vazduhoplovstva. Bojeva glava BROACH sastoji se od probojnog naboja koji je postavljen odmah iza termovizije, postavljena što bliže vrhu projektila. Druga bojeva glava je znatno uža od tela projektila kako bi se povećala mogućnost prodora kroz cilj i maksmilizacija efikasnosti eksplozije bojeve glave unutar projetila. Prilikom napada na cilj prva bojeva glava aktivira se u neposrednoj blizini cilja trenutak pre udara projektila u njega. Stvoreni kumulativni mlaz stvara rupu na objektu, a sekundarni omogućava prodor u objekat i eksploziju. Na testiranjima raketa Storm Shadow pokazano je da projektil pri brzini od 290 metara u sekundi u napadu na bunker od armiranog betona bojeva glava teška 450 kg bez problema probija armirani beton debljine 3,5 metara. Merenja su takođe pokazala da posle probijanja zida bunkera penetracijska bojeva glava ulazi u unutrašnjost cilja brzinom od čak 122 metra u sekundi.

Krstareća raketa SCALP EG 

Krstareće rakete  SCALP EG je francuska verzija britanske krstareće rakete Storm Shadow. Najvažnija razlika između rakete SCALP i njene britanske verzije je sastav sistema za navođenje i domet vođene rakete – raketa SCALP je 250 km i trebalo bi da bude povećana na 400 km u odnosu na verziju APACH 150 km u budućnosti.Ova krstareća raketa, lansirana iz aviona, nudi „veoma visoku preciznost“ i može „probiti jake mete“ kao što su bunkeri ili podzemna infrastruktura.

Vođene ili planirajuće avionske bombe GLDSB

Neki ih nazivaju i krstarećim raketama, neki planirajućim avionskim bombama velikog dometa koje su razvili zajednički američka kompanija Boing i švedska SAAB.

GBU-39/B Small Diameter Bomb Increment I (SDB I) je zvanični naziv za ovu avionsku bombu nastala je ukrštanjem Boingovog krstarećeg projektila Small Diameter Bomb (SDB) koja je spojena sa raketnim pogonom, odnosono buster sa rakete M-26 koju koriste samohodni višecevni lanseri raketa MLRS M-270. Zamisao je bila dobiti projektil koji bi se lansirao sa aviona i koji bi imao veliki domet.

Ideja za razvoj inače je nađena bila Weapons of Minimum Destruction (WMD) ili Low-Collateral Damage (LCD) koji su razvijani bili posle operacije Pustinjska oluja 1991. godine. Cilj je bio da se dobije mogućnost da se meta pogodi jednim pogotkom bez mnogo nepotrebnog rasipanja i dejstvovnja po okolini. Misli se pre svega na sprečavanje nastanka nepotrebnih civilnih žrtava u trenucima kada je meta potencijalnog napada okružena civilima.

Ideja je nađena na kraju 1990-tih kada su USAF uvele vođenu avio bombu oint Direct Attack Munition (JDAM) koja je prvi put upotrebljena bila u NATO agresiji na SRJ mart-jun 1999. Ideja se razvija i posle agresije na Avgansitan 2001 i Irak 2003 godine, kada je i stvorena zamisao da se na vođenu bombu doda raktni motor sa kojim bi mogla da pogodi cilj na velikoj udaljenosti van vizuelnog dometa aviona-nosača od cilja i tako spreče nepotrebni gubici u pilotima ili borbenim avionima.

Ispostavilo se da ovakav tip avionskih bombi ima veliku težinu 227 kg, pa čak do 907 što je stvaralo velika razaranja po sam cilj, ali i okolinu.

Program je početkom 2000-tih dobio zvanični naziv Component Advanced Development for the Small Diameter Bomb sa kojim bi trebali biti opremljeni borbeni avioni 5. generacije F-22 Raptor i F-35. Ono što su planeri bili zamislili jeste da se dobije oružje malih dimenzija, koje bi moglo da stane u nosače u samom trupu sa čime ne bi bile ugrožene stelt karakteristike ovih letelica.

U oktobru 2001 kompanija Boeing postaje zvanični proizvođač Small Diameter Bomb Increment I a u ovom poslu pridružuje se i niz drugih kompanija: Rockwell Collins (GPS i Harrisov Selective-Availability Anti-Spoofing Module (SAASM) prijemnik otopran na ometanje; kompanija Honeywell sistem leta projektila otpornog na ometanje, kompanija KDI Precision Products razvoj novog tipa upaljača za projektil koji se elektornski može programirati u zavisnosti od vrste cilja da deluje kao: kontaktni, blizinski ili upaljač sa odloženim delovanjem, kompanija HR Textron razvila je repnu sekciju; kompanija MBDA krilnu sekciju na projektilu i TAM Garland kompanija koja je napravila različite vrste bojevih glava težine od 13 pa do 93 kilograma.

Kao nosač i lanser ovog projektila iskorišten je Boeingov BRU-61/A koji ima pneumatski sistem odbacivanja.

Spajanjem sa Small Diameter Bomb Increment I (SDB I) dobijen je jeftin, ali moćan projektil koji može biti lansiran ne samo iz aviona, nego i iz raketnih lansera, ratnih brodova ali i improvizovanih raketnih lansera, jednom rečju univerzalna platforma. Ispostavilo se da ovaj projektil može da se kači i na taktičke i strateške bespilotne letelice, a pravi primer je američki MQ-9 Repair.

Visoki stepen preciznosti dobijen je zahvaljujući Accuracy Support Infrastructure (ASI) koji je razvila kompanija SRI International. ASI je zapravo zemaljska stanica koja sa udaljenosti čak od 2.400 km ispravlja korekciju GPS lokacije mete i poboljšava preciznost promene delovanja porjektila koji koriste GPS navigaciju prilikom napada.Prvi porojektili borbene su upotrebljeni u Iraku 2006 i Avganistanu 2007 godine i od 37 lansiranja čak 35 je pogodilo iz prve svoj cilj. Borbena lansiranja su vršena da visine aviona od 10.000 m a meta je gađana na rastojanju do 88 km.

Dimenzije projektila

GBU-39/B Small Diameter Bomb Increment je dužine 1,8 m, prečnik je 19 cm kad su krila sklopljena. Masa bojeve glave je 93 kg, a ukupna masa projektila sa raketnim motorom 130 kg.

Pre lansiranja u projektil se unose tačni podaci o cilju kao i poziciji samog lansera. Podaci o napadu na stacionarne ciljeve komandam mesta, bunkeri, položaji oklopnih jednica, baze unose se pre poletanja borbenog aviona. U slučaju promene ili korekcije podaci o cilju i proziciji projektila pre lansiranja se unose na osonovu podataka dobijenih od letelice pratioca lansera.

Sam projektil nema veliku brzinu neki prosek vreme leta na cilj koji se nalazi 70 km od mesta lansiranja potrebno je 8 minuta leta, što daje snagama neprijatelja ako su u pitanju mobilni ciljevi da promene vatreni položaj, zato se ova vrsta odužja isključivo koristi za iznenadne napade na nepokretne ciljeve čija je pozciija unapred poznata avio baze, skladišta, infrsturkturni objetki elektrane, mostovi, bunkeri. Bojeva glava od 93 kg može da probije skoro 1 m armiranog betona.

Raketa MGM 140 ATACMS

Raketa MGM 140 ATACMS ima klasičnu konfiguraciju rakete sa pokretnim repom. Kontorla leta rakete se ostvrauje preko kormila na repu. Kormila su sklopljena u kontejneru, a otvaraju se posle lansiranja. U prednjem delu rakete nalazi se prostor za smeštaj tereta, dok se u zadnjem delu nalazi raketni motor na čvrsto gorivo.

Raketa je duga 3,98m, prečnik tela je 0,61m. Maksimalna težina rakete prilikom lansiranja je 1.670 kg. Sa teretom od 450 kg raketa ima maksimalni odmet od 153 km.

Raketa ATACMS Block I A ako nosi teret od 160 kg ima maksimalni domet od 250 km. Block II nosi teret od 260 km odnoso 13 BAT projektila, a njen je domet je 125 km, verzija Block IIA nosi 6 komada BAT municije.

SAD su razvile dve verzije ATACMS u verzijama Block I i Block II, kao i podvarijantama. Block I nosi 950 M-74 kumulativno-fragmentovanih bombica, dok verzija Block II sadrži BAT precizno vođenu submuniciju. Kao što smo spomenuli jednu raketu tipa ATACMS moguće je lansirati iz HIMARS (High Mobility Arttilery Rocket System) visokomobilini artiljerijsko raketni sistem. Za razliku od HIMARS-a, MLRS može da lansira dve rakete.

ATACMS Block I

Razvoj rakete MGM 140 ATACMS Block I završena je u decembru 1989 godine, posle 25 opitnih lansiranja posle čega je raketa ušla u operativnu upotrebu početkom 1991. godine. Raketa je jako brzo bila upotrebljena u operaciji Pustinjska oluja. Tom prilikom iz M 270 ispaljeno je 30 raketa ATACMS Block I na raketne položaje logističke baze.

Ova raketa je uvedena u operativnu upotrebu 1989. godine i namenjena je za uništavanje takozvanih „mekih“ ciljeva na udaljenostima od 25 do 165 km. U grupu tih ciljeva svrstavaju se PVO jedinice, komandna mesta, rakete zemlja-zemlja, zemlja -vazduh i zemlja-more, logisitčke baze, helikopterske baze, štabovi i stajanke. Radi se o polubalističkoj raketi velikih mogućnosti u pogledu reagovanja i namenjena je za dejstva u svim vremenskim uslovima.Ova raketa nosi 950 APA projektila M-74 (subprojektila za dejstvo po živoj sili i materijalnim sredstvima. Kod ove verzije rakete postoje tri mogućnosti izbijanja subprojektila i mogućnost lansiranja izvan ose. Jedno punjenje lansera ima dve rakete i svaka raketa može da bude ispaljena u razmaku od 20 sekundi na različite ciljeve. Inače kod lakše verzije lansera M-270 poznatog i kao HIMARS H-142 postavlja se samo kontejner sa jednom raketom. Ukrajina trenutno u svom naoružanju ima oba lnasera sa prevagom prema Himarsu.

Taktičke balističke rakete ATACMS imaju sledeće tipove bojevih glava: M39A1, M48, M57 i M57E1.

Svi tipovi ovih raketa imaju domet 300 km služe za precizne pogotke i vođene su INS i GPS. Od toga verzije M39A i M39A1 imaju kasetnu bojevu glavu. Od čega M39A ima 300 komada submunicije M-74 za prostorno gađanje. Verzija M39A1 ima 13 BAT projektila.

Opis rakete ATACMS

Raketa MGM 140 ATACMS ima klasičnu konfiguraciju rakete sa pokretnim repom. Kontorla leta rakete se ostvrauje preko kormila na repu. Kormila su sklopljena u kontejneru, a otvaraju se posle lansiranja. U prednjem delu rakete nalazi se prostor za smeštaj tereta, dok se u zadnjem delu nalazi raketni motor na čvrsto gorivo.

Raketa je duga 3,98m, prečnik tela je 0,61m. Maksimalna težina rakete prilikom lansiranja je 1.670 kg. Sa teretom od 450 kg raketa ima maksimalni odmet od 153 km.

SAD su razvile dve verzije ATACMS u verzijama Block I i Block II, kao i podvarijantama. Block I nosi 950 M-74 kumulativno-fragmentovanih bombica, dok verzija Block II sadrži BAT precizno vođenu submuniciju. Kao što smo spomenuli jednu raketu tipa ATACMS moguće je lansirati iz HIMARS (High Mobility Arttilery Rocket System) visokomobilini artiljerijsko raketni sistem. Za razliku od HIMARS-a, MLRS može da lansira dve rakete.

ATACMS Block I

Razvoj rakete MGM 140 ATACMS Block I završena je u decembru 1989 godine, posle 25 opitnih lansiranja posle čega je raketa ušla u operativnu upotrebu početkom 1991. godine. Raketa je jako brzo bila upotrebljena u operaciji Pustinjska oluja. Tom prilikom iz M 270 ispaljeno je 30 raketa ATACMS Block I na raketne položaje logističke baze.

Ova raketa je uvedena u operativnu upotrebu 1989. godine i namenjena je za uništavanje takozvanih „mekih“ ciljeva na udaljenostima od 25 do 165 km. U grupu tih ciljeva svrstavaju se PVO jedinice, komandna mesta, rakete zemlja-zemlja, zemlja -vazduh i zemlja-more, logisitčke baze, helikopterske baze, štabovi i stajanke. Radi se o polubalističkoj raketi velikih mogućnosti u pogledu reagovanja i namenjena je za dejstva u svim vremenskim uslovima.

Ova raketa nosi 950 APA projektila M-74 (subprojektila za dejstvo po živoj sili i materijalnim sredstvima. Kod ove verzije rakete postoje tri mogućnosti izbijanja subprojektila i mogućnost lansiranja izvan ose. Jedno punjenje lansera ima dve rakete i svaka raketa može da bude ispaljena u razmaku od 20 sekundi na različite ciljeve. Inače kod lakše verzije lansera M-270 poznatog i kao HIMARS H-142 postavlja se samo kontejner sa jednom raketom. Ukrajina trenutno u svom naoružanju ima oba lnasera sa prevagom prema Himarsu.

ATACMS Block IA

Je raketa koja dopunjava prvu verziju Blok I i namenjena je za dejstvo po osetljivim ciljevima na daljinama većim od 30 km odnosno 70 do 300 km. Meta ovog projektila su jednice PVO, Komandna mesta, rakete zemlja- zemlja. Takođe radi se o polubalističkoj raketi namenjena za dejstvo u svim vremenskim uslovima sa velikim brzinom reagovanja. Ova raketa nosi 310 ARAM subprojektila M-74 i zadržava visoki stepen efikasnosti na većim daljinama gađanja zahvaljujući ugrađenom sistemu GPS vođenja. Ispaljuje se isto sa lansera M-270 i HIMARS H-142 . Inače lanseri su modifikovani ugradnjom sistema za preciznije određivanje pozicije rakete (Improved Position Determining System- IPDS) i GPS antene. Raketa ima tri mogućnosti ili programa izbacivanja subprojektila i mogućnosti lansiranja izvan ose. Svaka raketa može da se ispali u razmaku od 20 sekundi na različite ciljeve.

BAT P31I

Je polubalistička vođena raketa zemlja-zemlja koja nosi 13 BAT ili BAT P31I subprojektila (BAT -protivoklopni projektil dometa 140 km. Blok II je adaptacija rakete Blok IA sa modifikacijama i prednostima koje omogućava submunicija BAT. Za cilj dejstva rakete određuju se koncentrisane oklopne jedinice u pokretu veličine jednog bataljona. Oslobođeni BAT subprojektili mogu samostalno da pretražuju prostor i uništavaju oklopne ciljeve u pokretu. Za otkrivanje koristi akustične i infracrvene senzore. Submunicija BAT P31I omogućava gađanje toplih i hladnih, pokretnih i nepokretnih ciljeva, uknjučujući i lansere raketa zemlja-zemlja.BAT submunicija sastoji se od sledećih elemenata IC ili IC/MMW tragača, sklopa za regulaciju napajanja, incercijalne merne jedinice, centralne elektronske jednice, akumulatora, bojne glave, termičke baterije i tela sa krilima na kojima su smešteni akustički senzori.

BAT submunicija koristi pasivne IC i akustičke senzore za traženje, napad i pogodak pokretnih oklpnih ciljeva. BAT je aerodinamička stabilna jedinica bez pogodna duga 91 cm i težine 20 kg, prečina 14 cm sa skololjenim i 91 sa raširenim krilima. Kada se 13 BAT projektilaizbace iz rakete nosača otvraju se krila, na čijim vrhovima se nalaze akustički senzori, koji otkrivaju zvučni otisak kretanja vozila, projektili jure prema zajedničkom cilju, a onda svaki BAT svojim IC senzorom zahvaća određeni cilj. Kada dođe do zahvatanja BAT subunicija tandem kumulativnabojeva glava napada cilj odzgo.

ATACMS M39A1

Je prva verzija ove taktičke balističke rakete dometa 300 km. Ova verzija rakete ima kasetnu bojevu glavu sa submunicijom oznake M-74, koja se rasprušuje posle otvaranja kontejnera nad zonom koja je označena kao meta. Posle detonacije subomunicije stvara se oblakr fragmenata koji izazivaju ozbiljna oštećenja ciljeva zbog svoje veličine, težine i brzine fragmenata. Vođenje ove rakete je INS i GPS. Broj kasetne submunicije M-74 je 300 komada. Predviđa se da je ovo najbolji projektil za Ukrajinu za napade na ruske aerodrome, sisteme veza, saobraćajna čvorišta, helikopterske baze i mesta koncentracije trupa. Tako da je ovaj tip rakete najizvesniji za Ukrajinu.

ATACMS M-57 dometa 300 km

Taktička balistička raketa ATACMS verzija M57 je dometa 300 km koja ima bojevu glavu WDU-18/B težine 227 kg. Od čega 98 kg otpada na eksplozivm a 128, 8 na preostali materijal koji se koristi za ovu bojevu glavu. Bojeva glava koristi eksploziv DEKSTER, koji ima TNT ekvivalent od 1,05 i brzinu detonacije od približno 6.630 m/s. Navodno kružno odstupanje od cilja je 9 m. Raketa M57 razaranje postiže nadprotiskom udarnog talasa posle detonacije bojeve glave. Obim oštećenja izazvanih udarnim talasom zavisi od njegovog maksimalnog nadpritiska. Pored efekata nadpritiska, detonacija bojeve glave takođe dovodi do efekata fragmentacije. Ova vrsta rakete bi mogla da se koristi za udar na objekte strateške infrastrukture koji imaju značaj za rusku vojsku ili Rusiju kao državu

ATACMS 57E1 i M-48

Obe taktičke balističke rakete su dometa 300 km. Verzija M-48 ima INS i GPS vođenje, služi za precizna udar po obektima infrastrukture. Ima jednistvenu bojevu glavu. Verzija M57 E1 isto ima usavršeni sistem vođenja INS+GPS, jednistvenu bojevu glavu sa tri opcije aktiviranja: blizinski, daljinski ili direktnim udarom u metu. Domet 300 km. Ovi tipovi rakete isključivo služe za udar po strateškim objektima. Probojnost je u velikoj meri zavisi od konfiguracije bojeve glave, mase i brzine. Uzimajući u obzir da ATACMS ima veoma visoku terminalnu brzinu od 3 Maha i, može postići određeni stepen prodora u tvrdu metu.

ATACMS nadmašuje u velikoj meri krstareće rakete Storm Shadow/SCALP-EG i Taurus, u pogledu prodora u teške mete